Плес дивљих патака

Балканско буре барута

Да ли се албански фактор отео западној контроли или је Запад почео да коригује своју тактику, и какве све то везе има с руским миговима за српску војску и с предстојећим председничким изборима у Србији?

Пише Никола Врзић

Писмо које је, у уторак 7. марта, министар за Косовске безбедносне снаге Хаки Демољи упутио председнику такозваног Косова Хашиму Тачију, премијеру Иси Мустафи и председнику Скупштине Кадрију Весељију, било је препуно правописних грешака, уочили су бољи познаваоци албанског језика. Али узрок овим грешкама можда и није била недовољна описмењеност косовског министра и/или његове секретарице, премда ни ту могућност не треба искључити, већ узбуђење које је министар доживео претходне вечери, око 8 сати, када је у свом кабинету примио позив из Вашингтона. Позвао га је Мајкл Карпентер, заменик помоћника америчког државног секретара за одбрану, да му каже да се Сједињене Америчке Државе не слажу с формирањем Војске Косова заобилазним путем, променом Закона о Косовским безбедносним снагама…
[restrict]

Шта се то сад дешава међу савезницима у злочину над Србима и Србијом? Да ли је Хашим Тачи коначно заиграо шоту – тај њихов плес дивљих патака – која ће га, изненадном променом ритма, коначно оставити без даха, иначе, нимало преурањено? Откуд ова привидна, а можда и није привидна, противречност у деловању евроатлантиста у Македонији, у којој албански експанзионизам подстичу, и на Косову, на коме га сада, ненадано, али не и ненајављено, донекле сузбијају?

ВОЈСКА КОСОВА Сасвим кратко подсећање на контекст. Актуелни Устав Косова не предвиђа постојање Војске Косова, и за формирање овакве наоружане групе потребна је промена тог устава, а за то је пак потребна – став 2 члана 144, прецизности ради – и двотрећинска већина у њиховој Скупштини, али и двотрећинска већина „свих посланика Скупштине који заузимају резервисана или загарантована места за представнике заједница које не чине већину у Републици Косово“. Другим речима, Срби имају право вета на формирање Војске Косова, и то су право све до сада успешно користили. Због тога су, а уз то и навикнути на константну западну подршку у свим својим настојањима која иду на штету Србије, албански лидери из Приштине прешли на план Б, на промену постојећег Закона о Косовским безбедносним снагама којим би ова формација – „лако наоружана и неће имати тешког оружја као што су тенкови, тешка артиљерија или офанзивни ваздушни капацитети“ – била лишена ове врсте ограничења и тиме би, без потребе за српским одобрењем јер се не мења Устав већ само један закон, била претворена у војску која се, за разлику од праве војске, само не би одазивала на то име.

Оваквом је плану, међутим, стигла забрана са Запада, не баш тим речима, али у једнако речитом облику подсећања да се Војска Косова не може формирати овако изокола, већ само у складу с уставном процедуром, то јест уз дозволу Срба, то јест уз дозволу Србије, које нема а морало би и да је никада и не буде. Ова негативна реакција најпре је стигла из Америке – споменути Мајкл Карпентер у разговору с Хакијем Демољијем, потом и амбасада САД у Приштини јавним саопштењем – а онда је на истоветан начин реаговао и НАТО, чији је генсек Јенс Столтенберг ове среде Тачију и Мустафи (Иси, премијеру) „пренео озбиљну забринутост НАТО савезника због недавних предлога косовских власти за трансформацију КСБ у оружане снаге, без промене устава… Уколико се мандат КСБ сада развије како је предложено, НАТО ће морати да поново размотри ниво своје посвећености, посебно у погледу изградње капацитета“.

Очигледна је претња ускраћивањем даље подршке која је садржана у овим Столтенберговим речима. Међутим, како рекосмо, најпре је притисак на Приштину извршио Вашингтон, а тек онда Брисел. А важан детаљ у вашингтонској реакцији, чини нам се, представља податак да је Мајкл Карпентер, заменик помоћника америчког секретара за одбрану – задужен је, иначе, за Русију, Украјину, Евроазију и Западни Балкан – заостао на том месту из времена администрације Барака Обаме, дошавши на ову функцију (уместо злогласне Евелин Фаркаш) из кабинета доскорашњег потпредседника САД Џозефа Бајдена. Зашто је све ово битно? Зато што говори – уз његове ретке јавне наступе који то потврђују – да је реч о човеку из срца досадашњег вашингтонског естаблишмента, а то пак говори да забрану формирању Војске Косова он није издао по инерцији, јер би га инерција његовог досадашњег деловања нагнала да тај потез подржи, већ да је од својих шефова добио изричит налог да реагује овако како је и реаговао.

Додајмо и да је овакав став Вашингтона био најављен још приликом сенатског саслушања секретара за одбрану Џејмса Метиса, када је он говорио о потреби трансформације Косовских безбедносних снага, али – важно „али“ – само под условом „промене устава с парламентарном подршком“.

АМЕРИЧКЕ НАМЕРЕ Значи ли ово да је Вашингтон почео да мења своју балканску политику беспоговорне подршке албанским експанзионистичким тежњама, у замену за њихову беспоговорну послушност која се назива кооперативношћу? Такав би закључак (само на основу овог поступка) био и преурањен и претеран, али извесна количина охрабрења јесте садржана у овом шуму у односима између Вашингтона и Приштине, и сад треба да се надамо да ће тај шум постати и кудикамо гласнији. А то би и могао да постане, јер ове среде по подне, после разговора са Столтенбергом и састанка с амбасадорима земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) који је уследио затим, Тачи је наставио да најављује да ће наставити оно што је започео, онако како је започео.

С тим што би овакав развој догађаја могао да доведе и до политичких престројавања на самом Косову, јер Хаки Ругова, потпредседник Демократског савеза Косова премијера Мустафе, рекао је, после негативне реакције Вашингтона и Брисела, да ДСК „не подржава стварање војске без подршке САД и НАТО-а“…

У сваком случају, ако ишта, сигурно је само да САД и НАТО неће дозволити Косову да формира своју војску, макар не у овом тренутку. Да ли ће им дозволити у неком следећем, питање је на које нико данас нема поуздан одговор. Као што је питање и да ли је овде реч о координираном противљењу Трампове Америке и НАТО-а, или пак НАТО, једноставно, после онакве америчке реакције није имао куд него да јој се прикључи јер би свака другачија реакција произвела много теже последице по њихово пољуљано партнерство.

А куда ће то партнерство даље ићи, показаће нам случај Црне Горе, чији је пријем у НАТО већ дуго заглављен у кабинету Доналда Трампа, без иједног разлога – сва претходна процедура успешно је завршена, имају скоро стопроцентну већину у Сенату а потребна им је само двотрећинска за окончање процедуре ратификације, сенатски распоред ионако није исувише згуснут да у њему не би било места и за малецку Црну Гору, скоро сви други НАТО партнери то су већ учинили… – осим ако разлог није Трампово оклевање да даље шири НАТО преко црвене линије коју је Русија повукла баш око Црне Горе.

С друге стране, опет, непорецива је чињеница да су и САД, и НАТО, и ЕУ и сва пратећа евроатлантистичка хорда до гуше уплетени у догађаје у Македонији, у догађаје који, уз њихово активно саучествовање, воде ка стварању Велике Албаније. Зашто, дакле, евроатлантистички кругови (већ дуго) раде на удовољавању албанском експанзионизму у Македонији, а зашто су почели да му се супротстављају на Косову и Метохији?

Можда је то противречје само привидно и део тактике која налаже да се Србије не антагонизује исувише и одједном – премда ово објашњење не објашњава размимоилажење између Приштине и Вашингтона око косовске војске – али ствари се могу сагледати и на кудикамо другачији начин. На западне потезе у Македонији, наиме, може се (и треба, јер то јесу) гледати као на потезе досадашњег естаблишмента, оног који је у САД поражен поразом Хилари Клинтон на председничким изборима, док је потез у вези с косовском војском – опет, очигледно – потез на који се одлучила нова вашингтонска администрација.

Да ли ће она при оваквом ставу и остати, или ће га преокренути у његову супротност – могуће именовање Ричарда Гренела, отвореног заговорника уласка Украјине у НАТО, за америчког амбасадора при овом војном пакту, свакако да изазива подозрење – како рекосмо, сазнаћемо ако будемо довољно стрпљиви, а морамо да будемо стрпљиви, али до тада сасвим је сигурно да смо суочени с разгоропађеним албанским иредентизмом, чије су манифестације уосталом сасвим видљиве и у Македонији, и на Косову и Метохији, а и на југу Србије који је ове недеље, у (не)пријатељској посети Србији, обишао председник Албаније Бујар Нишани.

РУСКА ПОДРШКА Како да се поставимо у овој ситуацији, тим пре ако у Вашингтону на крају ипак превлада струја која нам је у протеклих четврт века нанела толико зла да се од њега још задуго нећемо опоравити? При чему је управо то карта на коју игра Хашим Тачи, тврдњом (узимамо је као пример) да „Балкан није под ризиком од улоге и функције Косовских безбедносних снага које су у потпуности у складу са евроатлантским оквиром и њиховим вредностима. Западни Балкан је у опасности од руских војних база у Србији, од руских мигова у Србији, и руских војних маневара у Србији“.

Управо је овим својим речима Тачи наговестио шта морамо да учинимо. У НАТО не можемо да се поуздамо јер ће му Албанци увек бити лојални таман колико ми никада не можемо да будемо, ко зна шта можемо да очекујемо од Трампа и Америке, што значи да, по ко зна који пут у нашој историји, бољег (а и снажнијег) савезника од Русије немамо.

У том контексту испорука руских мигова 29 Србији коју је Тачи споменуо – гест сам по себи изузетно значајан – додатну ће симболичку вредност добити ако се остваре медијске најаве да ће до те испоруке доћи 24. марта, дакле, на дан почетка НАТО агресије на Србију 1999. године. Порука оваквог геста биће кристално јасна: Русија ће Србију чувати као што није могла да је сачува тада. А да је у међувремену постала способна и спремна да чува своје савезнике, показала је у Сирији.

ИЗБОРНА ОПАСНОСТ Стигну ли руски авиони заиста током марта, дакле, непосредно уочи председничких избора у Србији, представљаће такав чин и важну политичку поруку (будући да, наиме, као и ми, и председник Русије Владимир Путин зна како ће тај догађај бити прихваћен у српском бирачком телу).

Председничке изборе у Србији, у овом контексту, не спомињемо случајно. Али не спомињемо их зато што ће руски мигови повећати шансе Александра Вучића да на њима победи, нити зато што грађанистичка опозиција својим поделама на све више кандидата (Саша Јанковић, Вук Јеремић, Саша Радуловић, Ненад Чанак…) са, нужно, све мањим процентима јер их једни другима одузимају, све више повећава шансе Војиславу Шешељу да уђе у други круг избора ако тог круга уопште буде, већ председничке изборе спомињемо због опасне могућности која се назире у заједничком саопштењу изборних штабова Саше Јанковића, Вука Јеремића и Бошка Обрадовића, на коју смо указали у прошлом броју „Печата“, да изборни резултат буде оспорен, и да у помоћ онда буде позван страни фактор. Уосталом, погледајмо Македонију: стварање унутрашње нестабилности и призивање страног фактора нису рецепт за решавање наших проблема, то је рецепт за стварање још већих проблема, у тренутку у коме већ довољно проблема имамо на својим границама и административним линијама. Због тога, чак и није толико битно ко ће на изборима победити, колико је битно да изборни процес прође у реду и миру. Буде ли ико тај ред и мир пореметио – из власти или из опозиције, свеједно – с правом ће бити оптужен да не ради у корист Србије него у корист оних који нам желе добро колико су добра пожелели и Македонији када су је довели у ово стање акутног пуцања по шавовима.       
[/restrict]