ТУЖНА ПРИЧА О МИЛЕВИ И АЛБЕРТУ

Пише Милован Данојлић

Ајнштајн је, такорећи, наш свеопшти зет, и дозвољено је претпоставити да је, ако не директно, оно посредно, наша мудрица учествовала у формулисању великог открића. Колективна имажерија призива слику у којој супружници у исти мах једногласно кликћу: Еурека! E= mc2! За то немамо сведока ни доказа, али они нису ни потребни машти. За прехрањивање нашег изгладнелог ега добра је и оваква храна

Понекад размишљам о једној људској причи од пре стотину година, за коју су неки међу нама заинтересовани из нарочитих разлога. Њена јунакиња је Милева Марић (1875–1948) чији је живот карактеристичан за прве кораке равноправног укључивања младих жена у редовне послове модерног доба. Обдарена изразитом умном снагом, а ускраћена физички (хромост), кћи тителског земљопоседника, она је имала могућност да потражи себе на хоризонту који отвара високо школско образовање. У Аустроугарској монархији такав избор за лепши пол је био допуштен, мада не и уобичајен. Њено школовање се одвијало у образовним установама Новог Сада, Сремске Митровице (где су постојали добро опремљени кабинети за физику и хемију), преко Аграма (Загреба), до Цириха и Хајделберга. По том се простору из Титела путовало брже и са мање препрека него, данас, у уједињеној Европи, а свет је, као и данас, био примерно гостољуб према имућнима.

[restrict]

Забележено је да је Милева похађала циришку Политехничку школу истовремено са четири године млађим колегом Албертом Ајнштајном (1889–1955), да је студије прекинула не дипломиравши, и да је, потом, одустала и од припреме доктората. Године 1903. удаје се за Алберта. Са њим је, две године раније, добила ћерчицу о чијој се судбини ништа не зна. Године 1904. супружницима се рађа син Ханс Алберт, а 1910. син Едуард. Три године касније, долази до разлаза који ће се године 1919. завршити разводом, уз договор да новчани износ очекиване Нобелове награде припадне мајци, зарад лечења Едуарда оболелог од шизофреније. Добра вест из Стокхолма дошла је 1921, и мајка ће се следећа четврт века посветити неговању болесника, боравећи са њим у једном швајцарском лечилишту затвореног типа, где ће и умрети.

У истрзаном и неоствареном животу наше сународнице има неких тамнина и празнина погодних за свакојака нагађања. Зна се да су млади учењаци једно време активно сарађивали. Којег је обима и каквог значаја била та сарадња? Дуго заједниковање наводи на помисао да је међусобног утицања морало бити; крајњи резултат је познат, а удео Милевин, ако уопште постоји, сасвим нејасан. У преписци, објављеној 1980, научна питања се дотичу успут, и уопштено. Алберт је своју епохалну замисао разрађивао како за трајања пријатељске и брачне везе, тако и после раскида. Какву му је помоћ могла пружити супруга, иначе сјајна математичарка? Одговор на ово иде у ред породичних тајни. Милева се, за живота, о томе није изјашњавала. Примећено је да се, после прекида везе, мужевљева научна делатност није умањила, док је Милева, посвећена кући, од науке дигла руке. С тим у вези, наводи се случај Марије Шклодовске-Кири која је, након смрти супруга 1906, наставила истраживања, да 1911. године добије Нобелову награду за хемију. Милевина кухиња није могла заменити лабораторију, али се понеки теоријски чланак даде написати и за трпезаријским столом.

 Што у браку, што у предбрачном раздобљу, веза је трајала довољно дуго, да се даде претпоставити плодна интелектуална размена. Каква и колика, зависи од бујности наше маште, и хоризонта очекивања с којим прилазимо тој вези. Духовна блискост и простор допуњавања из студентских дана потонули су у маглу заборава, као и успомена на прворођену девојчицу којој се у земаљском времену губи сваки траг. Да ли је умрла, или ју је неко усвојио? Како разумети толику равнодушност према једном недужном и немоћном створењу? И како на таквом забораву градити здрав међуљудски однос?

Како је великом учењаку расла слава, тако се кварио однос са старом пријатељицом и потоњом супругом. Муж је постајао све осорнији и безосећајнији. Париски Le Monde је, својевремено, објавио документ који сам склонио у фасциклу где се налазе изразити примери људске нискости. Реч је о правилнику кућног реда што га је Алберт покушао да наметне животној сапутници. Брак је очигледно био пао на ниске гране, у помрчину нетрпељивости и мржње. Ово су услови заједничког живота који је творац теорије релативитета предложио нашој земљакињи.

Водићете рачуна:

да моје рубље и постељина буду у најбољем реду;

да ми се свакодневно, у радној соби, служе три оброка;

да моја спаваћа и радна соба буду увек ваљано одржаване и да мој радни сто нико осим мене не додирује.

Одустаћете од сваког личног односа са мном осим оних који су неопходни у показивању пред светом; посебно, нећете тражити:

да седим у кући са вама;

да излазим или путујем са вама;

Изричито се обавезујете на поштовање следећег:

нећете од мене очекивати никаква осећања, и нећете ми због тога пребацивати;

одговараћете ми истог часа кад вам се за нешто обратим;

напустићете моју спаваћу или радну собу у тренутку кад то затражим;

даћете обећање да ме нећете опањкавати пред другима ни речју ни поступцима.

Кратко и свеобухватно, научнички прецизно, ништа није препуштено случају. Љубавне и брачне везе понекад завршавају у провалама буке и беса, у дреци и плачу, па и у физичким обрачунима, али се до овог ступња хладнокрвног садизма ретко спуштају. Овако завршавају пријатељство и љубав међу образованим и цивилизованим особама. Слабији пол се лишава и последње трунке достојанства, претвара се у нему робињу. Избор између физичке и психичке тортуре је ствар укуса. Ја сам се у детињству навикао на телесно кажњавање, па бих га и данас радије прихватио. Законодавци затворског кућног реда су дивљаци своје врсте.

Милева је овај правилник поштовала неколико месеци, да се онда, са дететом, одсели у Швајцарску где ће провести остатак тужног и промашеног живота.

Тако изгледа последњи чин једног пријатељства и претпостављене научне сарадње. Раскид, сам по себи, није редак, па ни занимљив. Он нас подсећа да горогани делања и мишљења болују од сасвим малих људских слабости.

У свему реченом, није толико важан, па ни изузетан, брачни бродолом научних радника, колико наше виђење те везе и замишљање Милевиног места у њој. Уврежио се известан понос због Милевиног присуства у средишњој мислионици столећа. Ајнштајн је, такорећи, наш свеопшти зет, и дозвољено је претпоставити да је, ако не директно, оно посредно, наша мудрица учествовала у формулисању великог открића. Колективна имажерија призива слику у којој супружници у исти мах једногласно кликћу: Еурека! E= mc2! За то немамо сведока ни доказа, али они нису ни потребни машти. За прехрањивање нашег изгладнелог ега добра је и оваква храна.

Тешко је достојанствено носити усуд малог народа, наћи средокраћу између осећања понижености и мегаломанске митоманије. Кад оману мушка памет и снага, позивамо у помоћ жене. Ту је принцеза Оливера Лазаревић у харему великог султана Бајазита Првог, ту Мила Пивнички као супруга канадског председника владе, ту тетка-Милка, дадиља деце Доналда Трампа, ту, најзад, и сирота Милева. Ваљда су протуриле покоју лепу реч о нама, жељним светског угледа и признања…

Горе наведени деспотски кућни ред није довољно познат широј јавности, а и да јесте прогутали бисмо горак залогај и наставили са маштањем. Можда је, ипак, врсна математичарка превела генијалну интуицију свога пријатеља у формуле и бројке? Ствар је нерашчишћена, а наши добри изгледи су у нејасноћи. Јасноћа нам је дала ово што имамо.  

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *