TUŽNA PRIČA O MILEVI I ALBERTU

Piše Milovan Danojlić

Ajnštajn je, takoreći, naš sveopšti zet, i dozvoljeno je pretpostaviti da je, ako ne direktno, ono posredno, naša mudrica učestvovala u formulisanju velikog otkrića. Kolektivna imažerija priziva sliku u kojoj supružnici u isti mah jednoglasno klikću: Eureka! E= mc2! Za to nemamo svedoka ni dokaza, ali oni nisu ni potrebni mašti. Za prehranjivanje našeg izgladnelog ega dobra je i ovakva hrana

Ponekad razmišljam o jednoj ljudskoj priči od pre stotinu godina, za koju su neki među nama zainteresovani iz naročitih razloga. Njena junakinja je Mileva Marić (1875–1948) čiji je život karakterističan za prve korake ravnopravnog uključivanja mladih žena u redovne poslove modernog doba. Obdarena izrazitom umnom snagom, a uskraćena fizički (hromost), kći titelskog zemljoposednika, ona je imala mogućnost da potraži sebe na horizontu koji otvara visoko školsko obrazovanje. U Austrougarskoj monarhiji takav izbor za lepši pol je bio dopušten, mada ne i uobičajen. Njeno školovanje se odvijalo u obrazovnim ustanovama Novog Sada, Sremske Mitrovice (gde su postojali dobro opremljeni kabineti za fiziku i hemiju), preko Agrama (Zagreba), do Ciriha i Hajdelberga. Po tom se prostoru iz Titela putovalo brže i sa manje prepreka nego, danas, u ujedinjenoj Evropi, a svet je, kao i danas, bio primerno gostoljub prema imućnima.

[restrict]

Zabeleženo je da je Mileva pohađala cirišku Politehničku školu istovremeno sa četiri godine mlađim kolegom Albertom Ajnštajnom (1889–1955), da je studije prekinula ne diplomiravši, i da je, potom, odustala i od pripreme doktorata. Godine 1903. udaje se za Alberta. Sa njim je, dve godine ranije, dobila ćerčicu o čijoj se sudbini ništa ne zna. Godine 1904. supružnicima se rađa sin Hans Albert, a 1910. sin Eduard. Tri godine kasnije, dolazi do razlaza koji će se godine 1919. završiti razvodom, uz dogovor da novčani iznos očekivane Nobelove nagrade pripadne majci, zarad lečenja Eduarda obolelog od šizofrenije. Dobra vest iz Stokholma došla je 1921, i majka će se sledeća četvrt veka posvetiti negovanju bolesnika, boraveći sa njim u jednom švajcarskom lečilištu zatvorenog tipa, gde će i umreti.

U istrzanom i neostvarenom životu naše sunarodnice ima nekih tamnina i praznina pogodnih za svakojaka nagađanja. Zna se da su mladi učenjaci jedno vreme aktivno sarađivali. Kojeg je obima i kakvog značaja bila ta saradnja? Dugo zajednikovanje navodi na pomisao da je međusobnog uticanja moralo biti; krajnji rezultat je poznat, a udeo Milevin, ako uopšte postoji, sasvim nejasan. U prepisci, objavljenoj 1980, naučna pitanja se dotiču usput, i uopšteno. Albert je svoju epohalnu zamisao razrađivao kako za trajanja prijateljske i bračne veze, tako i posle raskida. Kakvu mu je pomoć mogla pružiti supruga, inače sjajna matematičarka? Odgovor na ovo ide u red porodičnih tajni. Mileva se, za života, o tome nije izjašnjavala. Primećeno je da se, posle prekida veze, muževljeva naučna delatnost nije umanjila, dok je Mileva, posvećena kući, od nauke digla ruke. S tim u vezi, navodi se slučaj Marije Šklodovske-Kiri koja je, nakon smrti supruga 1906, nastavila istraživanja, da 1911. godine dobije Nobelovu nagradu za hemiju. Milevina kuhinja nije mogla zameniti laboratoriju, ali se poneki teorijski članak dade napisati i za trpezarijskim stolom.

 Što u braku, što u predbračnom razdoblju, veza je trajala dovoljno dugo, da se dade pretpostaviti plodna intelektualna razmena. Kakva i kolika, zavisi od bujnosti naše mašte, i horizonta očekivanja s kojim prilazimo toj vezi. Duhovna bliskost i prostor dopunjavanja iz studentskih dana potonuli su u maglu zaborava, kao i uspomena na prvorođenu devojčicu kojoj se u zemaljskom vremenu gubi svaki trag. Da li je umrla, ili ju je neko usvojio? Kako razumeti toliku ravnodušnost prema jednom nedužnom i nemoćnom stvorenju? I kako na takvom zaboravu graditi zdrav međuljudski odnos?

Kako je velikom učenjaku rasla slava, tako se kvario odnos sa starom prijateljicom i potonjom suprugom. Muž je postajao sve osorniji i bezosećajniji. Pariski Le Monde je, svojevremeno, objavio dokument koji sam sklonio u fasciklu gde se nalaze izraziti primeri ljudske niskosti. Reč je o pravilniku kućnog reda što ga je Albert pokušao da nametne životnoj saputnici. Brak je očigledno bio pao na niske grane, u pomrčinu netrpeljivosti i mržnje. Ovo su uslovi zajedničkog života koji je tvorac teorije relativiteta predložio našoj zemljakinji.

Vodićete računa:

da moje rublje i posteljina budu u najboljem redu;

da mi se svakodnevno, u radnoj sobi, služe tri obroka;

da moja spavaća i radna soba budu uvek valjano održavane i da moj radni sto niko osim mene ne dodiruje.

Odustaćete od svakog ličnog odnosa sa mnom osim onih koji su neophodni u pokazivanju pred svetom; posebno, nećete tražiti:

da sedim u kući sa vama;

da izlazim ili putujem sa vama;

Izričito se obavezujete na poštovanje sledećeg:

nećete od mene očekivati nikakva osećanja, i nećete mi zbog toga prebacivati;

odgovaraćete mi istog časa kad vam se za nešto obratim;

napustićete moju spavaću ili radnu sobu u trenutku kad to zatražim;

daćete obećanje da me nećete opanjkavati pred drugima ni rečju ni postupcima.

Kratko i sveobuhvatno, naučnički precizno, ništa nije prepušteno slučaju. Ljubavne i bračne veze ponekad završavaju u provalama buke i besa, u dreci i plaču, pa i u fizičkim obračunima, ali se do ovog stupnja hladnokrvnog sadizma retko spuštaju. Ovako završavaju prijateljstvo i ljubav među obrazovanim i civilizovanim osobama. Slabiji pol se lišava i poslednje trunke dostojanstva, pretvara se u nemu robinju. Izbor između fizičke i psihičke torture je stvar ukusa. Ja sam se u detinjstvu navikao na telesno kažnjavanje, pa bih ga i danas radije prihvatio. Zakonodavci zatvorskog kućnog reda su divljaci svoje vrste.

Mileva je ovaj pravilnik poštovala nekoliko meseci, da se onda, sa detetom, odseli u Švajcarsku gde će provesti ostatak tužnog i promašenog života.

Tako izgleda poslednji čin jednog prijateljstva i pretpostavljene naučne saradnje. Raskid, sam po sebi, nije redak, pa ni zanimljiv. On nas podseća da gorogani delanja i mišljenja boluju od sasvim malih ljudskih slabosti.

U svemu rečenom, nije toliko važan, pa ni izuzetan, bračni brodolom naučnih radnika, koliko naše viđenje te veze i zamišljanje Milevinog mesta u njoj. Uvrežio se izvestan ponos zbog Milevinog prisustva u središnjoj mislionici stoleća. Ajnštajn je, takoreći, naš sveopšti zet, i dozvoljeno je pretpostaviti da je, ako ne direktno, ono posredno, naša mudrica učestvovala u formulisanju velikog otkrića. Kolektivna imažerija priziva sliku u kojoj supružnici u isti mah jednoglasno klikću: Eureka! E= mc²! Za to nemamo svedoka ni dokaza, ali oni nisu ni potrebni mašti. Za prehranjivanje našeg izgladnelog ega dobra je i ovakva hrana.

Teško je dostojanstveno nositi usud malog naroda, naći sredokraću između osećanja poniženosti i megalomanske mitomanije. Kad omanu muška pamet i snaga, pozivamo u pomoć žene. Tu je princeza Olivera Lazarević u haremu velikog sultana Bajazita Prvog, tu Mila Pivnički kao supruga kanadskog predsednika vlade, tu tetka-Milka, dadilja dece Donalda Trampa, tu, najzad, i sirota Mileva. Valjda su proturile pokoju lepu reč o nama, željnim svetskog ugleda i priznanja…

Gore navedeni despotski kućni red nije dovoljno poznat široj javnosti, a i da jeste progutali bismo gorak zalogaj i nastavili sa maštanjem. Možda je, ipak, vrsna matematičarka prevela genijalnu intuiciju svoga prijatelja u formule i brojke? Stvar je neraščišćena, a naši dobri izgledi su u nejasnoći. Jasnoća nam je dala ovo što imamo.  

[/restrict]