Пакет-аранжман

Пише Никола Врзић

Како преживети још једну изборну годину?

Као да све време, макар у ових четири-пет година које су за нама, живимо у истом филму, у коме се актуелна власт пренемаже услед стварне или измишљене дилеме хоће ли или неће на још једне ванредне изборе, стављајући опозицију на стварне муке око облика у коме ће на те изборе да изађе, уједињена или у више, наравно, завађених колона. Предизборна мучнина, с којом испраћамо изборну 2016. годину, наставиће се и у изборној 2017. И до краја јануара или почетка фебруара, ако је веровати премијеру Александру Вучићу, остаћемо у недоумици хоће ли нам и 2017. година бити изборна само због (редовних) председничких избора, или ће нам се поново, по други пут за само 12 месеци, догодити и ванредни парламентарни избори.

[restrict]

ПАРЛАМЕНТАРНА ВЕЋИНА О разлозима због којих сматрамо да ванредни парламентарни избори Србији нису потребни већ смо писали – укратко, било би то малтретирање грађана без видљивог разлога – сугеришући успут да су владајућа већина и њен предводник ову претњу парламентарним изборима кад им време није изрекли, пре свега, из тактичких разлога, с превасходним циљем да додатно искомпликују договоре опозиције о заједничком председничком кандидату, кога иначе морају да имају ако уопште мисле да на тим изборима буду ишта више од пуког посматрача, што иначе највећем делу те опозиције, која се на делу тако добро показала да се од тога још нисмо опоравили, од свег срца желимо.
Елем, када је пре неколико дана, најављујући да ће своју коначну одлуку о евентуалним парламентарним уз председничке изборе донети до споменутог краја јануара, односно почетка фебруара наредне године, премијер Србије и председник Српске напредне странке Александар Вучић рекао „неко мисли да су потребни (парламентарни избори), неко мисли да нису. Уколико не буде већине у Скупштини, значи да су потребни, ако је буде, значи да нису“, деловало је као да је тиме све речено. Јер, подсетимо, листа на чијем је челу био Вучић на априлским изборима освојила је 131 посланичко место – 126 је неопходно за већину у Скупштини Србије – а уз владу су приде и листа Социјалистичке партије Србије и Јединствене Србије с 29 посланика, Савез војвођанских Мађара са своја 4 посланика, Моамер Зукорлић и његов колега Јахја Ферхатовић, и вероватно би се и међу преосталим посланицима, ако би затребало, уз довољно подстицаја, таква је наиме природа појединих посланика, пронашло и још њих неколико који би Вучићевој влади прискочили у помоћ ако би јој та помоћ затребала.
Али шта ако је та већина климавија него што нам се чини, као што сугеришу поједине Вучићеве страначке колеге, не одбацујући могућност да уз председничке ипак буду одржани и нови ванредни парламентарни избори? Математичко оправдање за овакве сумње заиста постоји: посланички клуб СНС-а у актуелном сазиву Скупштине Србије броји свега 102 члана, укључујући ту и нестраначке јавне личности и члана Српског покрета обнове који су у њему, што ће рећи да Вучићева влада заиста зависи од добре воље коалиционих партнера са заједничке изборне листе „Александар Вучић – Србија побеђује“. Да ли је њена априлска победа заиста била Пирова победа? Имају ли Вучић и његова странка оправданих разлога да сумњају у лојалност, на пример, 10 посланика Социјалдемократске партије Србије Расима Љајића или девет посланика Партије уједињених пензионера Србије или пет посланика Нове Србије које су на својој листи увели у парламент, лишавајући тиме саме себе већине која би била кудикамо неупитнија од постојеће? Ако је заиста тако, Вучић је, састављајући листу за минуле изборе и делећи мандате после њих, начинио озбиљну политичку грешку због које би могао и да настрада, не само зато што би могао да остане без довољне посланичке подршке иако је у априлу добио више гласова бирача неко икада до сада, већ и зато што би на (евентуалним) превременим парламентарним изборима могао и да буде кажњен због пречестог искушавања народне воље која уме да буде веома ћудљива.

ПРОЦЕНТИ И ШАНСЕ Како год, чињеница је и да би ванредни парламентарни избори пореметили шансу кандидата власти – вероватно Томислава Николића – да победи већ у првом кругу председничких избора. И ова је калкулација релативно јасна, макар у мери у којој било шта може да буде јасно када је у питању српска политика. Уколико би, наиме, били одржани само председнички избори, СНС и СПС би могли да се усагласе око подршке једном кандидату – без обзира на нове међусобне размирице, поново због иступа Бранка Ружића за које није јасно имају ли, или не, благослов Ивице Дачића – и, имајући у виду резултате априлских избора (48,25 одсто гласова за СНС, 10,95 одсто за СПС), тај би кандидат могао да се нада да ће освојити и читавих 60 одсто гласова. У другом пак случају, буде ли и парламентарних избора уз председничке, СПС ће морати самостално и на једне и на друге изборе, чиме резултат председничких избора аутоматски постаје неизвеснији него што би могао да буде.
Додатну пак неизвесност у читаву причу, традиционално већ, уносе преговори опозиције о заједничком кандидату, који се због претње парламентарним изборима сад одвијају и у сенци те претње. Буде ли (и) тих избора уз председничке, онај део опозиције који показује такве склоности тешко ће се усагласити око једног кандидата јер би то, онда, подразумевало и заједничку листу за парламентарне изборе. Њу су већ покушали да направе пре мање од годину дана и нису успели – на крају су проевропљани изашли у четири колоне – и ако бисмо баш морали да се кладимо, кладили бисмо се да би им се и сада догодило то исто ако би се нашли у сличној позицији. Такав би сценарио, очигледно, одговарао актуелној власти, која би такође имала и основа за наду да ће испод цензуса овог пута остати већи проценат гласова него у априлу ове године, када су и Двери/ДСС и Чеда/Борис/Чанак за длаку прешли цензус (5,04 односно 5,02 одсто гласова), а много даље од њега нису биле ни две странке које данас исказују амбиције да постану предводници удружене опозиције, Демократска странка и „Доста је било“ (по 6,02 одсто гласова). И ето још једног (себичног, партијског) мотива за расписивање нових ванредних парламентарних избора.

БИТКА ЗА МРВИЦЕ Тек, у овом, још непроглашеном али потенцијалном ривалству ДС-а и ДЈБ-а око власништва над мрвицама – лидер ДС-а Драган Шутановац поновио је овог викенда да ће „ДС бити кичма опозиције“, први човек ДЈБ-а Саша Радуловић насупрот њему каже: „Више пута сам рекао да је моја амбиција да будем премијер Србије“ – у овом дакле очигледном ривалству лежи једна од озбиљних препрека за уједињавање опозиције у фронт против власти Александра Вучића.
Друга озбиљна препрека: избор заједничког председничког кандидата, при чему треба имати у виду и да се ниједан од двојице најспомињанијих, ни Вук Јеремић ни Саша Јанковић, још нису изричито изјаснили да ли ће, уопште, да улазе у тај подухват, баш као што и Демократска странка упадљиво избегава да се изјасни да ли би подржала било кога од њих, и разложно је претпоставити да између ове две околности има извесне повезаности.
Оно што обично називамо другом Србијом да је не бисмо увредили неким прецизнијим описом, као што смо већ писали, подржава Сашу Јанковића, који уз то може да ужива, ако је то за уживање, и у отвореној подршци Зорана Живковића, који је пак, као и Чедомир Јовановић и Ненад Чанак, отворено рекао да му не пада на памет да подржи евентуалну кандидатуру Вука Јеремића. Јеремића је спремна да подржи бивша председница Демократске странке Србије Санда Рашковић Ивић, која је у међувремену и сасвим престала да крије да никакве идеолошке и програмске разлике, које би иначе морале да буду непремостиве, не могу да је спрече у раду на обједињавању опозиције зарад рушења Вучићеве власти. У том су смислу и она и Борис Тадић ових дана јавно изразили спремност за разговор. Јеремића је, одлучи ли да се кандидује, и под условом да је веровати ономе што пише београдска штампа, изгледа спреман да подржи и Саша Радуловић, али, судећи по склоности ка премијерској позицији коју је исказао, само под условом да се направи договор о пакет-аранжману који би и то подразумевао. Али ова варијанта расподеле функција (док је зец још и те како у шуми, но добро) Демократску странку очигледно не би могла да задовољи, и ето нас назад на почетку приче…
Додатну непознаницу уносе и (за сада само медијске, додуше, и најбоље би било да на томе све и остане) најаве могућности формирања савеза ДЈБ-а и „Двери“, принципијелног скоро колико би то био и савез патриота (по сопственом признању) са Борисом Тадићем, макар и због дуготрајног и тиме веома речитог Радуловићевог ћутања о свим кључним националним питањима као што су Косово и Метохија, НАТО, однос према Европској унији односно Русији… Овај би потенцијални савез, у случају ванредних парламентарних избора следеће године, у неугодан положај довео и Демократску странку Србије, која би била стављена пред немогућ избор између прикључења овако непринципијелној коалицији којим би изневерила саму себе, и самосталног изласка на изборе с перспективом која се у овом тренутку чини веома неизвесном.
Али да не трчимо (много) пред руду, све ће ове спекулације постати релевантне тек када будемо сазнали колико ћемо гласачких листића имати пред собом на пролеће идуће године. То ће рећи, стрпљиво сачекајмо онај крај јануара или почетак фебруара, а онда, срећни нам нови избори, који год…

[/restrict]