Грађа за речник 29 – Меморандум, тридесет година после

Пише Милован Данојлић

Наши комунисти и хрватски сепаратисти нађоше се, за тренутак, на истој борбеној линији. Први су у том тексту били раскринкани у немоћи да ишта предузму, а други у решености да иступе из омражене државе. Бес с којима је спис, из различитих разлога, дочекан у Београду и у Загребу најбоља је потврда исправности његових увида и оцена

Јесен 1986. Магле и кише, мутна небеса, зазидани хоризонти. Неколико умних глава, у седишту Академије, бележи запажања о здравственом стању државе и друштва. Тако настаје скица за Меморандум, тј. „оно што треба знати и памтити“. Њихова проза је пуна латинизама: на том се језику, по традицији, дају дијагнозе и лекарски рецепти.

[restrict]

Економска криза; отворени међунационални конфликти; нерад, неодговорност, корупција, непотизам; правна несигурност, распад федерације; незапосленост младих; инфлација, несрећне импровизације у стратегији развоја; децентрализација која се изродила у дезинтеграцију; републичка и покрајинска аутархија; сувишни производни капацитети; гломазна администрација, сукоб интереса између република, покрајина и привредних грана; крах договорне економије; симбиоза национализма, сепаратизма и властољубља; у систему нема ни плана, ни тржишта, ни државе, ни правог самоуправљања; афирмација републичког и покрајинског егоизма; превласт националног над класним; општа парализа, самовољна и отуђена власт; манипулације са једним и заједничким језиком; коминтерновско наслеђе у решавању националног питања; изборни систем у коме гласачи не знају кога бирају; монопол моћи у рукама Савеза комуниста; најдужи устав на свету, у који је уписан чак и начин на који треба решавати стамбене проблеме војних лица; морални конформизам и каријеризам; уситњеност и грамзивост, непостојање свести о поштеном раду; безнађе студената и ђака који се узалуд школују; тенденција општег бежања из куће која се руши; празне политичке прокламације, шунд и духовна дезоријентација; национални егоизам, посебно у двема најразвијенијим републикама; судска власт зависна од извршне; вербални деликт и деликт мишљења; држава српског народа под контролом сопствених покрајина и западних делова федерације; сепаратизам на Косову се приближава победничком исходу; октроисање национализма одозго, на темељу Кардељевог устава из 1974; нужност мобилизације целокупних умних и моралних снага зарад изласка из Кризе…

Попис друштвених невоља и народних мука овим није окончан. Недовршени нацрт (Енглези би рекли work in progress), захваљујући ефикасности тајне службе и њеним послушницима у штампи, изнет је пред очи јавности. Избио је скандал под именом Меморандум. Последњи слог, громко дум, разлетео се, на све стране, као рафална паљба думдум метака. Ето, каквом се нечасном работом баве чланови највише културне установе! Оних седамдесетак неуредних страница било је, сећам се, откуцано на латиничкој машини, што западној браћи није сметало да спис прогласе за начертаније српског шовинизма. Наши жалосни комунисти су га огласили за непријатељску пашквилу. Гадан памфлет, утолико гаднији што су српски властодршци били свесни неких „објективних слабости“, а имали су и платформу за њихово превазилажење. Али не овако, из бусије, што на ум то у Меморандум. „О тем се стварима на сокак не прича“, како, почетком 20. века Никола Пашић шапну на уво Гиги Гершићу.

Наши комунисти и хрватски сепаратисти нађоше се, за тренутак, на истој борбеној линији. Први су у том тексту били раскринкани у немоћи да ишта предузму, а други у решености да иступе из омражене државе. Бес с којима је спис, из различитих разлога, дочекан у Београду и у Загребу најбоља је потврда исправности његових увида и оцена.

Тако је започело живот то ружно недоношче, о коме ће се годинама говорити као о Мајн кампфу наших мрачних планова. Сатерани у мишју рупу звану Ужа Србија, нисмо се предавали. Залагали смо се за очување Југославије и за изворне социјалистичке идеале, што нас је, само по себи, дискредитовало. Црни глас о предложеним мерама за излазак из кризе брзо је, уходаним путем, стигао на Запад па је нацрт, дакако, без читања, осудио и Жак Делор, високи званичник Европске уније. И не само он.

У јеку медијске кампање и припремних радњи за бомбардовање Србије сретох се са уредником „угледног париског листа“. Састанак је уприличио заједнички познаник. Новинара су мучиле неке нејасноће у вези са Меморандумом, па сам му препоручен за помоћ. Он је, разуме се, био убеђен у истинитост свега лошег што се о нама писало и говорило, али је, будући професионалац старог кова, желео да провери неке ситнице. За разлику од својих колега, он се потрудио и прочитао документ. Превод је нашао у Кочовићевом месечнику „Дијалог“, проучио га, и у њему није нашао оно што је очекивао.

„Молим вас, како бих могао доћи до тачног превода?“

„Превод који сте имали је свакако веран.“

„То није могуће… Тамо нема ничега…“

„Нема ни у оригиналу.“

„Колико сам разумео, то је пледоаје за јединствену државу, за социјалистичко уређење, за самоуправљање… Има и ламентација због неравноправног положаја у федерацији, и тако то… Бенигне ствари… мора да је у преводу нешто изостављено.“

„Верујте, није.“

Поздрављајући се сумњичаво је вртео главом.

Био сам, оних година, одустао од сваког покушаја разуверавања пропагандом заведених Француза. Није вредело. Они, и иначе, свему приступају са унапред припремљеним идејним и теоријским калупима, па стварности остаје да се уклопи у њих или да нестане с лица земље. Нема смисла спорити се са интелигентним људима испраних мозгова. Новинар, с којим сам оног поподнева, пред једном кафаницом подно Place des Fêtes разговарао, беше сачувао нешто интелектуалног поштења и савесности, па је објашњење за недостатак доказног материјала наслућивао у лошем, или чак фалсификованом преводу. Меморандуму је приписиван пресудан део одговорности за растурање државе. Позив на очување федерације, из перспективе сепаратиста, природно је био схваћен као додатни разлог за њено растурање: он је свакако садржао елементе неприхватљивог унитаризма и озлоглашеног централизма. Дакле, борећи се за Југославију био је против ње. За ту суптилност балканског дијалектичког мишљења новинар није био припремљен. Ми, навикнути гледаоци домаћег театра апсурда, у таквој логичкој вратоломији нисмо налазили ништа необично ни противречно. Као припадници „експлоататорске нације“ у доброј традицији аустромарксизма и Коминтерне били смо трн у оку борцима за растурање заједничке државе, заостали источњаци, лукави Византинци, србокомунисти и патријархалци којима је лако прилепити сваку етикету, укључујући и фашистичку. Меморандум је, и без читања, морао садржати све оно што је код нас за осуду, дакле, квинтесенцију наше геноцидне и хегемонистичке ћуди. Зато га је мало ко и читао. И у Хашком трибуналу помињан је као идејно полазиште заједничког злочиначког подухвата чији је циљ био… очување Југославије и социјализма.

Можда је новинар, оног дана, отишао обузет мишљу да се иза сваке наше лепе речи крије нека подлост, а иза прогресивних изјава фашистоидне задње мисли. Потрудивши се да ствар погледа изблиза, тек тада ништа није разумео. Не верујем да је променио негативно мишљење о Србији и Србима, али је могућно да је престао мислити и писати о једном тако незахвалном предмету. Нисам проверавао: већ сам био престао узимати новине у руке.

Решење бројних проблема, покренутих у домаћем задатку шачице академика данас је познато. Југославија се разлетела у парампарчад, њена криза се распрострла по свим земљама и континентима, безнађе је опште, ниједна академија на свету нема програм за оздрављење живота. Укинут је члан 133 Кривичног законика, нема деликта мишљења, а нема ни мишљења.           

[/restrict]