Почетна / Документи / ПОВОДОМ 140. ГОДИШЊИЦЕ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА (2) – Чајковски знао зашто воли Србе

ПОВОДОМ 140. ГОДИШЊИЦЕ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА (2) – Чајковски знао зашто воли Србе

Spomenik NikolajuСРБИ И СРБИЈА – НАДАХНУЋЕ УМЕТНИКА, ХЕРОЈА И ПУСТОЛОВА

Истините приче којих нема у историјским читанкама: „Печат“ објављује непознате, узбудљиве и вредне забелешке и податке о минулом времену у којем је српски народ оставио необичан и јединствен траг у европској уметности, култури, друштвеном и политичком животу…

За смрт не треба препорука: пуковник Рајевски, алијас Вронски, дао живот за српско ослобођење;
Нико као Виктор Иго: грмео је и у француској скупштини и пред европском штампом – ЗА СРБИЈУ!
Петар Чајковски знао зашто воли Србе: новац од извођења „Српско-руског марша“ наменио српским инвалидима и ратној сирочади;
Благослов светског добровољца у борби за ослобођење потлачених Ђузепеа Гарибалдија стигао и до Србије и до хиљада добровољаца из Европе;
Помогла Србима као јунак на коњу, али и својим великим богатством: Холанђанка Жана Меркус постала је „српска Јованка Орлеанка“;
Без Српско-турског рата, у који је послао главног јунака, Лав Толстој не би могао да доврши свој најбољи роман „Ана Карењина“…

„Печатов“ фељтон о непознатим чињеницама и величанственим личностима, које су заслужиле незаборав српског народа, плод је ауторовог вишедеценијског истраживања.

Пише БУДИМИР ПОТОЧАН

Tchaikovsky2Тежак пут до уметничког концепта за настанак композиције бравурозно-помпезног карактера какав је Српско-руски марш Петра Иљича Чајковског. Улога збирки Српских народних мелодија Корнелија Станковића у том подухвату. Зашто је нотна партитура Чајковског пресудна за одгонетање тајне о називу и настанку дела?

У биографијама те двојице људи – музичара, композитора и официра, ратника – једва да би могло бити додирних момената. Композитор Петар Иљич Чајковски (1840–1893) и пуковник Николај Николајевич Рајевски (1839–1876) имали су, мада успешне, изразито оделите каријере. Иако готово вршњаци, с највишим образовањем за своје струке, па и упркос томе што су припадали готово истоветном друштвеном и социјалном миљеу, изгледало је сасвим невероватно да би им се путеви могли макар укрстити, а камоли, бар закратко, у ма чему сасвим приближити да би били заједнички.

Па опет, колико год неочекивано, то се ипак догодило. Више него музика или рат, њихове идеје и стремљења приближила је Србија, с насушном потребом да се помогне њеном ослобођењу, али и с њиховом заједничком неутаживом жељом да у томе неизоставно учествују.

Николај Николајевич Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године недовољно се знало с обзиром на значај онога што је учинио. Приликом другог доласка 1876. године на моравском ратишту учинио је највише што је могао, и тада је ушао у легенду. А вероватно да су та и друге легенде из овог рата Петра Иљича Чајковског највише и подстакле да компонује нешто јединствено, што дотад никад није.

[restrictedarea]

НАЈБОЉИ МАРШ ЧАЈКОВСКОГ Естетска категорија „дефинитивности“ и „отворености“ уметничког дела, коју разматра Умберто Еко и на примерима музике, указује како се та два појма односе превасходно на ситуацију уживања. А да би се то уопште догодило, тврди Еко, аутор организује потку комуниколошких ефеката, тако да би сваки уживалац могао да схвати дело. Осим убедљиве потврде о комуниколошкој веродостојности музичке информације, при чему је нагласак на схватљивости, указује, чини нам се нарочито важно, на потку, основицу или предложак.

Појам предлошка означава образац, узорак или модел, али у овом случају се, додатно, може сматрати и документом, у смислу писаног доказа, па као такав и информацијом. Готово истоветна значења, као у музици, подразумева тај термин и у другим уметностима. Сродан појму предлошка је предидеја, која означава претходећу уметникову замисао, свакако пре стварања дела. Тако је уметничко дело, па и музичко, одређено концептом који му претходи и који га одређује у фазама стварања, презентације и рецепције. На основу тога идеја која претходи делу јесте оно што га одређује, али и оно што се доцније ишчитава из готовог уметничког дела.

partitura CejkovskiС отприлике таквим полазиштима могао је приступити компоновању Српско-руског марша Петар Иљич Чајковски. Указивањем на предидеју, што би могло бити повезивање истоветних идеала два народа у једном веома важном историјском тренутку, затим на предложак, што представљају три српске народне мелодије, уз стару руску химну, долази се до уметничког концепта за ову композицију. Тек по завршетку, у називу дела, језгровито је пренесена оствареност композиторове идејне концепције засведене на раван информације.

Најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, по мишљењу А. Будјаковског, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ропства. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих српских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију тадашње руске химне – Боже, спаси цара! – и неколико српских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа с малим словенским народом који се бори за ослобођење.

Откуд се у Чајковском појавило такво стремљење? То није једноставно објаснити ни ако се сасвим добро познаје биографија славног руског композитора. Ни у њој нити у неким другим изворима није лако пронаћи његове идеје за општесловенска стремљења. И у музичким лексиконима и у енциклопедијама, али и у тим другим изворима Петар Иљич Чајковски означен је као највећи композитор западњачке оријентације руске школе. Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.

Будући да је тако, онда би се тек посредством музичких узора и личности које су на њега утицале могао потражити одговор за његово интересовање, у овом случају, за српску музичку традицију. При томе би се, посредно, тачка ослонца могла потражити у биографском методу.

 

Petar-Iljič-Čajkovski-i-kompozicija-Srpsko-Ruski-marsИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Петроград у Правну школу у којој су образовани чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао у црквеном хору. Његови учитељи, међутим, нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: кроз десет година бићу велики композитор.

Могуће је да је био незадовољан и тиме што је с деветнаест година постао чиновник у Министарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је почео да учи композицију код професора Антона Рубинштајна. Већ тада веома чувени професор остављао је силан утисак на све, па извесно и на младог Чајковског. Испред Рубинштајна се увек некако проносио глас о својевременом чуду од детета, на шта се природно надовезивало што је као пијаниста постао легендарна величина. Још у раној младости Рубинштајн је упознао Франца Листа, па га је у једном периоду и опонашао. Укратко речено, космополитски дух Рубинштајнов, који га је дуже од две деценије водио по многим европским метрополама, учинио је да, чим се скрасио, у руској музици постане један од најбољих организатора, педагога и композитора. Нагласићемо и то да је упознао Јоханеса Брамса баш у време кад је овај компоновао дела према предлошцима из српских народних мелодија, а поготово ћемо истаћи да се у Бечу сусретао с Вуком Караџићем.

Утицај професора Рубинштајна на младог студента Конзерваторијума Чајковског морао је бити изразит. Усудили бисмо се да изнесемо претпоставку како је тај утицај могао постојати и у интересовању за српске народне мелодије.

Иако је мање познато, за продор српских народних мелодија у европску музику опет је велику заслугу имао књижевни рад Вука Караџића. И још нешто нарочито важно, а сасвим мало познато: српске народне песме су пре Вукових збирки заинтересовале најпре италијанску, а онда и немачку културну јавност. Тако је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио у свом путопису по Далмацији четири српске народне песме, па међу њима и ону најчувенију – о Хасанагиници. Тек доцније, пошто се за Хасанагиницу заинтересовао Јохан Волфганг Гете, да би је, одушевљен, препевао на немачки језик, његово велико име осигурало је тој песми популарност и преко граница немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би вероватно без оноликог значаја и одјека, то јест без одговарајуће рецепције, да се доцније није огласио Вук Караџић својим знаменитим збиркама српских народних песама.

Које су прилике и који су услови утицали да српске народне песме Вукових збирки толико утичу на најобразованије европске књижевне кругове? Требало би подсетити на почетке романтизма и на изразито интересовање за егзотично, и то у смислу необично, чудно, ретко, али и на услове у којима је у српском народу настајала и како је преношена његова поезија: Вукова Србија на почетку деветнаестог века постојала је само као историјски појам и као реминисценција на моћно средњовековно царство. Северни делови су били у склопу Аустријске монархије, јужно од Саве и Дунава почињало је Османлијско царство, етаблирано ту пре четири века, а у то време оптерећено свим симптотима распада. Цветна средњовековна српска култура је најездом Турака била разорена, образовани слој је емигрирао у Русију, Аустрију и Мађарску, а српском народу у Османлијском царству остала је усмена поезија као једина могућност песничког израза. Зато је српска народна поезија била у процвату у време кад су се Немци трудили да своју спасу од заборава, писала је о томе др Вера Бојић.

Paja Jovanovic Macevanje

УЗ РАМЕ С ХОМЕРОМ Паралелно са огромним интересовањем у Европи за превођење песама из Вукових збирки текле су, у духу романтизма и интересовања за егзотично, и мистификације настале на основама српске народне поезије. Све то заједно утицало је много и на популаризацију српске поезије, која је стављана уз раме с Хомеровом, и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Прихватајући Вука као апостола српске културе, немачки енциклопедијски кругови су га подстицали, помагали и усмеравали. Свакако да је једну од најважнијих улога у популаризацији српских народних песама имао Јаков Грим, уз неоспоран Гетеов ауторитет, да је најдрагоценија стручна помоћ Вуку у његовом раду долазила од Јернеја Копитара, а да је за научно разумевање Срба, као историјског народа, највише учинио знаменити немачки историчар Леополд Ранке.

Српски народ је најпре духовно васкрсао. Збило се то када је европској, а то се онда подразумевало и светској културној баштини принео своје народне песме. Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници тога времена – Александар Пушкин, Тарас Шевченко, Адам Мицкијевич – али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Французи Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Али не само на равни рецепције него је утицај српске народне поезије вредан и изразит и на структуралној равни. Словенску антитезу, на пример, као честу поредбену стилску фигуру у српским народним песмама, прихватио је и употребљавао у својој поезији Гете, а под његовим утицајем то је чинио још читав низ немачких песника. Или други пример: неримовани петосложни стих, назван српски трохеј, постао је такође саставним делом метрике немачке поезије јер су га прихватили најзначајнији немачки песници тога времена.

И као што је немачко говорно подручје било најважније за рецепцију српске народне поезије у првој половини 19. века, тако је, на готово истоветан начин, оно постало важно у другој половини тог века за српско музичко наслеђе, утирући му пут према Европи. Ево како је хронолошки то текло: Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала је до почетка двадесетог века. Из сакупљених материјала произлази да је Немачка била центар и музичке рецепције, пошто су композитори других народа бирали немачке преводе и објављивали своје песме у Немачкој. Интензивност рецепције показује се најјасније у чињеници да се само у току једне деценије појављује седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског; у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера, писала је др Вера Бојић.

 

УТИЦАЈ ПАНСЛАВИСТИЧКИХ ИДЕЈА Сматрали смо неопходним да изложимо краћи преглед продора српских народних песама у европску књижевност, а онда и у музику, као и рецепцију обе ове уметности у европским културним метрополама. Тиме се суштаствено потврђује да је српски народ обогатио европско културно наслеђе најпре плодовима својега духа, и то знатно пре него што је успео да стекне слободу и сврста се у историјске народе Европе. У прилог овој тврдњи могу се поменути сегменти рада двојице музичких великана: Јоханеса Брамса и Петра Чајковског. У Брамсовом опусу је, а и то је мало познато, чак осам композиција на српске народне мелодије, чији су предлошци из српског музичког наслеђа. И Чајковски је за своје дело Српско-руски марш користио три српске народне мелодије. Посебно је издвајао мелодију Сунце јарко, не сијаш једнако којом је, изгледа, био опчињен.

Следом догађаја издваја се 1867. година. Збивања те године имала су великог значаја и за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је одржана велика, репрезентативна етнографска изложба. Организован је и Општесловенски конгрес, вођена и жива дипломатска активност у Москви и у Петрограду. У Петрограду је био приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела с искључиво словенском тематиком: Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева… Између осталих дела изведена је и Српска фантазија Николаја Римског Корсакова. Ово дело је, на захтев публике, поново изведено. Корсаковљева Српска фантазија била је једно од првих дела младог двадесеттрогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/1868. ово дело је изведено још два пута у Москви.

Композиторски првенац Римског Корсакова био је довољно изазован повод да би се, први пут као музички критичар, огласио Чајковски. У часопису Современаја летопис подржао је младог композитора почетника, још тада смело предвидевши његову блиставу уметничку каријеру.

Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој Српско-руски марш прошло је девет година. Како је и када се определио да компонује ово дело објаснио је његов биограф Н. Д. Кашкин. Истицао је како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном српском народу. Непосредан повод био је тај што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и са великим жаром се прихватио посла.

СРПСКА БОЈА БУДУЋЕГ МАРША Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у летњиковцу својих пријатеља. Не зна се тачно када је започео рад. Али о композиторовом раду у тој кући упечатљиво је сведочанство Константина Паустовског: Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак и није личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (…) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (…) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место – оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак, затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (…) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати – и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова.

Уза све, једна од најважнијих непознаница пре почетак рада на новој композицији био је Чајковском такозвани музички предложак. Већ смо поменули да се за руску боју звука определио за руску химну. Да би пронашао аутентичан српски звук, посегао је за српским народним мелодијама. Али које су то српске мелодије, и колико их је било, а који је извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је, по сопственом избору, употребио као предложак за своје дело. То су мелодије песама: Сунце јарко, Праг је ово милог Срба и Јер пушчани прах, што је други део песме Радо иде Србин у војнике. А део одговора на то одакле је Чајковски преузео нотни материјал ових мелодија садржан је у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава српског композитора Корнелија Станковића. Одличје му је додељено пошто је у Бечу 1862. године први пут штампао своје дело под називом Српске народне мелодије. Иза тога је књига доспела у Русију и, као што се истиче, тамо тако била примљена да је аутор и заслужио царско одликовање. Није сасвим утврђено да ли је на Српске народне мелодије указао Чајковском композитор Артур Рубинштајн, или црквени великодостојник и дипломата М. Ф. Рајевски, настањен у Бечу, или је то пак учинио кнез В. Ф. Одојевски? Какогод доспеле, Чајковском су омогућиле да их проучи, одабере мелодије и обезбеди предложак за српску боју свог будућег марша.

 

НАПИСАН У ЈЕДНОМ ДАХУ Није познато ни када је почео да компонује. Сасвим је прецизно, међутим, наведено када је Чајковски завршио ово своје дело. На последњој страници рукописа својеручно је написао датум 25. септембар 1876. године. Прво извођење Српско-руског марша било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено, писала је о томе др Марија Корен Бергамо.

Непосредно после праизведбе, Чајковском је стигло писмо одушевљене обожаватељке: Завршавам писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш Српски марш. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизмерно срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник. Овако је писала Чајковском двоструко заљубљена жена. Њено име било је Надежда Филаретовна фон Мек. Искрено је исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна у биографији славног композитора сугерише драгоцена тврдња Едварда Гардена, који ставља у исту раван познанство Чајковског с Лавом Толстојем и почетак кореспонденције с Надеждом фон Мек. Ту жену Чајковски никад није упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом најбољем пријатељу, а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, прихватајући њену годишњу меценарску потпору од шест хиљада рубаља.

Свакако, за композитора је важнији однос који је имао према свом делу, према Српско-руском маршу: Не само што га је Чајковски написао у једном даху већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је Српско-руски марш ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност, истиче др Марија Корен Бергамо.

 

18905 - Main frame12ПРЕИМЕНОВАНИ НАСЛОВ Као што је Петар Иљич Чајковски на последњој страници ове своје композиције написао датум кад ју је завршио, тако је на првој страници својеручно исписао назив – Српско-руски марш. Наслов дела је сасвим адекватно одражавао садржину музичке композиције. Истовремено, у структури композиције очуване су, као предлошци, музичке информације које и структурно и документовано одражавају две музичке традиције – српску и руску. У називу је јасно изражено и сећање на повод за настанак тога дела – подршка борби за ослобођење српског народа.

Данас, међутим, није лако наћи биографску књигу посвећену Чајковском у којој би се наишло на Српско-руски марш. Само у понеким бољим музичким лексиконима може се уз назив Словенски марш наћи, у загради, више узгредно, и назив Српско-руски марш. Не улазећи у то ко је, како и зашто преименовао дело, подсећамо да се оригиналан рукопис композиције са својеручно исписаним композиторовим насловом дела Српско-руски марш налази у Музеју Глинке у Москви.

Од пре неколико година оркестар војске Србије под управом диригента Павла Медаковића уврстио је у свој репертоар овај марш који најављује, пре извођења, искључиво и увек под првобитним називом – Српско-руски марш, настојећи да на тај начин исправи велику музиколошку и културолошку неправду. Управо је првенствени разлог овом истраживању музичке прошлости – не огрешити се о веродостојност историјске истине, па тиме и исправити неправду и наспрам Чајковског и наспрам данашњих нараштаја.

Да ли је и, ако јесте, колико је ускраћено од уживалачког доживљаја тим преименовањем композиције Српско-руски марш у Словенски марш? Почев од аутентичног назива дела – Српско-руски марш – у преименованом наслову композиције изостаје информација која документује повод – што је био рат за ослобођење српског народа од турског ропства 1876. године и онај удео у помоћи руских добровољаца о којој је писао Лав Толстој у култној Ани Карењини. Јасно утврђена предидеја композиције изгубила је оправдање и за избор баш српске и руске музичке обојености дела. Реципијенту је ускраћено и сазнање за предлошке – руску химну Боже, спаси цара! – као и за три српске народне мелодије које је Чајковски посебно одабрао. Јер заиста, у предлошку је доследно и чак документовано сачувано оно што одређује музичку композицију, али, можда још значајније, и оно што се јасно ишчитава из готовог уметничког дела. Управо се преименовањем то замагљује. И не само што је на тај начин замагљена структура композиције, с прецизно оделитим сегментима, него и целовит садржај, ускраћујући разумевање и схватљивост композиције, чиме је, како то истиче  Умберто Еко, реципијент лишен порука које му омогућавају да проникне у садржину како би схватио музичко дело и да би у њему могао уживати.

Можда би се најзад могло указати и на једну самозатајну привилегију музике – изражавање оног што је најуниверзалније кроз оно што је најконкретније – па да се тако најконкретније потврди и шта ипак највише недостаје преименованом у односу на аутентичан назив композиције чувеног Чајковског.

 

ПОМОЋ РАЊЕНИЦИМА

Улога словенских комитета у Русији 1876. године била је првенствено да организују одлазак добровољаца спремних да учествују у рату за ослобођење Србије. А када је рат већ почео, онда су ови комитети почели да прикупљају и шаљу у Србију медицинску и хуманитарну помоћ, углавном за рањенике и за ратну сирочад.

Томе се придружио и Чајковски. Сав приход од извођења његове композиције Српско-руски марш био је намењен српској ратној сирочади и рањеницима.

[/restrictedarea]

Наставиће се

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *