POVODOM 140. GODIŠNJICE SRPSKO-TURSKOG RATA (2) – Čajkovski znao zašto voli Srbe

SRBI I SRBIJA – NADAHNUĆE UMETNIKA, HEROJA I PUSTOLOVA

Istinite priče kojih nema u istorijskim čitankama: „Pečat“ objavljuje nepoznate, uzbudljive i vredne zabeleške i podatke o minulom vremenu u kojem je srpski narod ostavio neobičan i jedinstven trag u evropskoj umetnosti, kulturi, društvenom i političkom životu…

Za smrt ne treba preporuka: pukovnik Rajevski, alijas Vronski, dao život za srpsko oslobođenje;
Niko kao Viktor Igo: grmeo je i u francuskoj skupštini i pred evropskom štampom – ZA SRBIJU!
Petar Čajkovski znao zašto voli Srbe: novac od izvođenja „Srpsko-ruskog marša“ namenio srpskim invalidima i ratnoj siročadi;
Blagoslov svetskog dobrovoljca u borbi za oslobođenje potlačenih Đuzepea Garibaldija stigao i do Srbije i do hiljada dobrovoljaca iz Evrope;
Pomogla Srbima kao junak na konju, ali i svojim velikim bogatstvom: Holanđanka Žana Merkus postala je „srpska Jovanka Orleanka“;
Bez Srpsko-turskog rata, u koji je poslao glavnog junaka, Lav Tolstoj ne bi mogao da dovrši svoj najbolji roman „Ana Karenjina“…

„Pečatov“ feljton o nepoznatim činjenicama i veličanstvenim ličnostima, koje su zaslužile nezaborav srpskog naroda, plod je autorovog višedecenijskog istraživanja.

Piše BUDIMIR POTOČAN

Težak put do umetničkog koncepta za nastanak kompozicije bravurozno-pompeznog karaktera kakav je Srpsko-ruski marš Petra Iljiča Čajkovskog. Uloga zbirki Srpskih narodnih melodija Kornelija Stankovića u tom poduhvatu. Zašto je notna partitura Čajkovskog presudna za odgonetanje tajne o nazivu i nastanku dela?

U biografijama te dvojice ljudi – muzičara, kompozitora i oficira, ratnika – jedva da bi moglo biti dodirnih momenata. Kompozitor Petar Iljič Čajkovski (1840–1893) i pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski (1839–1876) imali su, mada uspešne, izrazito odelite karijere. Iako gotovo vršnjaci, s najvišim obrazovanjem za svoje struke, pa i uprkos tome što su pripadali gotovo istovetnom društvenom i socijalnom miljeu, izgledalo je sasvim neverovatno da bi im se putevi mogli makar ukrstiti, a kamoli, bar zakratko, u ma čemu sasvim približiti da bi bili zajednički.

Pa opet, koliko god neočekivano, to se ipak dogodilo. Više nego muzika ili rat, njihove ideje i stremljenja približila je Srbija, s nasušnom potrebom da se pomogne njenom oslobođenju, ali i s njihovom zajedničkom neutaživom željom da u tome neizostavno učestvuju.

Nikolaj Nikolajevič Rajevski je dva puta dolazio u Srbiju. O prvom boravku 1867. godine nedovoljno se znalo s obzirom na značaj onoga što je učinio. Prilikom drugog dolaska 1876. godine na moravskom ratištu učinio je najviše što je mogao, i tada je ušao u legendu. A verovatno da su ta i druge legende iz ovog rata Petra Iljiča Čajkovskog najviše i podstakle da komponuje nešto jedinstveno, što dotad nikad nije.

[restrictedarea]

NAJBOLJI MARŠ ČAJKOVSKOG Estetska kategorija „definitivnosti“ i „otvorenosti“ umetničkog dela, koju razmatra Umberto Eko i na primerima muzike, ukazuje kako se ta dva pojma odnose prevashodno na situaciju uživanja. A da bi se to uopšte dogodilo, tvrdi Eko, autor organizuje potku komunikoloških efekata, tako da bi svaki uživalac mogao da shvati delo. Osim ubedljive potvrde o komunikološkoj verodostojnosti muzičke informacije, pri čemu je naglasak na shvatljivosti, ukazuje, čini nam se naročito važno, na potku, osnovicu ili predložak.

Pojam predloška označava obrazac, uzorak ili model, ali u ovom slučaju se, dodatno, može smatrati i dokumentom, u smislu pisanog dokaza, pa kao takav i informacijom. Gotovo istovetna značenja, kao u muzici, podrazumeva taj termin i u drugim umetnostima. Srodan pojmu predloška je predideja, koja označava prethodeću umetnikovu zamisao, svakako pre stvaranja dela. Tako je umetničko delo, pa i muzičko, određeno konceptom koji mu prethodi i koji ga određuje u fazama stvaranja, prezentacije i recepcije. Na osnovu toga ideja koja prethodi delu jeste ono što ga određuje, ali i ono što se docnije iščitava iz gotovog umetničkog dela.

S otprilike takvim polazištima mogao je pristupiti komponovanju Srpsko-ruskog marša Petar Iljič Čajkovski. Ukazivanjem na predideju, što bi moglo biti povezivanje istovetnih ideala dva naroda u jednom veoma važnom istorijskom trenutku, zatim na predložak, što predstavljaju tri srpske narodne melodije, uz staru rusku himnu, dolazi se do umetničkog koncepta za ovu kompoziciju. Tek po završetku, u nazivu dela, jezgrovito je prenesena ostvarenost kompozitorove idejne koncepcije zasvedene na ravan informacije.

Najbolji marš Čajkovskog, bravurozno-pompeznog karaktera, po mišljenju A. Budjakovskog, jeste marš posvećen oslobođenju Srba od turskog ropstva. Isprva je kompozitor nameravao da napiše simfonijsku fantaziju. Za nju mu je, izgleda, nedostajalo dovoljno prihvatljivih srpskih narodnih melodija. Zato je za svoju kompoziciju odabrao melodiju tadašnje ruske himne – Bože, spasi cara! – i nekoliko srpskih narodnih pesama, hoteći da na taj način izrazi solidarnost svoga naroda s malim slovenskim narodom koji se bori za oslobođenje.

Otkud se u Čajkovskom pojavilo takvo stremljenje? To nije jednostavno objasniti ni ako se sasvim dobro poznaje biografija slavnog ruskog kompozitora. Ni u njoj niti u nekim drugim izvorima nije lako pronaći njegove ideje za opšteslovenska stremljenja. I u muzičkim leksikonima i u enciklopedijama, ali i u tim drugim izvorima Petar Iljič Čajkovski označen je kao najveći kompozitor zapadnjačke orijentacije ruske škole. Najčešće se naglašava kako je u njegovoj umetnosti došlo do spoja elemenata ruske nacionalne tradicije, nemačkog romantizma i savremene italijanske i francuske muzike.

Budući da je tako, onda bi se tek posredstvom muzičkih uzora i ličnosti koje su na njega uticale mogao potražiti odgovor za njegovo interesovanje, u ovom slučaju, za srpsku muzičku tradiciju. Pri tome bi se, posredno, tačka oslonca mogla potražiti u biografskom metodu.

 

INTERESOVANJE ZA SRPSKE NARODNE PESME I pored izražene muzičke darovitosti, još u najranijem detinjstvu, Petra Iljiča su poslali u Petrograd u Pravnu školu u kojoj su obrazovani činovnici. U to doba on je već učio klavir i pevao u crkvenom horu. Njegovi učitelji, međutim, nisu još u njemu prepoznali izrazit muzički talenat. Verovatno je zbog toga morao sam da se kuraži izjavivši, navodno, jednom prilikom: kroz deset godina biću veliki kompozitor.

Moguće je da je bio nezadovoljan i time što je s devetnaest godina postao činovnik u Ministarstvu finansija. Posle četiri godine odlučio je da napusti državnu službu kako bi se 1863. godine upisao na tek osnovani Petrogradski konzervatorijum. Tu je počeo da uči kompoziciju kod profesora Antona Rubinštajna. Već tada veoma čuveni profesor ostavljao je silan utisak na sve, pa izvesno i na mladog Čajkovskog. Ispred Rubinštajna se uvek nekako pronosio glas o svojevremenom čudu od deteta, na šta se prirodno nadovezivalo što je kao pijanista postao legendarna veličina. Još u ranoj mladosti Rubinštajn je upoznao Franca Lista, pa ga je u jednom periodu i oponašao. Ukratko rečeno, kosmopolitski duh Rubinštajnov, koji ga je duže od dve decenije vodio po mnogim evropskim metropolama, učinio je da, čim se skrasio, u ruskoj muzici postane jedan od najboljih organizatora, pedagoga i kompozitora. Naglasićemo i to da je upoznao Johanesa Bramsa baš u vreme kad je ovaj komponovao dela prema predlošcima iz srpskih narodnih melodija, a pogotovo ćemo istaći da se u Beču susretao s Vukom Karadžićem.

Uticaj profesora Rubinštajna na mladog studenta Konzervatorijuma Čajkovskog morao je biti izrazit. Usudili bismo se da iznesemo pretpostavku kako je taj uticaj mogao postojati i u interesovanju za srpske narodne melodije.

Iako je manje poznato, za prodor srpskih narodnih melodija u evropsku muziku opet je veliku zaslugu imao književni rad Vuka Karadžića. I još nešto naročito važno, a sasvim malo poznato: srpske narodne pesme su pre Vukovih zbirki zainteresovale najpre italijansku, a onda i nemačku kulturnu javnost. Tako je primat za otkriće te poezije preuzeo Alberto Fortis, koji je znatno pre Vuka objavio u svom putopisu po Dalmaciji četiri srpske narodne pesme, pa među njima i onu najčuveniju – o Hasanaginici. Tek docnije, pošto se za Hasanaginicu zainteresovao Johan Volfgang Gete, da bi je, oduševljen, prepevao na nemački jezik, njegovo veliko ime osiguralo je toj pesmi popularnost i preko granica nemačkog jezičkog područja. Ali i Fortisovo otkriće i Geteov prevod ostali bi verovatno bez onolikog značaja i odjeka, to jest bez odgovarajuće recepcije, da se docnije nije oglasio Vuk Karadžić svojim znamenitim zbirkama srpskih narodnih pesama.

Koje su prilike i koji su uslovi uticali da srpske narodne pesme Vukovih zbirki toliko utiču na najobrazovanije evropske književne krugove? Trebalo bi podsetiti na početke romantizma i na izrazito interesovanje za egzotično, i to u smislu neobično, čudno, retko, ali i na uslove u kojima je u srpskom narodu nastajala i kako je prenošena njegova poezija: Vukova Srbija na početku devetnaestog veka postojala je samo kao istorijski pojam i kao reminiscencija na moćno srednjovekovno carstvo. Severni delovi su bili u sklopu Austrijske monarhije, južno od Save i Dunava počinjalo je Osmanlijsko carstvo, etablirano tu pre četiri veka, a u to vreme opterećeno svim simptotima raspada. Cvetna srednjovekovna srpska kultura je najezdom Turaka bila razorena, obrazovani sloj je emigrirao u Rusiju, Austriju i Mađarsku, a srpskom narodu u Osmanlijskom carstvu ostala je usmena poezija kao jedina mogućnost pesničkog izraza. Zato je srpska narodna poezija bila u procvatu u vreme kad su se Nemci trudili da svoju spasu od zaborava, pisala je o tome dr Vera Bojić.

UZ RAME S HOMEROM Paralelno sa ogromnim interesovanjem u Evropi za prevođenje pesama iz Vukovih zbirki tekle su, u duhu romantizma i interesovanja za egzotično, i mistifikacije nastale na osnovama srpske narodne poezije. Sve to zajedno uticalo je mnogo i na popularizaciju srpske poezije, koja je stavljana uz rame s Homerovom, i na upoznavanju naroda, bez otadžbine i slobode, čiji je duh iznedrio takve vrhunske uzlete.

Prihvatajući Vuka kao apostola srpske kulture, nemački enciklopedijski krugovi su ga podsticali, pomagali i usmeravali. Svakako da je jednu od najvažnijih uloga u popularizaciji srpskih narodnih pesama imao Jakov Grim, uz neosporan Geteov autoritet, da je najdragocenija stručna pomoć Vuku u njegovom radu dolazila od Jerneja Kopitara, a da je za naučno razumevanje Srba, kao istorijskog naroda, najviše učinio znameniti nemački istoričar Leopold Ranke.

Srpski narod je najpre duhovno vaskrsao. Zbilo se to kada je evropskoj, a to se onda podrazumevalo i svetskoj kulturnoj baštini prineo svoje narodne pesme. Pored Getea, i posle njega, prevodili su ih i prepevavali mnogi, pa i najveći pesnici toga vremena – Aleksandar Puškin, Taras Ševčenko, Adam Mickijevič – ali popularisali i svojim čuvenim mistifikacijama književnici među kojima su bili Francuzi Šarl Nodje i Prosper Merime, na primer.

Ali ne samo na ravni recepcije nego je uticaj srpske narodne poezije vredan i izrazit i na strukturalnoj ravni. Slovensku antitezu, na primer, kao čestu poredbenu stilsku figuru u srpskim narodnim pesmama, prihvatio je i upotrebljavao u svojoj poeziji Gete, a pod njegovim uticajem to je činio još čitav niz nemačkih pesnika. Ili drugi primer: nerimovani petosložni stih, nazvan srpski trohej, postao je takođe sastavnim delom metrike nemačke poezije jer su ga prihvatili najznačajniji nemački pesnici toga vremena.

I kao što je nemačko govorno područje bilo najvažnije za recepciju srpske narodne poezije u prvoj polovini 19. veka, tako je, na gotovo istovetan način, ono postalo važno u drugoj polovini tog veka za srpsko muzičko nasleđe, utirući mu put prema Evropi. Evo kako je hronološki to teklo: Najintenzivnija faza prihvatanja srpskih narodnih pesama u evropskoj muzici započela je tek sedamdesetih godina i trajala je do početka dvadesetog veka. Iz sakupljenih materijala proizlazi da je Nemačka bila centar i muzičke recepcije, pošto su kompozitori drugih naroda birali nemačke prevode i objavljivali svoje pesme u Nemačkoj. Intenzivnost recepcije pokazuje se najjasnije u činjenici da se samo u toku jedne decenije pojavljuje sedam kompozitora sa svojim srpskim pesmama: Dvoržak, Janaček, Tjerio, Brams, Henšel, Rubinštajn i Červinjski. Taj razvoj se nastavio osamdesetih godina u delima četvorice kompozitora: Bramsa, H. fon Hercogenberga, Hubera i Čajkovskog; u sledećih petnaest godina objavljene su pesme još sedmorice kompozitora, i to: Aulina, Bema, Bungerta, Hermana, Regera, Suka i Vinterbergera, pisala je dr Vera Bojić.

 

UTICAJ PANSLAVISTIČKIH IDEJA Smatrali smo neophodnim da izložimo kraći pregled prodora srpskih narodnih pesama u evropsku književnost, a onda i u muziku, kao i recepciju obe ove umetnosti u evropskim kulturnim metropolama. Time se suštastveno potvrđuje da je srpski narod obogatio evropsko kulturno nasleđe najpre plodovima svojega duha, i to znatno pre nego što je uspeo da stekne slobodu i svrsta se u istorijske narode Evrope. U prilog ovoj tvrdnji mogu se pomenuti segmenti rada dvojice muzičkih velikana: Johanesa Bramsa i Petra Čajkovskog. U Bramsovom opusu je, a i to je malo poznato, čak osam kompozicija na srpske narodne melodije, čiji su predlošci iz srpskog muzičkog nasleđa. I Čajkovski je za svoje delo Srpsko-ruski marš koristio tri srpske narodne melodije. Posebno je izdvajao melodiju Sunce jarko, ne sijaš jednako kojom je, izgleda, bio opčinjen.

Sledom događaja izdvaja se 1867. godina. Zbivanja te godine imala su velikog značaja i za Rusiju i za sav slovenski svet. S proleća je održana velika, reprezentativna etnografska izložba. Organizovan je i Opšteslovenski kongres, vođena i živa diplomatska aktivnost u Moskvi i u Petrogradu. U Petrogradu je bio priređen koncert na kome je, u duhu opšte zamisli, trebalo da budu izvedena dela s isključivo slovenskom tematikom: Istorijski koncert, značajan po mnogo čemu, održan je 12. maja 1867. u Petrogradu u sali Dume, pod vođstvom Balakirjeva… Između ostalih dela izvedena je i Srpska fantazija Nikolaja Rimskog Korsakova. Ovo delo je, na zahtev publike, ponovo izvedeno. Korsakovljeva Srpska fantazija bila je jedno od prvih dela mladog dvadesettrogodišnjeg kompozitora. U koncertnoj sezoni 1867/1868. ovo delo je izvedeno još dva puta u Moskvi.

Kompozitorski prvenac Rimskog Korsakova bio je dovoljno izazovan povod da bi se, prvi put kao muzički kritičar, oglasio Čajkovski. U časopisu Sovremenaja letopis podržao je mladog kompozitora početnika, još tada smelo predvidevši njegovu blistavu umetničku karijeru.

Od tog događaja pa do prihvatanja Čajkovskog da napiše svoj Srpsko-ruski marš prošlo je devet godina. Kako je i kada se opredelio da komponuje ovo delo objasnio je njegov biograf N. D. Kaškin. Isticao je kako je rat Srbije s Turskom izazvao u ruskom društvu neobičan razmah simpatija prema porobljenom srpskom narodu. Neposredan povod bio je taj što je Nikolaj Rubinštajn, rođeni brat Antona Rubinštajna, zamislio da organizuje koncert u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta, koji je u Srbiju slao ruske dobrovoljce i pomagao ranjenima u ratu. Čajkovski je u potpunosti delio raspoloženje ruskog društva, pa je na Rubinštajnov predlog rado prihvatio da napiše delo specijalno za taj koncert i sa velikim žarom se prihvatio posla.

SRPSKA BOJA BUDUĆEG MARŠA Petar Iljič je najradije stvarao na poljskom imanju, u letnjikovcu svojih prijatelja. Ne zna se tačno kada je započeo rad. Ali o kompozitorovom radu u toj kući upečatljivo je svedočanstvo Konstantina Paustovskog: Čajkovskom se dopadala ta drvena kuća. U sobama se osećao slab miris terpentina i belog karanfila. Karanfil je bogato cvetao na poljani pod tremom. Čupav, osušen, on čak i nije ličio na cveće, već je podsećao na pramenove paperja koje se zalepilo za stabljike. (…) U ovoj kući je najjednostavnija muzička tema zvučala kao simfonija. (…) Kuća se nalazila na brežuljku. Šume su se spuštale naniže, u raspevano prostranstvo, tamo gde je usred čestara ležalo jezero. Tamo je kompozitor imao svoje omiljeno mesto – ono se zvalo Rudij Jar. Sam put prema Jaru je izazivao uzbuđenje. Događalo mu se da se zimi budio usred noći u vlažnom rimskom hotelu i počinjao da se priseća toga puta, korak po korak: prvo prosekom, gde kraj panjeva cveta ružičasti noćurak, zatim kroz niski brezik pun pečuraka, onda preko polomljenog mosta nad zaraslom rečicom i blagim usponom naviše, u visoku borovu šumu. (…) Znao je da će, pošto danas poseti to mesto, da se vrati – i draga tema o lirskoj snazi tog šumskog kraja, koja živi negde u njemu, da se prelije preko ivica i nagrne u bujicu zvukova.

Uza sve, jedna od najvažnijih nepoznanica pre početak rada na novoj kompoziciji bio je Čajkovskom takozvani muzički predložak. Već smo pomenuli da se za rusku boju zvuka opredelio za rusku himnu. Da bi pronašao autentičan srpski zvuk, posegao je za srpskim narodnim melodijama. Ali koje su to srpske melodije, i koliko ih je bilo, a koji je izvor notnoga materijala, i odakle ga je preuzeo?

Pouzdano je utvrđeno da se ruski kompozitor opredelio za tri srpske melodije, koje je, po sopstvenom izboru, upotrebio kao predložak za svoje delo. To su melodije pesama: Sunce jarko, Prag je ovo milog Srba i Jer puščani prah, što je drugi deo pesme Rado ide Srbin u vojnike. A deo odgovora na to odakle je Čajkovski preuzeo notni materijal ovih melodija sadržan je u visokom imperatorskom ukazu kojim je ruski car odlikovao ordenom Svetog Stanislava srpskog kompozitora Kornelija Stankovića. Odličje mu je dodeljeno pošto je u Beču 1862. godine prvi put štampao svoje delo pod nazivom Srpske narodne melodije. Iza toga je knjiga dospela u Rusiju i, kao što se ističe, tamo tako bila primljena da je autor i zaslužio carsko odlikovanje. Nije sasvim utvrđeno da li je na Srpske narodne melodije ukazao Čajkovskom kompozitor Artur Rubinštajn, ili crkveni velikodostojnik i diplomata M. F. Rajevski, nastanjen u Beču, ili je to pak učinio knez V. F. Odojevski? Kakogod dospele, Čajkovskom su omogućile da ih prouči, odabere melodije i obezbedi predložak za srpsku boju svog budućeg marša.

 

NAPISAN U JEDNOM DAHU Nije poznato ni kada je počeo da komponuje. Sasvim je precizno, međutim, navedeno kada je Čajkovski završio ovo svoje delo. Na poslednjoj stranici rukopisa svojeručno je napisao datum 25. septembar 1876. godine. Prvo izvođenje Srpsko-ruskog marša bilo je 5. novembra 1876. godine u Moskvi pod upravom N. G. Rubinštajna, na simfonijskom koncertu Ruskog muzičkog društva u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta. Delo je imalo velikog uspeha i na zahtev publike je ponovljeno, pisala je o tome dr Marija Koren Bergamo.

Neposredno posle praizvedbe, Čajkovskom je stiglo pismo oduševljene obožavateljke: Završavam pismo po povratku s koncerta na kojem sam slušala Vaš Srpski marš. Ne mogu rečima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala. To je bilo blaženstvo od koga su mi navirale suze na oči. Uživajući u toj muzici, bila sam neizmerno srećna pri pomisli da je njen autor unekoliko moj, da on meni pripada i da mi to pravo niko ne može da otme. U Vašoj muzici ja se slivam s Vama u jedno biće, i u tome mi ne može niko biti suparnik. Ovako je pisala Čajkovskom dvostruko zaljubljena žena. Njeno ime bilo je Nadežda Filaretovna fon Mek. Iskreno je iskazivala svoja osećanja i prema muzici i prema kompozitoru. Koliko je ova žena bila značajna u biografiji slavnog kompozitora sugeriše dragocena tvrdnja Edvarda Gardena, koji stavlja u istu ravan poznanstvo Čajkovskog s Lavom Tolstojem i početak korespondencije s Nadeždom fon Mek. Tu ženu Čajkovski nikad nije upoznao. Omogućavao joj je da se divi njegovoj muzici, čak joj je posvetio svoju čuvenu Četvrtu simfoniju kao svom najboljem prijatelju, a zauzvrat je gotovo deceniju i po ostao s njom u prepisci, prihvatajući njenu godišnju mecenarsku potporu od šest hiljada rubalja.

Svakako, za kompozitora je važniji odnos koji je imao prema svom delu, prema Srpsko-ruskom maršu: Ne samo što ga je Čajkovski napisao u jednom dahu već ga je mnogo kasnije često i sam izvodio. Kada se zna koliko se Čajkovski teško odvažavao na javno dirigentsko nastupanje, pogotovo sa svojim kompozicijama i koliko je te nastupe brižljivo pripremao i sa koliko je pažnje odabirao program, onda se može pretpostaviti da je Srpsko-ruski marš ipak bilo jedno od njegovih omiljenih dela koje je i u njegovim očima imalo svoju vrednost, ističe dr Marija Koren Bergamo.

 

PREIMENOVANI NASLOV Kao što je Petar Iljič Čajkovski na poslednjoj stranici ove svoje kompozicije napisao datum kad ju je završio, tako je na prvoj stranici svojeručno ispisao naziv – Srpsko-ruski marš. Naslov dela je sasvim adekvatno odražavao sadržinu muzičke kompozicije. Istovremeno, u strukturi kompozicije očuvane su, kao predlošci, muzičke informacije koje i strukturno i dokumentovano odražavaju dve muzičke tradicije – srpsku i rusku. U nazivu je jasno izraženo i sećanje na povod za nastanak toga dela – podrška borbi za oslobođenje srpskog naroda.

Danas, međutim, nije lako naći biografsku knjigu posvećenu Čajkovskom u kojoj bi se naišlo na Srpsko-ruski marš. Samo u ponekim boljim muzičkim leksikonima može se uz naziv Slovenski marš naći, u zagradi, više uzgredno, i naziv Srpsko-ruski marš. Ne ulazeći u to ko je, kako i zašto preimenovao delo, podsećamo da se originalan rukopis kompozicije sa svojeručno ispisanim kompozitorovim naslovom dela Srpsko-ruski marš nalazi u Muzeju Glinke u Moskvi.

Od pre nekoliko godina orkestar vojske Srbije pod upravom dirigenta Pavla Medakovića uvrstio je u svoj repertoar ovaj marš koji najavljuje, pre izvođenja, isključivo i uvek pod prvobitnim nazivom – Srpsko-ruski marš, nastojeći da na taj način ispravi veliku muzikološku i kulturološku nepravdu. Upravo je prvenstveni razlog ovom istraživanju muzičke prošlosti – ne ogrešiti se o verodostojnost istorijske istine, pa time i ispraviti nepravdu i naspram Čajkovskog i naspram današnjih naraštaja.

Da li je i, ako jeste, koliko je uskraćeno od uživalačkog doživljaja tim preimenovanjem kompozicije Srpsko-ruski marš u Slovenski marš? Počev od autentičnog naziva dela – Srpsko-ruski marš – u preimenovanom naslovu kompozicije izostaje informacija koja dokumentuje povod – što je bio rat za oslobođenje srpskog naroda od turskog ropstva 1876. godine i onaj udeo u pomoći ruskih dobrovoljaca o kojoj je pisao Lav Tolstoj u kultnoj Ani Karenjini. Jasno utvrđena predideja kompozicije izgubila je opravdanje i za izbor baš srpske i ruske muzičke obojenosti dela. Recipijentu je uskraćeno i saznanje za predloške – rusku himnu Bože, spasi cara! – kao i za tri srpske narodne melodije koje je Čajkovski posebno odabrao. Jer zaista, u predlošku je dosledno i čak dokumentovano sačuvano ono što određuje muzičku kompoziciju, ali, možda još značajnije, i ono što se jasno iščitava iz gotovog umetničkog dela. Upravo se preimenovanjem to zamagljuje. I ne samo što je na taj način zamagljena struktura kompozicije, s precizno odelitim segmentima, nego i celovit sadržaj, uskraćujući razumevanje i shvatljivost kompozicije, čime je, kako to ističe  Umberto Eko, recipijent lišen poruka koje mu omogućavaju da pronikne u sadržinu kako bi shvatio muzičko delo i da bi u njemu mogao uživati.

Možda bi se najzad moglo ukazati i na jednu samozatajnu privilegiju muzike – izražavanje onog što je najuniverzalnije kroz ono što je najkonkretnije – pa da se tako najkonkretnije potvrdi i šta ipak najviše nedostaje preimenovanom u odnosu na autentičan naziv kompozicije čuvenog Čajkovskog.

 

POMOĆ RANJENICIMA

Uloga slovenskih komiteta u Rusiji 1876. godine bila je prvenstveno da organizuju odlazak dobrovoljaca spremnih da učestvuju u ratu za oslobođenje Srbije. A kada je rat već počeo, onda su ovi komiteti počeli da prikupljaju i šalju u Srbiju medicinsku i humanitarnu pomoć, uglavnom za ranjenike i za ratnu siročad.

Tome se pridružio i Čajkovski. Sav prihod od izvođenja njegove kompozicije Srpsko-ruski marš bio je namenjen srpskoj ratnoj siročadi i ranjenicima.

[/restrictedarea]

Nastaviće se