Почетна / Уводник / Доследно антисрпски

Доследно антисрпски

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Држава мора да се умеша и да реши питања неких спортских лига, питања одржавања хигијене, изградње тоалета, прихвата емиграната и чега све не. Ови се захтеви могу свакодневно чути и прочитати. У бројним случајевима ти захтеви јесу оправдани, нарочито када долазе од оних који нису заговорници неолиберализма или потпуне државне дерегулације. Захтеви тешко да су оправдани, већ су пре цинични и политикантски, када долазе од оних који улогу државе у друштву своде до минимума и који су у ствари лажни наследници социјалистичке тезе о „одумирању државе“ само сада са супротним капиталистичким идеолошким предзнаком.

[restrictedarea]

Проблеми на које желимо да укажемо настају у тренутку када та иста држава учини нешто што по свакој дефиницији спада у њено основно право и дужност, а то је брига о државној безбедности, и у складу с том бригом открије и ухапси страног шпијуна на својој територији. Сарадњом припадника БИА и јавног тужиоца откривен је и ухапшен Чедо Чоловић који је шпијао за хрватску обавештајну службу и омогућио да се против српских официра подигне десетак махом неоснованих оптужница и ко зна шта све још. Признао је кривицу за врбовање сведока за случајеве Срба оптужених у Хрватској или њихову „елиминацију“, и на основу тог признања и споразума с тужилаштвом добио три године робије.

Добар део медија дочекао је ово хапшење као прилику за подсмех и ширење неверице. Или пак за отворену политичку злоупотребу. Зашто баш сада да буде хапшен; не изгледа као шпијун јер би сви агенти требало да личе на Џејмса Бонда; то је политички процес; шта би се уопште могло шпијунирати у Србији; то доприноси хладном рату с Хрватском… Оваквим и сличним аргументима отпочело је масовно изругивање и ширење оптужби да се Србијом на тај начин шири „синдром Чворовић“ и слично.

Ово је само делимична илустрација једног већ увреженог и готово доминантног лицемерног начина размишљања и писања. Најниже могуће „тиражни“ дневни лист, који излази у Београду углавном захваљујући страној помоћи и који се идолопоклонички понаша према свему што долази са Запада, на насловној страни оптужује: „Влада Србије сервилна према захтевима ММФ-а“! Зар не би, с обзиром на поменуто идолопоклонство, природно и логично било очекивати да ове новине управо похвале владу због тога што слуша ову међународну финансијску институцију.

По комплетној оријентацији овог дневног листа ММФ је поред НАТО-а врхунска светиња којој се дугује безрезервна послушност, а сва њихова критичност наше стварности се заснива управо на томе што смо према светим налозима ове две институције показивали  непослушност. Одједном, напрасно и привидно, таква се икона као што је ММФ доводи у питање, а тврдо неолиберални лист се претвара у радничку мајку која оптужује Вучићеву владу што у њој „седе људи који су експоненти интереса међународних финансијских организација“, као и што наводно смера да отпусти хиљаду радника. Истовремено се Влада Србије свакодневно оптужује због тога што не врши „реструктуирање јавних предузећа“, а то у правом преводу гласи: зашто оклева с отпуштањем 15.000 радника!

Друге и по свему сродне новине истичу да „ЕУ са пажњом прати шпијунску аферу између Загреба и Београда“. Али та пажња ЕУ изостаје када се ради о нацистичким појавама у Хрватској. Тада та иста ЕУ преко Давенпорта и Скота поручује: „Пустите Хрвате, ћутите на провокације.“ Онима који су хиперосетљиви на сваку десничарску појаву или инцидент у Србији ни на памет не пада да те бриселске и вашингтонске званичнике упитају зашто им „пажњи“ измиче масовни усташлук у Хрватској. Јер није проблем у томе што се Србији саветује да нешто оћути него је право питање зашто они на појаве нацизма и фашизма уопште не реагују. То питање, како изгледа, нема ко да постави.

Вучићу оштро замерају што је потписао Бриселски споразум они који истовремено и већ преко две деценије тврде да су за „решавање питања Косова“ и „да је Косово одавно изгубљено“! Дакле, требало би установити у чему је грешка? Да ли је грешка у томе што одмах није дигао руке од било каквог другог решења сем прихватања независности Косова и што је потписавши Бриселски споразум, по њиховом мишљењу, био неискрен према Западу и ЕУ. Неискреност у односу према западним вредностима показао је и када се борио против пријема Косова у УНЕСКО и када је био против Британске резолуције о геноцидности српског народа на коју је Русија у Савету безбедности УН ставила вето. Они ту његову претпостављену неискреност сматрају грехом и издајом. Као издаја се третира неискреност према онима који нешто твоје хоће да ти отму и да то још међународно легализују. Ту, иначе, пословично треба бити искрен. Истовремено Вучићу замерају то што је, по њиховом мишљењу, напустио и издао своје некадашње становиште које су они мрзели и онда и сада, доказујући да било како било њега мрзе у сваком случају. Баш као што мрзе све што се везује за њихову представу о драматичним и трагичним „деведесетим“ па ма какве се стварне  истине и докази све чешће јављали и обелодањивали. Због тих истина они су спремни да се осупну и на Хашки трибунал који делом своје пресуде о одговорности Радована Караџића кривице ослобађа Слободана Милошевића (што се у изванредном и правно и логички утемељеном тексту Ендија Вилкоксона може прочитати у овом броју „Печата“). Хашки трибунал је, такође, једна од њихових светиња, али задатак тог светог места није да на истинама гради могуће стварно помирење већ да наставља сукобе засноване на њиховим лажима. Они упорно опомињу Вашингтон, Брисел, Берлин, Хашки трибунал, ММФ и Светску банку због њиховог односа према Србији.

Било коме нормалном али необавештеном овакав начин размишљања може изгледати шизофрено. У тој шизофренији, међутим, има и логике и система. Бити истрајно против Србије – то је принцип. Само по њему се мери њихова доследност.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *