ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ – УКАЗАЛИ СЕ ВЕКОВИ СКРИВАНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ (2.део)

Djordje JankovicРазговарао Јово Бајић 

И у овој књизи ређате нове аргументе којима доказујете да су Илири, староседеоци наших простора на Балкану, били у ствари Срби. Шта још треба да се понуди као доказ да би се представници те елите, обузете „готском фасцинацијом“, подстакли да полемишу с вашим тврдњама да су Срби староседеоци Балкана?

Нема услова за полемику, јер се њихови аргументи своде на спорна тумачења спорних писаних извора. Нема ни потребе за полемиком. Ћутањем и спречавањем истраживања откривају да им је циљ не утврђивање истине већ одлагање њеног уграђивања у уџбенике, не би ли што више генерација ђака учило погрешно. Недавно је било речи у штампи о пропаганди албанских идеја у нашим уџбеницима. Да ли су такви уџбеници повучени, да ли се нешто променило? То је питање државне политике и надлежних министарстава. Археологија је егзактна наука. Бранитељи теза да су Срби овамо досељени, и то последњи, обично кажу „нема доказа“ да су Срби аутохтони, али не нуде доказе да није тако. Зато нема пара за праве пројекте, недостају истраживања домородаца предримског и римског доба, па је онемогућено њихово поређење с истовременим словенским културама. Ваљда би им „прави“ доказ био натпис на ћирилици из римског доба, на коме би писало „Ја сам Србин а не Илир“. Наравно, то је немогуће. Треба стрпљиво поредити станишта, грнчарију, начин исхране, погребне обреде итд. Нема сумње да су се неки Срби селили у време цара Ираклија, као и да су Словени живели у градовима Илирика пре краја 6. столећа. О томе сам писао у Стратуму, али те сеобе не могу бити доказ да Срби нису потомци Илира.

Већ чињеница да су Тврдош и Иловица успостављени као манастири у 5. столећу, око још старијих цркви, била је изненађење. Затим се разјаснила особеност цркава римске провинције Далмације из 4–7. столећа, па је постала јасна разлика између „Илира“ – Срба и „Романа“ – Латина. У Тврдошу је утврђено да скелети калуђера и митрополита херцеговачких из 16–17. столећа припадају углавном „Илирима“. Додајмо томе да су нека наша (и руска) данашња презимена пореклом од Илира.

Проучавањем археологије племена Лимиганата у Банату и Бачкој из 3–4. столећа такође је успостављена веза између Словена и нероманизованих Илира, између римског и предримског доба. Данас је доказано да то становништво припада комплексу Кијевске културе 3–5. столећа, то јест реч је о Словенима. Исте су куће, кухињска грнчарија, чак је на Дону недавно нађен запон једнак налазу из Београда. Андреј Обломски, колега из Археолошког института РАН из Москве, написао је о томе чланак и понудио га Старинару, часопису нашег Археолошког института, али они су га одбили; објављен је у Гласнику Српског археолошког друштва. Дакле, Словени су несумњиво живели на нашим обалама Дунава пре Велике сеобе народа, у Римско доба. Осим тога, показао сам да је њихова култура сродна домородачкој на тлу Римског царства. То је омогућило ископавање у Скеланима код Бајине Баште, где је недавно нађена добро датирана истовремена грнчарија. Показало се да домороци, „Илири“, нису били романизовани, јер су и даље спремали храну на традиционалан начин, у традиционалном посуђу предримског порекла, какво је нађено и у Потисју, у Чуругу. Друга истраживања показала су да постоји још старија веза „Илира“ Подунавља и Зарубињецке културе у Подњепровљу, а то је словенска култура која претходи кијевској. Тако је успостављен историјски континуитет и просторно јединство Словена, те и наше илирско и општесловенско порекло у Подунављу у преисторији. Сада је само питање којом брзином ће ова сазнања бити раширена и када ће бити уграђена у историје и уџбенике. Треба проучавати домородачку културу провинције Далмације, римског и предримског времена, мада је већ очигледно да је реч о Србима.

[restrictedarea]

У вашој књизи издвајају се два појма: Предање и Помесна црква Срба. Да ли бисте нам образложили шта подразумевате под та два појма и јесу ли они у узајамној вези?

За мото књиге сам узео речи Светог Викторија Леринског, да их овде пренесем сасвим сажето: предање се преузима од предака и преноси неизмењено млађим. Без предања нема народа ни племена ни породице. Предања су скривена у неким топонимима, узречицама, обичајима, народним причама; понекад потичу из преисторије. Божић је наше предање, српско и словенско, али су га други Словени углавном заборавили. Потиче из доба када је уведено спаљивање мртвих и садржи сећање на неочекиваног госта. Слава може имати још старије порекло, у поштовању родоначелника; с покрштавањем за покровитеља и посредника узима се неки светитељ.

Нека предања нам данас делују као нешто нехришћанско, као двоверје, а није тако. По Законику цара Душана, коњ и оружје умрлог властелина давани су цару, а краљ Драгутин је приликом абдикације предао брату коња и оружје. Коњ је заправо врста божанске силе, спомиње се у Старом завету, а владар је посредник у њеном преношењу. То нас води до жртвовања коња по старом погребном обреду, и још дубље до Ргведа и Аријеваца. С Индијом нас повезује и јелен, приказиван на нашим надгробним мраморима као посредник у одласку душа умрлих, али и у спасоносном одласку Растка на Свету Гору. Чак се јелен приказивао као Агнец, уместо јагњета. Видимо да су древна предања била уткана у свакодневни живот наше Помесне цркве, и да су је чиниле особеном, личносном.

Оно „помесна“ подразумева један језик, а некада су језицима називана поједина племена односно народи. Та заједница, а говоримо о Србима, није настала у време покрштавања већ знатно раније. Апостол Павле није дошао у Илирик да проповеда бесловесним људима него заједници свесној Бога, са својим искуством и пророчанствима. Словени су прошли кроз сличне фазе духовног развоја као Јевреји у Старом завету, заједно с лутањима и заблудама, а Срби су их најбоље сачували. Лепо се може пратити духовни развој. Најстарије је сећање на Потоп, којим се, мислим, завршило Старије камено доба, време дивљаштва и греха кога људи нису били свесни. У Млађем каменом добу, неолиту, већ се зна за постојање душе, живи се у моногамној породици, поштују се преци. У винчанској култури, заправо држави, изгледа да је постојало пророчанство о Богородици, дакле пре него у Старом завету. Настаје свест да је тело грешно, па је у енеолиту и бронзаном добу раширен обичај спаљивања покојника да би се душа очистила. То су били преци Словена. Појављују се стилизоване ликовне представе неке три особе, што могу бити Света Тројица, и веза су с Аријевцима на подручју од Ирана до Индије и њиховим заблуделим тројством. У одмаклом гвозденом добу више нема ликовних представа које би упућивале на представљање божанства. То показује да су Илири, преци Словена, тада схватили неким путем да се Бог не приказује, као и код Јевреја. Видимо духовни развој кроз хиљаде година, завршен примањем хришћанства, а тај континуитет говори о целини, да је постојала припремљена духовна заједница Срба и Словена за примање хришћанства. У том смислу Помесна црква је зачета онда када су склопљени први завети с Богом, а то је било у дубокој преисторији. Новозаветна Српска православна црква настала је постепено, устројавањем укупне православне цркве, почев од „илирских“ времена, апостолских, до данас.

И у овој књизи продубљујете вашу ранију тврдњу да је Апостол Павле са својим ученицима прошао кроз наше крајеве и међу Србима сејао Христову науку и засновао цркву. Јесте ли због тога Помесну цркву Срба назвали апостолском црквом?

Да. То је предање, наше и руско, али је оно код Руса записана тврдња, а код нас сећање на Апостола Павла, још увек живо после скоро 2000 година. У Несторовом летопису пише да је Апостол Павле учио у Морави која је у Илирику, где су живели први Словени, а пошто Руси воде порекло од Словена с Дунава, онда је и њима био учитељ Апостол Павле. По једном апокрифном наставку Дела апостолских може се закључити да је Апостол Павле прошао путем Сирмијум–Сингидунум–Виминацијум–Наис, низ Саву, Дунав и уз Мораву, то јест управо кроз Илирик. Код нас нема сачуваних сличних записа, али су римокатолици Иван Лучић, Данијел Фарлати и Алберто Фортис забележили да је у једној манастирској одаји Крке постојао натпис о проповеди Апостола Павла. Наш народ се сећа чуда Апостола Павла са змијом на Мљету, показује места куда је ходао (Кистање), места где је проповедао (Павлова пећина код Требиња, Стијене Светога Павла код Омиша). Оно се не огледа само у сећању већ у држању његовог учења у „пракси“, што смо доказали својим жртвама, захваљујући Риму, Немцима и Турцима. Сада располажемо и археолошким доказима о ширењу хришћанства у Подунављу апостолског доба, у Банату. У Жидовару на Карашу, на древном гумну, изгледа да је постојао један од најстаријих хришћанских храмова. Тамо су чак нађени предмети које је у рукама могао да држи Апостол Павле. Овај археолошки налаз се потпуно уклапа у словенско предање. Штета што нису спроведена пажљива археолошка истраживања на другим местима где га памти предање, као у Павловој пећини, да не спомињем манастир Крку. Чињеница да је нама основао цркву Апостол Павле, чини је равноправном с осталим древним црквама, укључујући римску цркву. Може се поставити питање а где је илирска патријаршија, али ко зна шта би било да Сирмијум, главни град Илирика, није брзо страдао у Великој сеоби народа. Наша је црква и отачка, иако не знамо да ли се испод грчких и латинских имена епископа крије неки Илир – Словен. Наиме, археологија нам открива да се храмови Далмације, оне Далмације коју је цар Ираклије дао Србима, разликују од грчких или латинских. За то су морали постојати теолошки разлози. Наше цркве 4–6. столећа, триконхалне и крстобразне основе могле су имати куполу, остале цркве су биле једнобродне, а за то време уобичајене базилике нису грађене. Храмови с куполом постали су правило у православном свету тек од 9. столећа.

Crkve SrbaНаписали сте да је Свети Сава обновитељ српске цркве коју је трајно усмерио православним путем. Шта подразумевате под појмом обновитељ?

У мојој реконструкцији историје СПЦ постојала је архиепископија за Србе у Далмацији од цара Ираклија, од кога су Срби добили провинцију Далмацију у наслеђе. Она је, изгледа, деловала и у Северном Илирику, тј. сливу Мораве, после разарајућих аварских напада око смене 6. и 7. столећа, када су уништене многе епископије. Мислим да је седиште архиепископије било при храму Светих Апостола у Пећи, јер је то био наш највећи храм 7. столећа. Његов средишњи део и данас стоји, како мисли Милка Чанак Медић, а остале просторије пружају се испод садашњих бочних цркава и припрате. Због његовог положаја на источној граници Далмације, а Косово је већ било у Илирику, мислим да је та архиепископија држала и Северни Илирик, у коме су такође живели Срби, али и други Словени. После српских војних пораза од Бугарске, почев од 9. столећа, архиепископија је прво премештена у Дољане код Подгорице, а затим у Дубровник, када су Бугари освојили највећи део Србије. У сливу Мораве и у словенским просторима око Солуна, Бугари обнављају архиепископију Прву Јустинијану, али са седиштем у Охриду. Убрзо пошто је Србија обновљена 927, Рим забрањује словенску Литургију 935. године у Сплиту. Када је Византија заузела Дубровник, Срби су остали без седишта Помесне цркве на свом тлу, и почело је укидање народног језика. У Дубровачкој архиепископији, као и у Охридској архиепископији, надвладала је грчка Литургија у 11–12. столећу. Војиславићи онда користе антипапу да оснују Барску архиепископију за своју земљу, али је она брзо постала латинска, што је изазвало жесток одговор Стефана Немање. Пошто је сада држава обухватала области две старе архиепископије, Свети Сава их сажима у једну јединствену цркву – Архиепископију Далмације и Рашке, по натпису у Милешеви. То је признато у источним патријаршијама и у Риму. Дакле, Свети Сава је обновио оно легално стање из 7–9. столећа, пре покрштавања Бугарске. Наравно, темељ је црква Илирика коју је засновао Апостол Павле постављајући Андроника за епископа Словена у Сирмијуму. Свети Сава није заборавио Панонију, али још увек има јако мало података о збивањима у Посавини.

Један сте од ретких археолога из Србије који су имали срећу да се баве истраживањима у Книнској и Босанској крајини, Источној Херцеговини и Црној Гори, где сте дошли до изузетно важних открића. Има ли још у српским земљама остатака неистражених грађевина и гробова који би, после истраживања, могли да осветле српске владаре из династија Властимировића, Војислављевића, Вукановића?

Само сам искористио прилику, уз помоћ добровољаца и наших власти. Трудио сам се да сагледам целину наше прошлости, зато су ми била важна истраживања на западу старе Србије. Несумњиво је да постоје многа неуочена или неоткривена важна археолошка налазишта. Пођимо од споменутог Раса, односно Градине Постење. Тамо се налази неистражен дворац из 9. или 10. столећа, са сутереном, приземљем и најмање једним спратом, са сауном, придворском црквом и гробном капелом, у којој су били сахрањени рашки жупани. Њихове кости ваљда су сада смештене у неку картонску кутију на Филозофском факултету, ако нису бачене. Зашто не истражимо и обновимо овај замак? У Расу је морало бити још двораца и цркава. Зна се за један истовремен кнежевски двор на Градини Мартинића у Зети, али он није археолошки истражен, осим придворске цркве. Захватао је површину преко 1.600 квадратних метара, заједно с унутрашњим двориштем. Па таквих дворова мора бити још, и у другим крајевима! Важни су Подриње и Полимље, потпуно неистражени, али тамо једва да има музеја. Беране и Прибој имају археолога, а на левој обали Дрине постоји само Музеј Семберије у Бијељини. Музеј у Лозници је угашен. Нисмо ни покушали да нађемо градове забележене у 10. столећу у делу Константина VII Порфирогенита! Где су Дрсник, Достиник, Међуречје и други? Или где су били градићи са црквама забележени у списковима Охридске архиепископије раног 11. столећа. Понегде се зна за древне цркве, које могу водити ка истовременим дворцима и градовима. У Шипову, где је било седиште жупе Пливе, нађено је гробље 7–9. столећа, али цркве још леже под земљом. Није могуће да у Босанској Крајини нема градова, замкова и цркви подигнутих између 7. и 12. столећа.

Највећи пропуст је неистраживање археологије Косова и Метохије. Тамо су још у 10–11. столећу забележени наши стари градови као Звечан и Липљан, за које се тачно зна где су, па су опет занемарени. Тако и дворац Пауни на Косову, Идвор и древни Исток у Метохији и тако даље. Пећку патријаршију је ископавао пре Другог светског рата архитекта Ђурђе Бошковић, а ни манастире Арханђеле призренске и Студеницу хвостанску нису истраживали археолози, па ни Бањска није прошла много боље. Говорим о манастирима који сви редом имају дугу преднемањићку историју. Велика изненађења могу се очекивати у сливу Мораве, где је постојала тајанствена истоимена кнежевина. Сакупили су се и занимљиви налази у Срему и Банату. Могу да набрајам у недоглед.

Или, ево примера нашег најстаријег глагољског натписа, на делу крчага за плаћање пореза у вину. Нашао га је случајно Албанац приликом прекопавања Чечана на Косову, и случајно га продао професору Рељи Новаковићу, па је сада у Народном музеју. Изложен је у Галерији фресака, мада натрашке окренут. Случајно је откупљен и златни типар кнеза Стројимира. Постоји и случајан налаз ћириличног натписа из Темнића, из 10–11. столећа, али где је црква у којој се налазио, има ли у њој још каквих натписа? Шта бисмо све нашли када бисмо тражили, а не тражимо?

Студирали сте археологију на београдском Филозофском факултету, где сте докторирали и били професор. Сматрате ли се представником београдске археолошке школе, и јесте ли сва своја истраживања заснивали на научној пракси те школе?

Тешко је говорити о „београдској археолошкој школи“. Професор Бранко Гавела је пред измену закона о науци „погурао“ известан број археолога да докторирају, претежно на темама из преисторије, што се подударило с новим открићима у преисторијској археологији, али која никада нису ваљано објављена. Та генерација није оставила наследнике, па не може бити речи о школи. Данас су знања у свету археологије далеко померена, а ми тапкамо у месту. Моја генерација је имала изузетну прилику да стекне велико теренско искуство још у студентским данима, приликом заштитних истраживања током грађења Хидроелектране „Ђердап I“. У археологији се и научни рад одвија у две фазе, треба добро ископати и документовати налазиште (што би одговарало експерименту у природним наукама), а затим добро протумачити нађено.

Иако смо имали прегаоце као што су били Михаило Валтровић (рођени Немац) и Милоје Васић, катедра за археологију основана је тек после Другог светског рата. Као млад археолог, од Петра Петровића из Археолошког института сам научио како се пише научни текст, а од Душице Минић и других колегиница љубав према словенској и средњовековној археологији. Професор Јован Ковачевић, коме сам постао асистент, био је човек идеје, широког знања и схватања, словенска археологија га није занимала, али је имао објективан приступ и подржавао ме. Дакле, учио сам се радом на теренима, а затим настојањем да објавим своја истраживања у научним и стручним часописима. Пошто сам рано био саплитан, морао сам баш да се трудим.

[/restrictedarea]

Проф. др Ђорђе Јанковић студирао је археологију на београдском Филозофском факултету, где је докторирао и започео каријеру наставника, прво асистента, па доцента. Још на почетку научне каријере усмерио се на преднемањићке векове, што потврђује и наслов његове докторске дисертације Становништво Балкана у 6–7. столећу, археолошка истраживања. Углавном се бавио касноантичком и средњовековном археологијом Балкана, а учествовао је и у бројним археолошким истраживањима, и о њима написао многе научне радове.
Због научних ставова које детаљно износи у књизи Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, неусклађених са ставовима колега професора с Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, Јанковићу је 2009. одузето звање доцента, чиме му је ускраћено да предаје студентима. Све до недавног пензионисања био је професор на Високој школи СПЦ за конзервацију и уметност. Он не одустаје од својих научних погледа, што потврђује његова књига, али и наш разговор.

ЦРКВА У СРБА – ПРЕДАЊЕ И АРХЕОЛОГИЈА

Књига Ђорђа Јанковића Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, у издању београдске „Хришћанске мисли“, Хиландарског фонда, Универзитетских образованих православних теолога из Фоче и Задужбине „Николај Велимировић и Јустин Поповић“ из Ваљева, тематски је везана за две његове претходне књиге Српско поморје од 7. до 10. столећа (2007) и Српске громиле (1998). Све три књиге заснивају се на Јанковићевом мишљењу да Словени потичу из српског Подунавља, да су Срби, које историјски извори називају Илирима, староседеоци Балкана и да је хришћанство на Балкану засејао Апостол Павле. Књига осветљава развој апостолске Помесне цркве Срба, коју је касније Свети Сава преуредио и усмерио путем којим иде и данас.
Ово дело, на око четири стотине страница, поред уводног и закључног дела, састоји се од три целине: Од Старог завета до Константина Великог, Устројавање Цркве Илира – Срба и Обнављање Помесне цркве Срба. Садржи и опширну библиографију, општи регистар и илустровани додатак на квалитетнијој хартији где је објављено око 180 већих и мањих фотографија у боји, као и цртежа најважнијих археолошких артефаката на које се Јанковић позива. У саставу овог додатка је и 16 карата у боји.
Развој Цркве Илира – Срба Јанковић углавном прати приказујући црквено градитељство, као и све градитељске мене које су условљавале политичке прилике у Римском царству, у чијем су саставу биле провинције у којима су живели Срби. Посебна пажња посвећена је цркви у илирској провинцији Далмацији. Пратећи историју цркве, Јанковић упоредо прати и то како се у црквени живот укључивало илирско – српско становништво Балкана. Упоредо с тим указује и на друштвене процесе који су се у то време одвијали у окриљу Византије, како се у 7. веку обнављала српска државност, како су се јављале и опстојале српске династије и државе које су оне стварале.
Јанковићеви ставови поткрепљени су археолошким, историјским, па и етнолошким доказима. На бројним илустрацијама приказани су остаци богомоља, двораца и других грађевина из тога времена које су минулих деценија истражили и обрадили археолози. Приказана су и многа гробља, предмети из свакодневне употребе, посуђе, накит. Ти археолошки налази поређени су с открићима археолога у Панонији, на Карпатима у Украјини.
Књига Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије је и најтемељније приказује историју Срба у временима која су претходила Немањићима. Ово о чему Јанковић говори не може се наћи у десетотомној Историји српског народа, у издању СКЗ-а. Важно је истаћи и то да је Јанковић значајну пажњу посветио и простору на коме се развила средњовековна босанска држава за чије становнике историјски извори сведоче да су Срби. Бавио се и тиме како је настала измишљотина названа богумилство, како су и зашто камени надгробни средњовековни мрамори или белези перименовани у стећке…

Један коментар

  1. Avatar

    Хоћу да изразим поштовања и дивљење према човеку и његовом делу, археологу Ђорђу Јанковићу, који је читав свој радни век посветио борби за истину о пореклу Срба и њиховом присуству на овим просторима на којима и данас живе. Вршећи бројна ископавања по читавом простору на којима Срби и данас живе он је пронашао многе предмете из 3. и 4. века којима доказује да су Срби на овим просторима живели и пре наводног досељавања у 7. веку.
    Нажалост, не могу а да не изразим и жаљење што један тако блистави слобадарски ум није успео да се издигне изнад лажи против којих је устао. Наиме, он је тумачећи артефакте које је као археолог открио извео закључак да су Срби примили хришћанство још у трећем или четвртом веку н.е. Закључак је, наравно погрешан, а произашао је из лажи која је скривена у називу „православно хришћанство“. О чему се ради?
    Стара, прастара вера Срба и Руса је православље. Она као културна појава постоји више хиљада година пре појаве хришћанства. Из православља у хришћанство су пренети многи верски изрази, али са битно измењеним значењем. Јер, православље је вера слободног човека, а хришћанство је религија робова. То се најбоље уочава у појму бога и симболици крста. Православни бог (Сварог) је отац свега рођеног у свемиру и на Земљи, па и човека. Њему човек дугује поштовање сина према свом оцу. Хришћански бог је господ бог, који је створио човека и коме човек дугује ропско покоравање. Јер, човек је раб господњи.
    Православни крст са кругом приказује Сварога и зато симболизује рађање и раст, дакле живот, који се обнавља. Хришћански крст са разапетим Христом на њему симболизује страдање и смрт човека. Порука те симболике је доста јасна: овако ће проћи свако ко не прихвата да буде покорни роб господњи. Огољена, ова порука би била сувише груба, па је зато морала да буде ублажена божјом љубављу и милошћу. Православље је радост живота, слављење живота, а паулијанско хришћанство је страх од смрти и обећање бољег живота после ње, ако се безусловна покорност за живота прихвати. Прво је идеологија слободних људи, а друго идеологија поробљивача, којом се потлачени држе у покорности.
    Срби и Руси као директни потомци пранарода средњег подунавља су слободарски народи. Њима је хришћанство долазило са поробљавањем, па су му се зато жестоко успротивили. Они хришћанство нису примили, већ им се оно силом натура током више векова са променљивим успехом, тако да ни данас није сасвим јасно да ли су коначно постали хришћани. Чини се да нису, јер иначе не би се хришћани толико трудили да их покрсте.
    Неки Срби и Руси јесу примили хришћанство. Ко су они? То су они Срби и Руси који су себе самопрогласили за државотворну елиту.Њима је хришћанство било потребно да њиме оправдају своју владавину ради покоравања и пљачкања остатка народа. Али, они су незнатна мањина, јер никада нису прелазили преко 5% народа. Зато је погрешна тврдња да су Срби и Руси постали хришћани када су неки њихови кнежеви примили хришћанство као своју религију. Погрешна, јер зашто би иначе била потребна онолика државна сила и хришћанска пропаганда којима је вековима сузбијано православље. Неки успех је остварен тек потурањем велике подвале прсвославном свету. Код Срба то је урадио најмлађи Немањин син Растко, који је у монаштву добио име Сава. Он је устврдио да су православље и хришћанство истоветне вере и да се прихватањем хришћантва ништа не мења. Да би та подвала успела он је морао да прихвати многе српске православне обичаје. Тако су Срби могли да наставе да славе своје славе, али тако што ће из везати за хришћанске свеце. Могли су да наставе да славе дан пролећа, али не као дан посвећен Јарилу, већ као дан посвећен св. Ђорђу. Могу и даље да поштују свог Перуна, само се он тако више не зове већ св. Илија. Преображење Сварога могу и даље да обележавају, али је то сада преображење господње. Могу и даље да обележавају бадњи дан, али не као дан посвећен прецима и Сварогу, већ као дан уочи Христовог рођења итд. Много је тих уступака које је хришћанство морало д учини Србима да би могло да буде прихваћено.
    Код Руса ову подвалу са изједначавањем православља и хришћанства потурио је московски патријарх Никон у 17. веку тако што је у великој реформи државне религије наредио да се препишу све црквене књиге и да се у њима све речи правоверна замене речима православна. Уз то, наредио је да се прикупе и униште све књиге у којима се говори било шта што је у вези са претхришћанским православљем. Да се затре сваки траг о старој вери Руса. Али, може ли се нека појава изменити променом њеног назива? Привидно може, стварно не. То и јесте суштина подвале. Ствара се привид иза кога се крије права природа преименоване појаве.
    Али, православље и хришћанство су као круг и квадрат. Не могу се ни изједначити нити свести једно на друго. Зато када кажемо православно хришћансто то вам је исто као кад кажемо округли квадрат или квадратни круг. Или, рецимо отворено друштво. Има данас много таквих немогућих комбинација којима се ништа не казује, али се зато нешто прикрива. Знају то добро данашњи моћници који су себе прогласили за међународну заједницу. Ми њих не можемо да преваримо да смо постали прави хришћани. Не треба наравно, ни сами себе да лажемо и се заваравамо. Због себе и своје будућности, као и будућности нових покољења треба сами себи да разјаснимо да ли смо православни или хришћански народи. И једно и друго просто није могуће, не иде, не држи воду, цуре нам животни токови на све стране.
    Престанимо да се додворавамо том хришћанском свету који нас прихвата само као робове или покојнике. То додворавање траје већ више од хиљаду година за које време од најбројнијег народа Европе претворени смо у „шаку јада“, како нам то ономад лепо рече наш врли пријатељ са српским именом и презименом и нерпском душом.
    Престанимо да говоримо о хришћанским вредностима а да заборављамо мрачни хришћански Средњи век, крсташке ратове, геноцид Катара, Вартоломејску ноћ и насилно покрштавање Словена.
    Престанимо да говоримо о европским вредностима, а да заборављамо крваву Француску револоцију, још крвавије Наполеонове ратове и светске ратове који су вођени у име тих вредности.
    Престанимо да говоримо о цивилизацијским вредностима Запада, а да не узимамо у обзир Хирошиму, Нагасаки, Вијетнам, Јужну Америку, Африку и Блиски исток.
    Не желим да будем као „сав остали нормалан свет“ ако то значи да могу мирно да посматрам када најмоћније земље света окупљене у злочиначки савез звани НАТО нападају и руше Србију и убијају Србе зато што нису умели да изаберу правог вођу који ће да се допадне самозваној међународној заједници.
    Више волим да са људима живим у сиромаштву него са нељудима у благостању.

    20
    3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *