Нарек Хакназаријан – Сашаптавања са Вишњим

Разговарала Наташа Јовановић

Национални код постоји у мени, на несвесном нивоу, и док свирам јерменске народне песме, кроз струне виолончела јеца на хиљаде и хиљаде мојих страдалних сународника

Док свирам ја пловим кодификованим музичким системом нота, али мој задатак није техничко читање већ ослушкивање шта се крије иза нота, а крију се емоције, мисли, доживљаји, читав универзум – каже у разговору за „Печат“ Нарек Хакназаријан, виолончелиста из Јерменије, гост недавно завршеног фестивала класичне музике „Бољшој“ на Мокрој Гори.

Ако бисмо хтели да тематизујемо ваше музичко стваралаштво, наступе, награде које сте добили, шта никако не бисмо смели да изоставимо, а од чега би требало да кренемо?

Можда би се много тога и могло изоставити, али постоје кључне и преломне одлуке које су одредиле то ко сам и где сам данас. Моје детињство, у Јеревану, на пример, и школовање у музичкој школи „Сајат Нова“ код професора Зареха Саркисијана. Онда следи Московски конзерваторијум као незаобилазна прекретница у мом музичком образовању. Ако говоримо о наградама, најважнија ми је она коју сам освојио на престижном такмичењу виолончелиста „Чајковски“ 2011. године. Ова златна медаља отворила ми је многа врата и могућности. Виолинисти и пијанисти имају друге алтернативе, али за виолончелисте конкурс за „Чајковског“ је највиша тачка. Након тога уследило је потписивање уговора са водећим светским менаџерима.

[restrictedarea]

Колико је за ваш успех била пресудна чињеница да вам је ментор био Ростропович, истакнути руски виолончелиста, можда један од највећих у 20. веку?

За сваког човека у било којој професији најважнија је улога ментора. А моји први ментори су били моји родитељи, врхунски уметници, мама пијанисткиња, отац виолиниста. Моје музичко стасавање даље су пратили сјајни педагози, Алексеј Селезљов у Москви, Зарех Саркисијан у Јеревану и Лоренс Лесер у Америци. Али свакако највећи утицај на мене је имао Мстислав Ростропович код кога сам учио последње три године његовог живота. Реч је о генијалном човеку, великану у свету музике. Са њим сам прошао много репертоара, између осталог и онај део који је Растропович пролазио са композиторима Шостоковичем, Прокофјевим, Бенџамином Бритном, Лутосалвским, Пендерецким. Они су писали за Ростроповича инспирисани његовом појавом на светској сцени. Али поред тога што је био најблиставија појава на музичкој сцени, био је хуманиста, добротвор, човек који је ценио живот и право на живот на начин који је многима био недостатан. У разматрању раскошне личности овог великана никако не треба занемарити да је свирао на развалинама Берлинског зида или да је 1974. штитећи свог пријатеља Солжењицина, протераног из земље, написао писмо „Правди“ за које је касније рекао да је то најбоље што је у животу урадио.

Ваше извођење Чајковског у појединим моментима као да је излазило из кодификованог нотног система, рушило технички ниво, остављајући утисак не да свирате већ да сашаптавате са Свевишњим. Како?

Сматрам да ако говоримо о вези са Вишњим, онда морам рећи да та врста дотицања, сашаптавања, увида у више сфере припада најпре Чајковском. Мени као извођачу његовог дела намењена је улога наратора, медијатора, и ту сам само мост између композитора и публике. Не преносим ноте и музику већ осећања и своја и композиторова.

Да ли се тај дар, то умеће учи, или пак стиче рођењем?

Ако музичар не тежи томе, не постоји педагог који би то могао да га научи. Та тежња произилази из бића, душе музичара. Мислим да је најважније имати искрен однос према себи, музици и композитору и у том случају извођач композиције може да разуме шта је осећао композитор.

На мастер-класу радећи са младим талентима показали сте завидно педагошко искуство.

За мене је то веома важан и врло пријатан аспект професије којом се бавим, јер без обзира на моје године сматрам својом обавезом да искуство и знање које поседујем поделим са младим колегама. Велику сатисфакцију осећам када видим да оно што радим користи другима.

Какве утиске ћете понети из Србије?

Заљубио сам се у ову земљу и ове људе. Много пута сам чуо да су Срби и Јермени слични не по физичком обличју већ по темпераменту. Уверио сам се да је то истина. Срео сам топао народ који ме је снажно  пригрлио. Ако добијем позив да наступам у Србији, биће ми задовољство.

Да ли се публика разликује од града до града?

Негде је топлија негде мање топла, али човек је свугде човек са својим осећањима и спремношћу да препозна музику. Ако је музичар наишао на хладан пријем, то је због тога што у свом срцу није имао довољно љубави.

Синоћ сте извели народну јерменску песму. Колико је у вашем стваралаштву важан национални код, колективно духовно наслеђе?

Поносан сам што сам Јермен, осећам то наслеђе у себи, многовековну историју јерменског народа и његов бол. Мој народ је имао тешку судбину, попут српског. Тај национални код постоји у мени, на несвесном нивоу, и док свирам наше народне песме, кроз мене јеца на хиљаде и хиљаде мојих страдалних сународника.

 

[/restrictedarea]