Почетна / Регион / Историја као судбина

Историја као судбина

Поводом смрти великог мађарског и европског писца Петера Естерхазија

Peter EsterhaziЗа „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић

Одговарајући у Београду на питање како дефинише прозу која се назива „средњоевропска књижевност“, Естерхази је рекао да је то литература дубоко везана за средњоевропску историју јер „историја снажно утиче на свакодневицу“!

Велики мађарски писац и један од најважнијих савремених европских стваралаца Петер Естерхази преминуо је у 66. години у Будимпешти после тешке болести. Добитник Кошутове награде (најзначајнијег признања из области културе у Мађарској) рођен је у Будимпешти у једној од најславнијих аристократских породица која је вековима, уз носиоце грофовских титула, давала кардинале и бискупе, а током историје пресудно утицала на мађарску и (током дужег времена) аустроугарску политику.
Иако је први Естерхази који није рођен као гроф, Петер је несумњиво један од најзначајнијих изданака ове велике фамилије. У комунистичкој Мађарској Естерхазијевима је конфискована целокупна имовина, а породица је 1951. депортована у унутрашњост земље, где је књижевников отац (доктор права) окопавао кукуруз на државном пољопривредном имању. Тек 1956. породици је дозвољен повратак у Будимпешту, где је Петер касније похађао престижну и последњу незатворену црквену гимназију. Завршио је студије математике пре него што се 1978. посветио писању.
Српској јавности представио се као модеран, иновативан и духовит писац који плени пажњу и својим књигама и својим ентузијастичким учешћем у књижевном, културном и јавном животу. О готово осам векова своје породице написао је обиман роман „Harmonia caelestis“ (у Србији објављен у издању „Прометеја“ у преводу Саве Бабића) на коме је радио непуну деценију, да би после шокантног открића да је његов отац, последњи гроф Естерхази, био доушник режима и мађарске комунистичке полиције написао наставак „Исправљено издање“!
У последњих годину дана српски издавач овог писца „Архипелаг“ објавио је његове славне романе „Помоћни глаголи срца“ и „Ништа од уметности“, оба у преводу Арпада Вицка, најпосвећенијег преводиоца овог писца на српски језик. Последњи пут Естерхази је боравио у Србији 2012. године као гост Београдског фестивала европске књижевности, када је одржао изузетно посећене и узбудљиве књижевне вечери у Београду и Новом Саду. Одговарајући у Београду том приликом на питање како дефинише оно што се назива „средњоевропска књижевност“, рекао је да је то литература дубоко везана за средњоевропску историју јер „историја снажно утиче на свакодневицу“!
„У региону о коме је реч ретки су људи којима историја није изменила живот или барем неком кога познају, а то није случај са већином житеља Париза, Лондона или Цириха“, указао је књижевник Петер Естерхази, прецизирајући да му је „идол и литерарни узор Србин Данило Киш“ који је за њега најсредњоевропскији писац јер управо у њему види поменуту двојност, присуство историје, њен утицај на појединца и његову судбину!

ПОЧЕТАК У НОВОМ САДУ, НЕ У БУДИМПЕШТИ!

Симпо аутори (писци окупљени у новосадском часопису „Уј симпозион“) имали су велики духовни утицај на своје колеге у матици Мађарској! Тако су Ото Толнаји, Ласло Вегел, Иштван Домонкош и Нандор Гион много значили и Петеру Естерхазију.
„Оно што се обично назива препородом у мађарској књижевности (или преокретом у њој) није почело у Будимпешти него у Новом Саду, Мемоарима једног макроа, Кућом инсеката, односно романима који су се у Србији појавили крајем шездесетих и почетком седамдесетих година! У Мађарској су се тек касније, средином седамдесетих појавила прва дела значајна са аспекта препорода“, изјавио је пред смрт троструки академик Петер Естерхази, члан Немачке академије за језик и књижевност, Академије уметности у Берлину и Европске академије наука, уметности и књижевности!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *