Почетна / Србија / Ребалканизовање  Балкана

Ребалканизовање  Балкана

КонтрамитингПише Никола Врзић

Каква је веза између шарене револуције у Скопљу и опозиционог протеста у Бањалуци с подизањем НАТО антиракетног штита у Румунији?

Роберт Кејган, суоснивач Пројекта за ново америчко столеће, члан вашингтонског Савета за спољне односе, водећи тамошњи неоконзервативац који себе више воли да опише као „либералног интервенционисту“, у слободно време и супруг Викторије Нуланд, злогласне помоћнице америчког државног секретара и режисерке кијевског Мајдана, и Иво Даалдер, бивши амбасадор Сједињених Америчких Држава при НАТО-у и члан Националног савета за безбедност САД, узвикнули су ових дана углас, преко заједничког текста у „Вашингтон посту“, да „САД себи не могу да приуште да окончају своју улогу глобалног лидера“. Потребна је, кажу, рестаурација „спољнополитичког консензуса око обнове глобалног лидерства САД“ јер је „светски поредак који су створиле САД данас суочен са већим изазовима него што је икад био од завршетка Другог светског рата“. Главни изазов – то јест претњу, како ће прецизирати Кејган и Даалдер – лидерству САД упутила је Русија, а за њом и Кина и Иран.

Ове Кејганове и Даалдерове оцене, са свим њиховим конкретним последицама, представљају и оквир који ће нам помоћи да разумемо оно што се прошле суботе догодило у Бањалуци, што се свих ових дана и месеци догађа у Скопљу, и што би могло да се догоди и у Србији ако не будемо довољно мудри и довољно срећни.

[restrictedarea]

МИРНА БАЊАЛУКА Кренимо од Бањалуке. Главна вест из престонице Републике Српске минуле суботе гласила је да се дан завршио мирно и без инцидената, после митинга које су паралелно организовали опозиција окупљена у Савез за промјене („Ослободимо Српску“) и владајућа коалиција с председником РС Милорадом Додиком на челу („Срцем за Српску. Стоп издаји“). Овакав исход суботњих окупљања значи да смо добили битку против свих оних који нам желе да изгубимо рат.

Да бањалучки митинг и контрамитинг не представљају пуко политичко препуцавање с оне стране Дрине, уобичајено живописни део тамошњег фолклора, и дефинитивно је постало јасно када су се јавности, један за другим, прошле недеље обратили премијер Србије Александар Вучић и патријарх српски Иринеј. Вучић је прошле среде, на конференцији за новинаре, обзнанио да је о суботњим митинзима разговарао с лидерима власти и опозиције, и рекао да „Србија има информације“ да „може доћи до немира“ које „могу иницирати групе на које државне структуре немају утицај… Будућност и опстанак Републике Српске би били доведени у питање било каквим сукобима или физичким обрачунима, а Србија би била доведена у незавидан положај“. Због тога је и једне и друге позвао на уздржаност и одговорно понашање. Следећег дана, у четвртак „о Светом Василију Острошком чудотворцу“, патријарх Иринеј отишао је и корак даље од Вучића, позвавши обе стране да откажу окупљања својих присталица због могућих нежељених последица: „Стога вас позивам да одустанете од зборовања и масовних окупљања 14. маја и очински молим да решење за све несугласице, проблеме и сукобе тражите у братским разговорима. То свакако треба да буде кроз договоре у институцијама Републике Српске, као и у личним разговорима које треба да водите, јер ниједна та несугласица, ниједан проблем и ниједан сукоб није и не сме да буде већи од наше Републике Српске и нашег српског народа. Народ нам је поверен на старање, вама световно, а мени духовно, то не смемо заборавити! Не дајте ниједни да дође до проблема са огромним последицама. Попустите и као браћа, пријатељи, домаћини и прави Срби пружите руку једни другима. Изнађите решење јер не постоји нерешив проблем за нас православне хришћане. Неслога нас је десетковала, зауставите пропадање у тај понор у који срљамо као народ.“ Милорад Додик је, после овог патријарховог обраћања, изјавио да га је примио „са пуним разумевањем“ и да је спреман да откаже митинг својих присталица ако то учини и опозиција. Један од лидера опозиције, председник Српске демократске странке Младен Босић, патријарху је међутим поручио да гледа своја посла, а уколико жели да се меша у политику, нека „оснује своју странку и изађе на изборе“. Па је још додао, да увреду зачини, како би патријарх био изненађен бројем гласова које би добио.

Шта је могло, а можда и требало да се догоди у суботу у Бањалуци, срећом а сва је прилика и не само срећом, на крају дакле нисмо доспели у прилику да сазнамо. Тек, судећи по самој чињеници да су и патријарх Иринеј и премијер Вучић осетили потребу да јавно реагују због нечега што се спрема у Републици Српској, претња јесте била озбиљна, а судећи по томе што се на крају ипак ништа није догодило, та је озбиљна претња (овог пута) успешно осујећена.

звиждачиУЛОГА ЏОРЏА СОРОША Али ко је стајао иза претње која је, ако ћемо веровати српском патријарху и српском премијеру, могла да угрози и саму Републику Српску? Џорџ Сорош, то јест преко њега Сједињене Америчке Државе? Уочи двају митинга, у јавност је пуштен документ Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша у коме су таксативно набројани износи (у десетинама хиљада америчких долара) које су лидери опозиције у РС понаособ добили у оквиру логистичких припрема за бањалучки протест. И Сорошев фонд у Босни, и лидери опозиције који су за ту прилику дошли у Београд, устврдили су међутим да објављени документ представља фалсификат. Насупрот њима, на београдској конференцији за медије лидера РС опозиције, новинарка ТВ Пинк Гордана Узелац – преноси „Политика“ – казала је да су сорошевци заправо потврдили аутентичност објављеног документа: „Фонд за отворено друштво је потврдио да је документ који смо објавили оригиналан, и да није реч о фалсификату.“ Шта је истина? „Печат“ је, од извора који са Сорошевим организацијама нема никакве везе, али то је углавном све што о њему можемо да кажемо осим да сматрамо да му се може веровати, добио усмену потврду да објављени документ јесте аутентичан. Уосталом, додајмо, зашто ни осумњичени припадници РС опозиције, ни Фонд за отворено друштво БиХ не поднесу тужбе против медија који су објавили спорни документ, ако је он заиста фалсификат? При чему подсећамо и да је премијер Србије Вучић, без нарочитог увијања, у суботу потврдио да је новац за изазивање немира у Српској заиста дошао са стране: „Не верујем у завере, али ни у случајности, посебно кад су у збивања у региону умешани страни центри моћи, и поготово кад финансирање долази споља.“

Подсећамо и да је „Спутњик“ још јесенас, у новембру, објавио детаље „тајног плана деловања опозиције Републике Српске, договореног са одређеним међународним центрима, на рушењу актуелне власти у РС предвођене Додиком“. „Директиве за рушење Српске долазе из међународне заједнице, а спроводе се из Федерације БиХ“, изјавио је потом и председник Србије Томислав Николић.

Сад можемо да одлучимо да не верујемо ни патријарху српском, ни премијеру Србије, ни председнику Србије, ни председнику Републике Српске (Додик: „Наше информације говоре да иза митинга опозиције стоје странци, да је недавно група Британаца учествовала у раду њиховог страначког органа, а прихватили су и понуду Бакира Изетбеговића и неколико људи из Турске да помогну митинг“) а ни „Спутњику“ већ Џорџу Сорошу, и да све ове изјаве и информације одбацимо као неубедљиве и да пожелимо да представницима Савеза за промјене поверујемо да у читавој овој ствари делују на своју руку и без подршке Запада – „Сједињене Америчке Државе нису организовале протест у Републици Српској, да то буде сасвим јасно“, тврдила је ових дана и америчка амбасадорка у Сарајеву Морин Кормак – али проблем са оваквом поставком ствари налази се у томе што и сами амерички извори и тамо цитирани лидери опозиције – пре свих Драган Чавић, председник Народног демократског покрета – пружају основа за сумњу да некаква спрега, упркос свим демантима, ипак постоји.

Подсећамо, наиме, да Американци сасвим отворено прижељкују измену дејтонског поретка Босне и Херцеговине у правцу њене централизације, дакле даљег укидања надлежности Српске кроз БиХ уставне реформе. Амбасадорка Кормак, 2. августа прошле године: „Разговарала сам с многим појединцима који су радили на првобитном нацрту овог мировног споразума и сви се слажу с тим да се никада није очекивало да, двадесет година након завршетка рата, у Босни и Херцеговини на снази још буде првобитни дејтонски устав… Требало би да буде нормално да БиХ временом уставну реформу учини интегралним делом реформског процеса за чланство у ЕУ. У земљи у којој су политички лидери посвећени овом циљу, то се успешно ради.“ Имајући дакле ту америчку жељу у виду, и имајући у виду да је актуелни председник РС Милорад Додик небројено пута оптуживан, а и сам се тиме хвали јавно, да прижељкиване реформе дејтонског устава БиХ лично кочи и то са задовољством и предумишљајем, поприлично је занимљива америчка дипломатска депеша (извор: „Викиликс“) 08SARAJEVO1847 од 10. децембра 2008, у којој је описан разговор заменице шефа мисије САД Џудит Цефкин с Драганом Чавићем. Он јој, најављујући формирање нове странке ако не успе да преузме СДС, каже да ће бити спреман на жељене/захтеване промене дејтонског БиХ устава: „Он је рекао да ће (његова) партија прихватити Дејтон као основу БиХ државе, али ће такође признати да он може да буде поправљен како би се повећала функционалност државе.“

Што ће рећи да се – вратимо се на питање ко стоји иза бањалучких протеста РС опозиције – од нас изгледа очекује да поверујемо Американцима да не стоје иза протеста у којима они који су им по вољи желе да смене онога ко им није по вољи. Не, то не можемо да учинимо, не можемо да поверујемо да Американци са суботњим протестом опозиције у Бањалуци нису имали никакве везе. Заправо, сигурни смо да Американци и њихови савезници стоје иза покушаја обарања Милорада Додика, зато што ће тиме олакшати спровођење даље централизације БиХ. Истовремено, међутим, као што ћемо показати нешто касније, овај циљ није и једини у текућем таласу америчког ребалканизовања Балкана.

Анонимуси у РСМАКЕДОНСКИ СЦЕНАРИО А да је збиља реч о ширем захвату, који дакле није ограничен само на Републику Српску, сведоче и текући протести у Македонији, шарена револуција на чијем је челу Зоран Заев, човек који је тамошњу кризу прошле године покренуо тако што је од страних служби – по сопственом признању, пред (скривеном) камером – добио снимке прислушкиваних разговора представника актуелне македонске власти. И не само што су у међувремену представници САД и Европске уније и сасвим отворено почели да стају на страну Заева против доскорашњег премијера Николе Груевског већ је то, још пре годину, учинио и Џорџ Сорош. Подсећамо, писали смо о томе прошлог маја, „дугогодишњи директор (Сорошевог) Фонда у Македонији Владимир Милчин РТ-у је признао чак и да ова организација ’финансијски подржава садашње догађаје у Македонији’“. У ових годину дана пак променило се и то што су на страну Заева, дакле против Груевског, стале и све албанске партије у Македонији, и вероватно да није случајно што македонска штампа открива да баш сада Заев с Албанцима договара федерализацију Македоније. То је, да не мистификујемо, у камеру новинарима признао Муса Љамалари, први човек албанске дијаспоре у Македонији, после састанка са Заевим. А читаоци „Печата“ можда ће се сетити да смо управо на овај сценарио упозорили у нашем броју 369 од 15. маја прошле године, указујући тада на иступање бившег америчког конгресмена и званичног албанског лобисте Џозефа Диогардија, који је пред сенатским Поткомитетом за Европу 29. априла 2015. затражио федерализацију Македоније, и на известиоца Европског парламента за Македонију Ива Вајгла који је – и то после обрачуна македонске полиције с албанским терористима у Куманову – затражио од македонских власти да конструктивно реше ту политичку (!?) кризу и покажу „инклузивност“ према тамошњим Албанцима.

МАКИНДЕРОВА ГЕОПОЛИТИКА А опет, као што ни у случају Републике Српске обарање Милорада Додика и последична реформска кастрација РС у виду централизације БиХ нису циљ сами по себи, тако ни скидање с власти Николе Груевског и (опет, последична) федерализација Македоније нису једини циљеви онога што се догађа у овој бившој југословенској републици. Исти актери који стоје иза покушаја преврата – Сорош, Американци – приморавају нас да потражимо и нит која повезује њихове циљеве у Српској и у Македонији.

Потрага за овом нити враћа нас на онај захтев Роберта Кејгана и Ива Даалдера да Сједињене Државе повећају своје ангажовање у свету јер ће у супротном њихов светски поредак, због руско-кинеске (успут и иранске) претње, престати да буде само њихов а то Америка „не може да приушти“. Обрачун с Русима (и Кинезима), дакле. У Румунији је, упркос дугогодишњим руским противљењима, прошлог четвртка активиран НАТО антиракетни штит који је, јер нема где другде, окренут према Русији. Следећег дана у Пољској је свечано започела изградња постројења за други антиракетни штит, који треба да буде активиран до краја 2018. године. Између Румуније и Пољске је Украјина, која је већ успешно одвојена од Русије. НАТО најављује и формирање своје црноморске флоте. Укратко, приводи се крају пројекат окруживања Русије по њеном западном и југозападном крилу, дакле по истоку и југоистоку Европе, на чему се ради још од краја Хладног рата.

Уосталом, ништа ново под капом небеском. Као што је још 1919. написао отац геополитике, Британац сер Халфорд Макиндер: „Ко влада Источном Европом, управља Средишњим простором континента (Heartland); ко влада Хартлендом, управља Светским острвом (Евроазијом); ко влада Светским острвом, управља Светом.“

БАЛКАНСКА СЛАГАЛИЦА А да би ово окруживање било успешно и сигурно, потребно је обезбедити и непосредну позадину, што нас и враћа на Балкан. Македонија Николе Груевског није Русији увела санкције, Груевског треба сменити, и успут је федерализовати како би се спречио, захваљујући вазда кооперативном албанском фактору, неки нови Груевски да покуша да учини нешто што Американцима није по вољи и у интересу. У Босни и Херцеговини, која такође Русији није увела санкције захваљујући Републици Српској, сменити Додика и централизовати БиХ како БиХ више не би била нефункционална, то јест да неки нови Додик више не би имао право вета, испред Републике Српске, на одлуке БиХ које јој нису у интересу. Подсећамо, с тим у вези, на речи Дејмона Вилсона, извршног потпредседника утицајног вашингтонског Атлантског савета, који је у тексту „Путинов балкански гамбит“, још 16. октобра 2014. написао: „У Босни и Херцеговини, Русија користи федералну структуру власти креирану Дејтонским споразумом 1995. како би употребила своју стару тактику подгревања сепаратистичких тенденција, с циљем да створи трајно подељене нације које су непожељни партнери за НАТО и ЕУ. С Путиновом политичком и финансијском подршком, српски ентитет у Босни и Херцеговини, Република Српска, блокира напредак босанских реформи с циљем да уништи унитарну државу… Део стратешког одговора којим ће се Путин одвратити од даље агресије треба да буде концентрисани трансатлантски напор да се консолидује Балкан. То значи позивање Црне Горе да се прикључи НАТО-у, рефокусирање на Босну после тамошњих избора како би се превазишао статус кво који је пут ка нестабилности…“

Интересантно, и сасвим у складу с тезом коју износимо, Џорџ Сорош, који дакле активно ради на свргавању Милорада Додика и Николе Груевског, циља и на мађарског премијера Виктора Орбана. Опет, пре свега, због односа с Русијом. У недавном (11. фебруар) интервјуу за „Њујорк ривју ов букс“, говорећи о „нападима на вредности и принципе на којима је Европска унија заснована“, он каже: „Орбан их напада изнутра; Путин споља. Обојица покушавају да преокрену процес субординације националног суверенитета наднационалном, европском поретку.“ Подсећамо и да су за опомену Орбану САД пре извесног времена увеле санкције против неколицине његових сарадника, што би иначе збиља био чист парадокс будући да је реч о НАТО савезницама.

И наравно Косово, дакле, Србија. Наш драги гост из Вашингтона Данијел Сервер – који тамо ништа не одлучује, али јако добро зна шта мисле они који одлучују о нама – ових дана најављује да ће се од Србије захтевати да се сагласи са уласком Косова у Уједињене нације (ко чита „Печат“ зна, па му ова Серверова најава не представља никакво изненађење јер смо такав захтев почели да најављујемо још пре неколико година). Уласком Косова у Уједињене нације, гласи неизговорена калкулација наших евроатлантских пријатеља, биће постигнута два циља. Први и очигледнији: косовска независност, проглашена нелегално, биће тиме легализована и заокружена. И други, барем подједнако важан: уласком Косова у УН Србија ће престати да зависи од руског вета у Савету безбедности у УН, чиме ће политичка зависност Србије од Русије бити смањена, а тиме ће бити смањен и руски утицај на прилике у Србији.

Свему овоме треба додати и пропратни фактор обуздавања кинеског продора ка срцу Европе, Новим путем свиле који, што се нашег региона тиче, од Грчке (Кинези су овог јануара купили луку Пиреј), преко Македоније, Србије и Мађарске (отуда и кинеско финансирање пруге Београд–Будимпешта) наставља даље ка свом одредишту.

Укратко, дакле, америчка визија Балкана и његове околине, у склопу шире стратегије заокруживања Русије, подразумева укроћеног Орбана у Мађарској, федерализовану Македонију, Косово у Уједињеним нацијама и централизовану Босну и Херцеговину. На путу тој визији, у овом тренутку, фокус је на Додику у Републици Српској и на Груевском у Македонији.

А Александар Вучић и Србија? Како сада ствари стоје, остане ли на позицијама које тренутно заузима, а имајући у виду планове о Косову у УН и преврату у Српској, мета ће морати да постане и он. „Косово у УН – да ли је то наша црвена линија?“, било је наше питање Вучићу у предизборном интервјуу за „Печат“. Његов одговор био је кратак и није оставио места за нагађање: „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка.“ Што се пак Републике Српске тиче, ако је прошле суботе насилно свргавање Милорада Додика заиста било у плану као што изгледа да јесте, Вучићева интервенција није била интервенција у корист Милорада Додика већ интервенција против евроатлантских намера и планова у Републици Српској. И то му неће бити прва таква интервенција, јер се прошле године већ одупро – молбом Русији да уложи вето у Савету безбедности – британској резолуцији о Сребреници, која је и сама представљала корак ка укидању Републике Српске у њеном садашњем облику.

Тако да се усуђујемо да прогнозирамо да ће наредних годину-две дана бити обележене појачаним притисцима ради потпуног потчињавања и Србије, и Српске, и Македоније. Уколико се то заиста и догоди – а опозиција у Српској најављује даље протесте до рушења Додика, док догађаји у Македонији не показују ама баш никакве симптоме смиривања – Русија би у текућу ребалканизацију Балкана, ако је већ била немоћна током деведесетих година прошлог века (Данијел Сервер: „Америка је заиста била велика на Балкану током униполарних деведесетих“), сад морала да се умеша активно. Макар у виду новчане помоћи Милораду Додику, да санира текуће економске проблеме и тиме ублажи социјалну димензију незадовољства које сигурно јесте произведено у Српској, а које би Американци сада да (зло)употребе за своје циљеве.

Што се пак саме Србије тиче, пре свега нам је потребна мудрост, да схватимо шта нам се дешава и какви су процеси у току, и да томе прилагодимо своје поступке. Ово се најпре односи на патриотски део овдашње јавне и политичке сцене, пошто ће онај други део непогрешиво радити у корист туђих интереса, уосталом као што је увек и радио, али сам, без патриотске легитимације, неће бити у стању да (нам) учини скоро ништа. То наравно не значи да актуелну власт треба штедети од критика када критике заслужи, али значи и да се никако не сме улазити у савезништва с доказаним заступницима споменутог, туђег интереса у Србији. У том смислу, охрабрују последњи иступи лидера „Двери“ Бошка Обрадовића, који је уочи суботњег митинга у Бањалуци позвао на смиривање страсти у Српској (апел који је сасвим применљив и на Србију: „Апелујемо на све актере јавне и политичке сцене у Републици Српској да своје разлике и неслагања, ма колико легитимни били, подреде националним и државним интересима“), није се тог дана појавио на жутом протесту због нелегалног рушења у Савамали иако га је оправдано критиковао, и наговестио је да ће патриотски блок имати сопственог председничког кандидата, уместо заједничког кандидата демократске опозиције Србије какав се већ неко време најављује.

И само нека тако настави. И, што је много важније јер ће нам о судбини одлучивати власт а не опозиција, нека Вучић не одступи са позиција које сада заступа. У супротном, очигледно, оствариће се амерички планови на Балкану, а сви знамо како смо пролазили када су се остваривали амерички планови на Балкану, ономад, током униполарних деведесетих, када је Америка заиста била велика на Балкану…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *