Rebalkanizovanje  Balkana

Piše Nikola Vrzić

Kakva je veza između šarene revolucije u Skoplju i opozicionog protesta u Banjaluci s podizanjem NATO antiraketnog štita u Rumuniji?

Robert Kejgan, suosnivač Projekta za novo američko stoleće, član vašingtonskog Saveta za spoljne odnose, vodeći tamošnji neokonzervativac koji sebe više voli da opiše kao „liberalnog intervencionistu“, u slobodno vreme i suprug Viktorije Nuland, zloglasne pomoćnice američkog državnog sekretara i režiserke kijevskog Majdana, i Ivo Daalder, bivši ambasador Sjedinjenih Američkih Država pri NATO-u i član Nacionalnog saveta za bezbednost SAD, uzviknuli su ovih dana uglas, preko zajedničkog teksta u „Vašington postu“, da „SAD sebi ne mogu da priušte da okončaju svoju ulogu globalnog lidera“. Potrebna je, kažu, restauracija „spoljnopolitičkog konsenzusa oko obnove globalnog liderstva SAD“ jer je „svetski poredak koji su stvorile SAD danas suočen sa većim izazovima nego što je ikad bio od završetka Drugog svetskog rata“. Glavni izazov – to jest pretnju, kako će precizirati Kejgan i Daalder – liderstvu SAD uputila je Rusija, a za njom i Kina i Iran.

Ove Kejganove i Daalderove ocene, sa svim njihovim konkretnim posledicama, predstavljaju i okvir koji će nam pomoći da razumemo ono što se prošle subote dogodilo u Banjaluci, što se svih ovih dana i meseci događa u Skoplju, i što bi moglo da se dogodi i u Srbiji ako ne budemo dovoljno mudri i dovoljno srećni.

[restrictedarea]

MIRNA BANJALUKA Krenimo od Banjaluke. Glavna vest iz prestonice Republike Srpske minule subote glasila je da se dan završio mirno i bez incidenata, posle mitinga koje su paralelno organizovali opozicija okupljena u Savez za promjene („Oslobodimo Srpsku“) i vladajuća koalicija s predsednikom RS Miloradom Dodikom na čelu („Srcem za Srpsku. Stop izdaji“). Ovakav ishod subotnjih okupljanja znači da smo dobili bitku protiv svih onih koji nam žele da izgubimo rat.

Da banjalučki miting i kontramiting ne predstavljaju puko političko prepucavanje s one strane Drine, uobičajeno živopisni deo tamošnjeg folklora, i definitivno je postalo jasno kada su se javnosti, jedan za drugim, prošle nedelje obratili premijer Srbije Aleksandar Vučić i patrijarh srpski Irinej. Vučić je prošle srede, na konferenciji za novinare, obznanio da je o subotnjim mitinzima razgovarao s liderima vlasti i opozicije, i rekao da „Srbija ima informacije“ da „može doći do nemira“ koje „mogu inicirati grupe na koje državne strukture nemaju uticaj… Budućnost i opstanak Republike Srpske bi bili dovedeni u pitanje bilo kakvim sukobima ili fizičkim obračunima, a Srbija bi bila dovedena u nezavidan položaj“. Zbog toga je i jedne i druge pozvao na uzdržanost i odgovorno ponašanje. Sledećeg dana, u četvrtak „o Svetom Vasiliju Ostroškom čudotvorcu“, patrijarh Irinej otišao je i korak dalje od Vučića, pozvavši obe strane da otkažu okupljanja svojih pristalica zbog mogućih neželjenih posledica: „Stoga vas pozivam da odustanete od zborovanja i masovnih okupljanja 14. maja i očinski molim da rešenje za sve nesuglasice, probleme i sukobe tražite u bratskim razgovorima. To svakako treba da bude kroz dogovore u institucijama Republike Srpske, kao i u ličnim razgovorima koje treba da vodite, jer nijedna ta nesuglasica, nijedan problem i nijedan sukob nije i ne sme da bude veći od naše Republike Srpske i našeg srpskog naroda. Narod nam je poveren na staranje, vama svetovno, a meni duhovno, to ne smemo zaboraviti! Ne dajte nijedni da dođe do problema sa ogromnim posledicama. Popustite i kao braća, prijatelji, domaćini i pravi Srbi pružite ruku jedni drugima. Iznađite rešenje jer ne postoji nerešiv problem za nas pravoslavne hrišćane. Nesloga nas je desetkovala, zaustavite propadanje u taj ponor u koji srljamo kao narod.“ Milorad Dodik je, posle ovog patrijarhovog obraćanja, izjavio da ga je primio „sa punim razumevanjem“ i da je spreman da otkaže miting svojih pristalica ako to učini i opozicija. Jedan od lidera opozicije, predsednik Srpske demokratske stranke Mladen Bosić, patrijarhu je međutim poručio da gleda svoja posla, a ukoliko želi da se meša u politiku, neka „osnuje svoju stranku i izađe na izbore“. Pa je još dodao, da uvredu začini, kako bi patrijarh bio iznenađen brojem glasova koje bi dobio.

Šta je moglo, a možda i trebalo da se dogodi u subotu u Banjaluci, srećom a sva je prilika i ne samo srećom, na kraju dakle nismo dospeli u priliku da saznamo. Tek, sudeći po samoj činjenici da su i patrijarh Irinej i premijer Vučić osetili potrebu da javno reaguju zbog nečega što se sprema u Republici Srpskoj, pretnja jeste bila ozbiljna, a sudeći po tome što se na kraju ipak ništa nije dogodilo, ta je ozbiljna pretnja (ovog puta) uspešno osujećena.

ULOGA DŽORDŽA SOROŠA Ali ko je stajao iza pretnje koja je, ako ćemo verovati srpskom patrijarhu i srpskom premijeru, mogla da ugrozi i samu Republiku Srpsku? Džordž Soroš, to jest preko njega Sjedinjene Američke Države? Uoči dvaju mitinga, u javnost je pušten dokument Fonda za otvoreno društvo Džordža Soroša u kome su taksativno nabrojani iznosi (u desetinama hiljada američkih dolara) koje su lideri opozicije u RS ponaosob dobili u okviru logističkih priprema za banjalučki protest. I Sorošev fond u Bosni, i lideri opozicije koji su za tu priliku došli u Beograd, ustvrdili su međutim da objavljeni dokument predstavlja falsifikat. Nasuprot njima, na beogradskoj konferenciji za medije lidera RS opozicije, novinarka TV Pink Gordana Uzelac – prenosi „Politika“ – kazala je da su soroševci zapravo potvrdili autentičnost objavljenog dokumenta: „Fond za otvoreno društvo je potvrdio da je dokument koji smo objavili originalan, i da nije reč o falsifikatu.“ Šta je istina? „Pečat“ je, od izvora koji sa Soroševim organizacijama nema nikakve veze, ali to je uglavnom sve što o njemu možemo da kažemo osim da smatramo da mu se može verovati, dobio usmenu potvrdu da objavljeni dokument jeste autentičan. Uostalom, dodajmo, zašto ni osumnjičeni pripadnici RS opozicije, ni Fond za otvoreno društvo BiH ne podnesu tužbe protiv medija koji su objavili sporni dokument, ako je on zaista falsifikat? Pri čemu podsećamo i da je premijer Srbije Vučić, bez naročitog uvijanja, u subotu potvrdio da je novac za izazivanje nemira u Srpskoj zaista došao sa strane: „Ne verujem u zavere, ali ni u slučajnosti, posebno kad su u zbivanja u regionu umešani strani centri moći, i pogotovo kad finansiranje dolazi spolja.“

Podsećamo i da je „Sputnjik“ još jesenas, u novembru, objavio detalje „tajnog plana delovanja opozicije Republike Srpske, dogovorenog sa određenim međunarodnim centrima, na rušenju aktuelne vlasti u RS predvođene Dodikom“. „Direktive za rušenje Srpske dolaze iz međunarodne zajednice, a sprovode se iz Federacije BiH“, izjavio je potom i predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Sad možemo da odlučimo da ne verujemo ni patrijarhu srpskom, ni premijeru Srbije, ni predsedniku Srbije, ni predsedniku Republike Srpske (Dodik: „Naše informacije govore da iza mitinga opozicije stoje stranci, da je nedavno grupa Britanaca učestvovala u radu njihovog stranačkog organa, a prihvatili su i ponudu Bakira Izetbegovića i nekoliko ljudi iz Turske da pomognu miting“) a ni „Sputnjiku“ već Džordžu Sorošu, i da sve ove izjave i informacije odbacimo kao neubedljive i da poželimo da predstavnicima Saveza za promjene poverujemo da u čitavoj ovoj stvari deluju na svoju ruku i bez podrške Zapada – „Sjedinjene Američke Države nisu organizovale protest u Republici Srpskoj, da to bude sasvim jasno“, tvrdila je ovih dana i američka ambasadorka u Sarajevu Morin Kormak – ali problem sa ovakvom postavkom stvari nalazi se u tome što i sami američki izvori i tamo citirani lideri opozicije – pre svih Dragan Čavić, predsednik Narodnog demokratskog pokreta – pružaju osnova za sumnju da nekakva sprega, uprkos svim demantima, ipak postoji.

Podsećamo, naime, da Amerikanci sasvim otvoreno priželjkuju izmenu dejtonskog poretka Bosne i Hercegovine u pravcu njene centralizacije, dakle daljeg ukidanja nadležnosti Srpske kroz BiH ustavne reforme. Ambasadorka Kormak, 2. avgusta prošle godine: „Razgovarala sam s mnogim pojedincima koji su radili na prvobitnom nacrtu ovog mirovnog sporazuma i svi se slažu s tim da se nikada nije očekivalo da, dvadeset godina nakon završetka rata, u Bosni i Hercegovini na snazi još bude prvobitni dejtonski ustav… Trebalo bi da bude normalno da BiH vremenom ustavnu reformu učini integralnim delom reformskog procesa za članstvo u EU. U zemlji u kojoj su politički lideri posvećeni ovom cilju, to se uspešno radi.“ Imajući dakle tu američku želju u vidu, i imajući u vidu da je aktuelni predsednik RS Milorad Dodik nebrojeno puta optuživan, a i sam se time hvali javno, da priželjkivane reforme dejtonskog ustava BiH lično koči i to sa zadovoljstvom i predumišljajem, poprilično je zanimljiva američka diplomatska depeša (izvor: „Vikiliks“) 08SARAJEVO1847 od 10. decembra 2008, u kojoj je opisan razgovor zamenice šefa misije SAD Džudit Cefkin s Draganom Čavićem. On joj, najavljujući formiranje nove stranke ako ne uspe da preuzme SDS, kaže da će biti spreman na željene/zahtevane promene dejtonskog BiH ustava: „On je rekao da će (njegova) partija prihvatiti Dejton kao osnovu BiH države, ali će takođe priznati da on može da bude popravljen kako bi se povećala funkcionalnost države.“

Što će reći da se – vratimo se na pitanje ko stoji iza banjalučkih protesta RS opozicije – od nas izgleda očekuje da poverujemo Amerikancima da ne stoje iza protesta u kojima oni koji su im po volji žele da smene onoga ko im nije po volji. Ne, to ne možemo da učinimo, ne možemo da poverujemo da Amerikanci sa subotnjim protestom opozicije u Banjaluci nisu imali nikakve veze. Zapravo, sigurni smo da Amerikanci i njihovi saveznici stoje iza pokušaja obaranja Milorada Dodika, zato što će time olakšati sprovođenje dalje centralizacije BiH. Istovremeno, međutim, kao što ćemo pokazati nešto kasnije, ovaj cilj nije i jedini u tekućem talasu američkog rebalkanizovanja Balkana.

MAKEDONSKI SCENARIO A da je zbilja reč o širem zahvatu, koji dakle nije ograničen samo na Republiku Srpsku, svedoče i tekući protesti u Makedoniji, šarena revolucija na čijem je čelu Zoran Zaev, čovek koji je tamošnju krizu prošle godine pokrenuo tako što je od stranih službi – po sopstvenom priznanju, pred (skrivenom) kamerom – dobio snimke prisluškivanih razgovora predstavnika aktuelne makedonske vlasti. I ne samo što su u međuvremenu predstavnici SAD i Evropske unije i sasvim otvoreno počeli da staju na stranu Zaeva protiv doskorašnjeg premijera Nikole Gruevskog već je to, još pre godinu, učinio i Džordž Soroš. Podsećamo, pisali smo o tome prošlog maja, „dugogodišnji direktor (Soroševog) Fonda u Makedoniji Vladimir Milčin RT-u je priznao čak i da ova organizacija ’finansijski podržava sadašnje događaje u Makedoniji’“. U ovih godinu dana pak promenilo se i to što su na stranu Zaeva, dakle protiv Gruevskog, stale i sve albanske partije u Makedoniji, i verovatno da nije slučajno što makedonska štampa otkriva da baš sada Zaev s Albancima dogovara federalizaciju Makedonije. To je, da ne mistifikujemo, u kameru novinarima priznao Musa Ljamalari, prvi čovek albanske dijaspore u Makedoniji, posle sastanka sa Zaevim. A čitaoci „Pečata“ možda će se setiti da smo upravo na ovaj scenario upozorili u našem broju 369 od 15. maja prošle godine, ukazujući tada na istupanje bivšeg američkog kongresmena i zvaničnog albanskog lobiste Džozefa Diogardija, koji je pred senatskim Potkomitetom za Evropu 29. aprila 2015. zatražio federalizaciju Makedonije, i na izvestioca Evropskog parlamenta za Makedoniju Iva Vajgla koji je – i to posle obračuna makedonske policije s albanskim teroristima u Kumanovu – zatražio od makedonskih vlasti da konstruktivno reše tu političku (!?) krizu i pokažu „inkluzivnost“ prema tamošnjim Albancima.

MAKINDEROVA GEOPOLITIKA A opet, kao što ni u slučaju Republike Srpske obaranje Milorada Dodika i posledična reformska kastracija RS u vidu centralizacije BiH nisu cilj sami po sebi, tako ni skidanje s vlasti Nikole Gruevskog i (opet, posledična) federalizacija Makedonije nisu jedini ciljevi onoga što se događa u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Isti akteri koji stoje iza pokušaja prevrata – Soroš, Amerikanci – primoravaju nas da potražimo i nit koja povezuje njihove ciljeve u Srpskoj i u Makedoniji.

Potraga za ovom niti vraća nas na onaj zahtev Roberta Kejgana i Iva Daaldera da Sjedinjene Države povećaju svoje angažovanje u svetu jer će u suprotnom njihov svetski poredak, zbog rusko-kineske (usput i iranske) pretnje, prestati da bude samo njihov a to Amerika „ne može da priušti“. Obračun s Rusima (i Kinezima), dakle. U Rumuniji je, uprkos dugogodišnjim ruskim protivljenjima, prošlog četvrtka aktiviran NATO antiraketni štit koji je, jer nema gde drugde, okrenut prema Rusiji. Sledećeg dana u Poljskoj je svečano započela izgradnja postrojenja za drugi antiraketni štit, koji treba da bude aktiviran do kraja 2018. godine. Između Rumunije i Poljske je Ukrajina, koja je već uspešno odvojena od Rusije. NATO najavljuje i formiranje svoje crnomorske flote. Ukratko, privodi se kraju projekat okruživanja Rusije po njenom zapadnom i jugozapadnom krilu, dakle po istoku i jugoistoku Evrope, na čemu se radi još od kraja Hladnog rata.

Uostalom, ništa novo pod kapom nebeskom. Kao što je još 1919. napisao otac geopolitike, Britanac ser Halford Makinder: „Ko vlada Istočnom Evropom, upravlja Središnjim prostorom kontinenta (Heartland); ko vlada Hartlendom, upravlja Svetskim ostrvom (Evroazijom); ko vlada Svetskim ostrvom, upravlja Svetom.“

BALKANSKA SLAGALICA A da bi ovo okruživanje bilo uspešno i sigurno, potrebno je obezbediti i neposrednu pozadinu, što nas i vraća na Balkan. Makedonija Nikole Gruevskog nije Rusiji uvela sankcije, Gruevskog treba smeniti, i usput je federalizovati kako bi se sprečio, zahvaljujući vazda kooperativnom albanskom faktoru, neki novi Gruevski da pokuša da učini nešto što Amerikancima nije po volji i u interesu. U Bosni i Hercegovini, koja takođe Rusiji nije uvela sankcije zahvaljujući Republici Srpskoj, smeniti Dodika i centralizovati BiH kako BiH više ne bi bila nefunkcionalna, to jest da neki novi Dodik više ne bi imao pravo veta, ispred Republike Srpske, na odluke BiH koje joj nisu u interesu. Podsećamo, s tim u vezi, na reči Dejmona Vilsona, izvršnog potpredsednika uticajnog vašingtonskog Atlantskog saveta, koji je u tekstu „Putinov balkanski gambit“, još 16. oktobra 2014. napisao: „U Bosni i Hercegovini, Rusija koristi federalnu strukturu vlasti kreiranu Dejtonskim sporazumom 1995. kako bi upotrebila svoju staru taktiku podgrevanja separatističkih tendencija, s ciljem da stvori trajno podeljene nacije koje su nepoželjni partneri za NATO i EU. S Putinovom političkom i finansijskom podrškom, srpski entitet u Bosni i Hercegovini, Republika Srpska, blokira napredak bosanskih reformi s ciljem da uništi unitarnu državu… Deo strateškog odgovora kojim će se Putin odvratiti od dalje agresije treba da bude koncentrisani transatlantski napor da se konsoliduje Balkan. To znači pozivanje Crne Gore da se priključi NATO-u, refokusiranje na Bosnu posle tamošnjih izbora kako bi se prevazišao status kvo koji je put ka nestabilnosti…“

Interesantno, i sasvim u skladu s tezom koju iznosimo, Džordž Soroš, koji dakle aktivno radi na svrgavanju Milorada Dodika i Nikole Gruevskog, cilja i na mađarskog premijera Viktora Orbana. Opet, pre svega, zbog odnosa s Rusijom. U nedavnom (11. februar) intervjuu za „Njujork rivju ov buks“, govoreći o „napadima na vrednosti i principe na kojima je Evropska unija zasnovana“, on kaže: „Orban ih napada iznutra; Putin spolja. Obojica pokušavaju da preokrenu proces subordinacije nacionalnog suvereniteta nadnacionalnom, evropskom poretku.“ Podsećamo i da su za opomenu Orbanu SAD pre izvesnog vremena uvele sankcije protiv nekolicine njegovih saradnika, što bi inače zbilja bio čist paradoks budući da je reč o NATO saveznicama.

I naravno Kosovo, dakle, Srbija. Naš dragi gost iz Vašingtona Danijel Server – koji tamo ništa ne odlučuje, ali jako dobro zna šta misle oni koji odlučuju o nama – ovih dana najavljuje da će se od Srbije zahtevati da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije (ko čita „Pečat“ zna, pa mu ova Serverova najava ne predstavlja nikakvo iznenađenje jer smo takav zahtev počeli da najavljujemo još pre nekoliko godina). Ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije, glasi neizgovorena kalkulacija naših evroatlantskih prijatelja, biće postignuta dva cilja. Prvi i očigledniji: kosovska nezavisnost, proglašena nelegalno, biće time legalizovana i zaokružena. I drugi, barem podjednako važan: ulaskom Kosova u UN Srbija će prestati da zavisi od ruskog veta u Savetu bezbednosti u UN, čime će politička zavisnost Srbije od Rusije biti smanjena, a time će biti smanjen i ruski uticaj na prilike u Srbiji.

Svemu ovome treba dodati i propratni faktor obuzdavanja kineskog prodora ka srcu Evrope, Novim putem svile koji, što se našeg regiona tiče, od Grčke (Kinezi su ovog januara kupili luku Pirej), preko Makedonije, Srbije i Mađarske (otuda i kinesko finansiranje pruge Beograd–Budimpešta) nastavlja dalje ka svom odredištu.

Ukratko, dakle, američka vizija Balkana i njegove okoline, u sklopu šire strategije zaokruživanja Rusije, podrazumeva ukroćenog Orbana u Mađarskoj, federalizovanu Makedoniju, Kosovo u Ujedinjenim nacijama i centralizovanu Bosnu i Hercegovinu. Na putu toj viziji, u ovom trenutku, fokus je na Dodiku u Republici Srpskoj i na Gruevskom u Makedoniji.

A Aleksandar Vučić i Srbija? Kako sada stvari stoje, ostane li na pozicijama koje trenutno zauzima, a imajući u vidu planove o Kosovu u UN i prevratu u Srpskoj, meta će morati da postane i on. „Kosovo u UN – da li je to naša crvena linija?“, bilo je naše pitanje Vučiću u predizbornom intervjuu za „Pečat“. Njegov odgovor bio je kratak i nije ostavio mesta za nagađanje: „Kosovo neće biti član Ujedinjenih nacija. Tačka.“ Što se pak Republike Srpske tiče, ako je prošle subote nasilno svrgavanje Milorada Dodika zaista bilo u planu kao što izgleda da jeste, Vučićeva intervencija nije bila intervencija u korist Milorada Dodika već intervencija protiv evroatlantskih namera i planova u Republici Srpskoj. I to mu neće biti prva takva intervencija, jer se prošle godine već odupro – molbom Rusiji da uloži veto u Savetu bezbednosti – britanskoj rezoluciji o Srebrenici, koja je i sama predstavljala korak ka ukidanju Republike Srpske u njenom sadašnjem obliku.

Tako da se usuđujemo da prognoziramo da će narednih godinu-dve dana biti obeležene pojačanim pritiscima radi potpunog potčinjavanja i Srbije, i Srpske, i Makedonije. Ukoliko se to zaista i dogodi – a opozicija u Srpskoj najavljuje dalje proteste do rušenja Dodika, dok događaji u Makedoniji ne pokazuju ama baš nikakve simptome smirivanja – Rusija bi u tekuću rebalkanizaciju Balkana, ako je već bila nemoćna tokom devedesetih godina prošlog veka (Danijel Server: „Amerika je zaista bila velika na Balkanu tokom unipolarnih devedesetih“), sad morala da se umeša aktivno. Makar u vidu novčane pomoći Miloradu Dodiku, da sanira tekuće ekonomske probleme i time ublaži socijalnu dimenziju nezadovoljstva koje sigurno jeste proizvedeno u Srpskoj, a koje bi Amerikanci sada da (zlo)upotrebe za svoje ciljeve.

Što se pak same Srbije tiče, pre svega nam je potrebna mudrost, da shvatimo šta nam se dešava i kakvi su procesi u toku, i da tome prilagodimo svoje postupke. Ovo se najpre odnosi na patriotski deo ovdašnje javne i političke scene, pošto će onaj drugi deo nepogrešivo raditi u korist tuđih interesa, uostalom kao što je uvek i radio, ali sam, bez patriotske legitimacije, neće biti u stanju da (nam) učini skoro ništa. To naravno ne znači da aktuelnu vlast treba štedeti od kritika kada kritike zasluži, ali znači i da se nikako ne sme ulaziti u savezništva s dokazanim zastupnicima spomenutog, tuđeg interesa u Srbiji. U tom smislu, ohrabruju poslednji istupi lidera „Dveri“ Boška Obradovića, koji je uoči subotnjeg mitinga u Banjaluci pozvao na smirivanje strasti u Srpskoj (apel koji je sasvim primenljiv i na Srbiju: „Apelujemo na sve aktere javne i političke scene u Republici Srpskoj da svoje razlike i neslaganja, ma koliko legitimni bili, podrede nacionalnim i državnim interesima“), nije se tog dana pojavio na žutom protestu zbog nelegalnog rušenja u Savamali iako ga je opravdano kritikovao, i nagovestio je da će patriotski blok imati sopstvenog predsedničkog kandidata, umesto zajedničkog kandidata demokratske opozicije Srbije kakav se već neko vreme najavljuje.

I samo neka tako nastavi. I, što je mnogo važnije jer će nam o sudbini odlučivati vlast a ne opozicija, neka Vučić ne odstupi sa pozicija koje sada zastupa. U suprotnom, očigledno, ostvariće se američki planovi na Balkanu, a svi znamo kako smo prolazili kada su se ostvarivali američki planovi na Balkanu, onomad, tokom unipolarnih devedesetih, kada je Amerika zaista bila velika na Balkanu…

[/restrictedarea]