Почетна / Култура / Ко је „најслободнији човек Црне Горе“?

Ко је „најслободнији човек Црне Горе“?

Поводом изложбе и монографије сликара Уроша Тошковића

uros toskovic„Сердар Тошковић из Братоножића“ развио је своју заставу 1932. године, а његов барјак није ништа друго до чист бео папир на који деценијама испаљује салве туша. Некад су се хајдуци и бојовници поносили својим кићеним сребрним леденицама, кубурама направљеним и украшеним у Призрену, Пећи и Котору, а данас се неке, можда не мање важне битке воде пером и тушем

Пише Дејан Ђорић

Недавно је галериста и издавач Момчило Моша Тодоровић у својој издавачкој кући „Радионица душе“ објавио прву, и обимну, монографију цртача и сликара Уроша Тошковића. Издање је било представљено у Подгорици и београдском Центру „Гварнеријус“ уз изложбу радова овог уметника. Тошковић је с правом сматран највећим цртачем у двадесетом веку, о чему најбоље сведочи поштовање које су му у Паризу указали Пабло Пикасо, Жан-Пол Сартр, Ежен Јонеско, Жан-Пол Белмондо, Роланд Топор и многи други. Посебно га поштују у његовој постојбини – млади га тамо називају „најслободнијим човеком Црне Горе“.
[restrictedarea]

НЕГОВАНА НЕВЕШТИНА Причу о животу и делу (код овог уметника не могу се раздвојити) Уроша Тошковића можда треба започети исказима његових непријатеља, јер што су они аргументованији – утолико је његова могућа надмоћ потпунија. Величина и снага противника говоре о нападнутом, а Тошковић је познати кавгаџија, инаџија и дуелиста без премца. Његов домен пре свега је култура, па се, уз мало слободе, може назвати „духовним ратником“. Тај сердар из Братоножића развио је своју заставу 1932. године, а његов барјак није ништа друго до чист бео папир на који деценијама испаљује салве туша. Некад су се хајдуци и бојовници поносили својим кићеним сребрним леденицама, кубурама направљеним и украшеним у Призрену, Пећи и Котору, а данас се не мање важне битке воде пером и тушем.
Коста Богдановић и Владан Радовановић, најзначајнији српски теоретичари уметности, негативно одређују дело цртача и сликара Уроша Тошковића. Њихов суд не може се занемарити јер су и они уметници. Богдановић је Тошковићево стваралаштво назвао „урбана наива“ (у односу на тај термин користи и одредницу „рурална наива“). Ова примедба није само цинична већ циља и на сасвим одређену карактеристику уметника Медиале. Може се расправљати да ли се на делима појединих чланова те групе појављује известан наивизам, својеврсна негована невештина, помоћу које се ствара особена митологија и у пракси доследно развијен деформитет форме. Радовановић је у том смислу још радикалнији будући да тврди како у Тошковићевим радовима нема снаге него само грубости и трапавости. Чињеница је да ниједан сликар Медиале не влада правилима академског реализма, класичним видом сликања мртве природе, пејзажа и људске фигуре у природној величини. У њиховом стваралаштву нема традиционалних мотива као што су ведута, марина, историјска, религиозна или анималистичка композиција нити реалистичких представа. Рано су презрели и одбацили класичне уметничке форме, конвенције наставе академског типа, подједнако су им били досадни београдски интимисти, владајући професори и академици као и предавања Павла Васића, некада водећег педагога.

ЕСТЕТИЗОВАНО БЕЗНАЂЕ Медиалисти, међутим, у филозофском и езотеријском смислу нису нимало наивни, за разлику од многих савремених уметника; критички се односе према идолатрији модернизма, дословно живећи своју идејност. Стварали су у оскудици, понекад и у беди, ужас је испунио радове, а безнађе је естетизовано и истражено – у чему је предњачио Тошковић. Иза привида страве и грозе крије се гноза, раскош и сјај духа, племство сиромашно, али поносито. Братија изашла из подрума и с тавана тим пре је искрена у својим намерама. Доследно одбацивање високе, академске форме, значило је у Тошковићевом и у стваралаштву Медиале много тога. Наивизам Милића од Мачве водио је ка Хијеронимусу Бошу и Питеру Бројгелу; Синиша Вуковић је повезан са Ђорђом де Кириком и Карлом Кара, а Миодрага Дада Ђурића је слободан израз одвео ка Жану Дибифеу и мескалинском песнику и цртачу Анрију Мишоу. Тошковић се заинтересовао за Жоржа Руоа, одбацивши вулгарност немачког експресионизма. Руо је за њега спона с Париском школом и француским сликарством за које је Дадо рекао да је једино значајно у новијој европској историји. Сада се у француској историографији утицај српских и црногорских уметника од Дада до Милоша Шобајића вреднује као оригинални допринос Париској школи, последњи постсиреални прилог тој традицији или, како Французи тврде, Срби и Црногорци су деца рата и увек сликају рат. Сурови, опаки Тошковић није био неосетљив на чари француске културе, презревши амерички натурализам и немачки експресионизам окренуо се Паризу. Наивизам је за њега, као и за друге медиалисте, био ако не модернизам, онда спона с модернизмом у свим видовима, од међуратног до арт брута и естетике енформела, али и средство за одбацивање појединих праваца, посебно високог, позног модернизма.

uros toskovic 1ТЕАТАР УРБАНОГ ШАМАНА Урбани шаман Урош Тошковић остао је запамћен по великом сивом блоку у коме је носио цртеже, често их показујући познаницима, понекад захтевајући да их старији, угледни уметници погледају и дају суд о њима. Био је то вид Тошковићевог театра апсурда, разметања уметничке воље, можда и сувише снажне, тим бизарније што је од почетка уверен у сопствену надмоћ и не мари за мишљење ауторитета. Његов живот и дело су изазов, хазард, померање ка животној ивици и зони опасности. Да је уважио речи Мила Милуновића, не би даље ни стварао. Милуновић је познавао његовог оца и сматрао је Тошковића неком врстом породичне срамоте. То су за Уроша били изрази проклетства малограђанштине, конвенција мале средине и „рђаве бесконачности“ о којој је писао Леонид Шејка. Медиала је револуционарна и контрареволуционарна, први не само српски већ светски истовремено антимодернистички и неоавангардни покрет или, како млада историчарка уметности Ивана Беновић пише, прва појава постмодернизма. Тошковић иде најдаље, па одбацује и саму Медиалу. Била је то и још увек је опозиција много чему и много коме, не само у уметности. Зато је Љуба Поповић унижавао симболе лажног сјаја европске престонице, потапшавши на отварању једне изложбе по стражњици власницу париске и бриселске галерије „Изи Брашо“ која га је заступала као и Дада Ђурића, Рене Магрита , Пола Делвоа и друге водеће европске (пост)надреалне сликаре. Изложбе у „Изи Брашоу“ биле су догађај и за Париз. Дадо је у духу те медијалне надмоћи балканских барбарогенија одбио да се упозна са Андреом Бретоном и прихвати његову моћну заштиту, назвавши га „полицајцем духа“. Тошковић је на својој првој самосталној изложби у Паризу срео свог професора Марка Челебоновића који му је узбуђен успехом младог цртача рекао: „Добро сам те учио.“ Тошковић му је одбрусио: „И ја тебе.“ Шта је могао да му значи неки београдски академик када су га у Паризу и Београду највише привлачили сиромаси и клошари и када се после повратка у Београд највише бринуо о томе како ће презимити неки Цигани, објашњавајући ми на које их начине помаже.
Тошковић је, сећа се Драган Лубарда, највише волео (на београдској Ликовној академији) да долази на часове „вечерњег акта“, где су традиционално најбољи цртачи делили мегдан, препознавали се, духовно оштрили и стасавали. Ту су могли да превладају заморно преподневно цртање модела у природној величини угљеном на пакпапиру и препусте се шуму мора туша, једрењу по белини папира, ослушкивању заносних дамара црног океана којег су призивали најфинијим перима. Туш и перо – то је отменост, (само)дисциплина, elan vital многих генерација, од Тошковићеве, Дадове и Драгана Лубарде, Бранислава Марковића, Михајла Геруна, Предрага Баја Луковића до Зорана Ивановића, Жељка Ђуровића и Срђана Алексића Фрапареге. Месечарство београдских цртача фантастичне школе одређује њихову филозофију љубави, хипнотичке страсти и, надасве, цртање као ритуал. Туш и перо су њихов медиј – пре свега зато што су непоновљиви, неизбрисиви, не допуштају грешку – перо као ланцета и туш као крв. Часови „вечерњег акта“ некада су имали посебну ауру; то није било само учење или испољавање ликовног знања већ брушење стила и формирање уметника. Цртало се на блоковима положеним на коленима, занесено и дуго, докле год модел издржи, а последњи су са часа одлазили најбољи цртачи. Атмосфера је била напета, пуна узбуђења и претње, скоро патолошка, чести су били сукоби, циничне, заједљиве или духовите примедбе на уметничкој основи. Ту се одмах видело ко је уметник, а ко није, а цртачи су били краљеви те сцене. Драган Лубарда, доцније и сам професор цртања „вечерњег акта“ на Ликовној академији, сећа се времена када је Тошковић цртао; он и Дадо били су најпоноснији јер су највише радили. Свако је у класу доносио свој свет и развијао га на папиру, уверен у сопствено преимућство. Лубарда тврди да је та атмосфера терала младе људе на стварање, а ерос цртања, ноћ око Калемегдана, чкиљава светлост у класи и наг модел, незадрживо су носили ка несазнатљивом. Тошковић тада није само приљежно стварао у тој више него надахњујућој атмосфери већ је волео да себе уведе у неко посебно стање, у нешто теже и другачије од обичне уметничке свести. Тако је сазрео, окалио се Тошковић кога познајемо, бескомпромисни цртач, али и брижни отац, кротитељ туђег болесног ега, ледоломац илузија, који за музе узима курве, скандал-мајстор који пљује и псује грађане и ситне буржује, а лекарима, својим колекционарима, нуди најбоље цртеже само ако му дозволе да на операционом столу држи на длану живо људско срце и посматра га док куца. Демонски презир или крајњи израз љубави према човеку?

uros toskovic 2РАСПУЋИН МЕДИАЛЕ Ако је Драгош Калајић enfant terrible, а Леонид Шејка руски цар, Тошковић је Распућин Медиале. Његов однос према члановима групе у знаку је првобитне привржености и потоњег презира; Ољу Ивањицки назива Зоља Пихвињицки, а и другима надева погрдна имена. Члан је првобитног језгра те групе, од 1951. године у сталном контакту с Леонидом Шејком, Синишом Вуковићем и Дадом Ђурићем, старим другом из херцегновске средње уметничке школе, с којим је заједно дошао на студије у Београд и касније отишао у Париз. Био је то необичан квартет – двојица сликара архитеката, образованих и начитаних, упућених у руску религиозну филозофију и двојица црногорских елементарних типова, спремних на све. У том дружењу, пре званичног проглашења Медиале, на првој изложби групе у београдској Галерији Дома омладине 1958. године, на којој нису излагали Вуковић, Ђурић и Тошковић, формирана је парадигма меда и але, хтонског и уранског, анђеоског и зверског, урбаног и дивљачког, ученог и инстинктивног, геометријског, кристалног и органског или аморфног. Тошковић је изронио из малог вечног језера туша да бљује црнило као звер из бездана, налазећи се на самом крају свих крајева Медиале, црњи од најцрњих као већна ноћ але Медиале. Ако је Шејка пророк Ђубришта, Тошковић је апостол прогнаних, заборављених и одбачених, поноситих који немају ништа да изгубе осим себе. Калем је за црне конце света, више елементарна непогода него академски образован грађанин, више припада друштву Распућина, Гурђијева и Франсиска Гоје, него савременим уметницима…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *