Друштво мрзи младе људе

Дијего Фузаро 

Млади људи су данас углавном приморани да зароне у нову мигрантску и флексибилну државу, морају да иду у иностранство како би нашли срећу на прилично понижавајућим пословима. И док каста геронтократа хвали „глобализацију“, млади људи осећају на својој кожи каква она заиста јесте, јер они иду у Сиднеј да перу судове или у Њујорк да разносе робу

Нема сумње: данашње друштво мрзи младе људе.

И што више их мрзи, утолико више им подилази и привидно их хвали. Наметнути јувенализам је, с ове тачке гледишта, један од највећих непријатеља младих: у ствари похвала младих је нека врста фарбе која прикрива све опсесивнију геронтократију нашег друштва, у коме је власт чврсто у рукама старије генерације. Млади људи, увек хваљени на речима, држе се подаље од било какве значајне улоге.

Млади људи су данас углавном приморани да зароне у нову мигрантску и флексибилну државу, морају да иду у иностранство како би нашли срећу на прилично понижавајућим пословима. И док каста геронтократа хвали „глобализацију“, млади људи осећају на својој кожи каква она заиста јесте, јер они иду у Сиднеј да перу судове или у Њујорк да разносе робу. На безбедној удаљености од социјалне гаранције и потврде у свакодневном животу, млади људи живе ноћу, ноћ постаје простор њиховог краљевства и експериментисања, или траже излаз у викенд витализму. У њима преживљавају своје подређено стање, бедно и мрско, а на које их је друштво осудило.

[restrictedarea]

Ова дијалектичка динамика похвале младости и, са њом у складу, свођење младих на људски материјал на који се пребацују економски и социјални трошкови нових облика капитала, као што је рад на одређено време, може се објаснити чињеницом да се ново устројство производње представља младима каo naturaliter јувенилизма. Ако су се раније епохе заснивале на зрелости и на личности оца схваћеног као auctoritas у стању да заштити породично језгро и да споји закон и жељу у образовању деце упркос свим негативним појавама у смислу ауторитарности и мушког шовинизма, данашња апсолутна фаза се базира на лику младог човека, без оца и на незрелости као коду духовности.

Из тог разлога, флексибилни и несигурни капитализам је, по самој својој природи, јувенилизам. Он хвали младића, јер је он његов омиљени реперни субјекат, без права и без зрелости, без стабилности, биолошки неоформљен и у настајању; и то не само због лоше компатибилности старијих са новом флексибилном логиком, а које тиранија пропаганде позива да живе као да су млади, већ и због чињенице да нова структура производње и потрошње приморава цео „људски погон“ да живи на исти начин као младих људи, то јест у привременим и нестабилним стањима, несигурним и никада зрелим, пролазним и у очекивању сређеног живота чији се почетак непрестано одлаже.

С друге стране, ако се људи данас сматрају „различито младим“ и до педесет година, то се дешава због тога што су привремени до краја њиховог рада, како у друштвеном тако и у емоционалном животу, односно неспособни су да стабилизују свој постојање у традиционалним облицима буржоаске етике превазиђене новим начином постбуржоаске и постпролетерске производње. Не скривајмо истину: ово друштво мрзи младе људе.

Ка уништењу школе Италија је потписала нови уговор са Немачком о сарадњи у погледу стручне обуке. Циљ је да приближимо нашу земљу немачком економском и социјалном обрасцу ради увођења младих у свет рада. Министар образовања Стефанија Ђанини каже да би „Италија требало да се угледа на Немачку и премости раскорак који нас раздваја од Немаца… Овај споразум је последњи корак, после измена Закона о раду и реформе школе, у циљу да се радикално реформише наш систем.“

Дакле, припремимо се. Коначно уништење италијанске школе је на видику. Школа нема више задатак формирања људских бића свесних своје историје и будућности, већ мора произвести атоме спремне да се укључе у флексибилно и несигурно тржиште рада.

Ђанини још каже: „Морамо увек да тежимо више ка америчком моделу, у коме је флексибилност, као синоним за рад на одређено време, основа целог економског система… Пример коме тежимо су САД… Неће више бити простора за породицу онакву каквом је ми схватамо данас.“

Распад идентитета Великодушност би била окарактерисати ове речи непристојним и језивим бунцањем. Капитал има за циљ да флексибилизује живот и целокупну људску природу, да нас све учини привременим радницима, без права, мигрантима и бићима без породице, без корена, детериторијализованима, робовима увек на располагању капиталу и без икаквих гаранција.

Иза распада идентитета следи распад укорењености: homo instabilis мора, по својој природи, да буде носилац номадског идентитета и територијалности који никада нису стабилни, него увек подложни модификацији у складу са економским захтевима и, према томе, подложним сталним редефиницијама.

Због тога, свеопшти позив да се буде „светским грађанима“ прикрива лоше замаскирану жељу, оптерећену идеологијом, да се искорене народи планете и да се сведу на просте атоме без отаџбине и без права, без идентитета и историје, да се сведу на пуке робове у служби глобалне економије.

Образовање као тржишно предузеће Дезинтегрисано је стално запослење као место стабилности и друштвеног признања. Замењено је флексибилним и привременим запослењем које се генерише из атомистичког распршивања државне димензије, као и из потпуне приватизације друштвеног живљења, лишавајући етике свет живота и уништавајући егзистенцијалну стабилност својствену старој буржоаској, као и старој пролетерској класи. Пошто је лишен етичности, постбуржујски и постпролетерски капиталистички систем је лишен васпитања и образовања.

Од класичног образовања као етичког момента усмереног на стварање критичке свести људских бића у развоју, ноншалантно се прешло на постбуржујску и постпролетерску исплативост образовања сведеног на тржишно предузеће у коме се стичу стручна знања и практичне вештине. Из тог разлога, класично знање западне историјске културе све више замењује know how (знати како) капиталистичког предузећа.

Нема сумње: данашње друштво мрзи младе људе.

Превод с италијанског Драган Мраовић

[/restrictedarea]