Društvo mrzi mlade ljude

Dijego Fuzaro 

Mladi ljudi su danas uglavnom primorani da zarone u novu migrantsku i fleksibilnu državu, moraju da idu u inostranstvo kako bi našli sreću na prilično ponižavajućim poslovima. I dok kasta gerontokrata hvali „globalizaciju“, mladi ljudi osećaju na svojoj koži kakva ona zaista jeste, jer oni idu u Sidnej da peru sudove ili u Njujork da raznose robu

Nema sumnje: današnje društvo mrzi mlade ljude.

I što više ih mrzi, utoliko više im podilazi i prividno ih hvali. Nametnuti juvenalizam je, s ove tačke gledišta, jedan od najvećih neprijatelja mladih: u stvari pohvala mladih je neka vrsta farbe koja prikriva sve opsesivniju gerontokratiju našeg društva, u kome je vlast čvrsto u rukama starije generacije. Mladi ljudi, uvek hvaljeni na rečima, drže se podalje od bilo kakve značajne uloge.

Mladi ljudi su danas uglavnom primorani da zarone u novu migrantsku i fleksibilnu državu, moraju da idu u inostranstvo kako bi našli sreću na prilično ponižavajućim poslovima. I dok kasta gerontokrata hvali „globalizaciju“, mladi ljudi osećaju na svojoj koži kakva ona zaista jeste, jer oni idu u Sidnej da peru sudove ili u Njujork da raznose robu. Na bezbednoj udaljenosti od socijalne garancije i potvrde u svakodnevnom životu, mladi ljudi žive noću, noć postaje prostor njihovog kraljevstva i eksperimentisanja, ili traže izlaz u vikend vitalizmu. U njima preživljavaju svoje podređeno stanje, bedno i mrsko, a na koje ih je društvo osudilo.

[restrictedarea]

Ova dijalektička dinamika pohvale mladosti i, sa njom u skladu, svođenje mladih na ljudski materijal na koji se prebacuju ekonomski i socijalni troškovi novih oblika kapitala, kao što je rad na određeno vreme, može se objasniti činjenicom da se novo ustrojstvo proizvodnje predstavlja mladima kao naturaliter juvenilizma. Ako su se ranije epohe zasnivale na zrelosti i na ličnosti oca shvaćenog kao auctoritas u stanju da zaštiti porodično jezgro i da spoji zakon i želju u obrazovanju dece uprkos svim negativnim pojavama u smislu autoritarnosti i muškog šovinizma, današnja apsolutna faza se bazira na liku mladog čoveka, bez oca i na nezrelosti kao kodu duhovnosti.

Iz tog razloga, fleksibilni i nesigurni kapitalizam je, po samoj svojoj prirodi, juvenilizam. On hvali mladića, jer je on njegov omiljeni reperni subjekat, bez prava i bez zrelosti, bez stabilnosti, biološki neoformljen i u nastajanju; i to ne samo zbog loše kompatibilnosti starijih sa novom fleksibilnom logikom, a koje tiranija propagande poziva da žive kao da su mladi, već i zbog činjenice da nova struktura proizvodnje i potrošnje primorava ceo „ljudski pogon“ da živi na isti način kao mladih ljudi, to jest u privremenim i nestabilnim stanjima, nesigurnim i nikada zrelim, prolaznim i u očekivanju sređenog života čiji se početak neprestano odlaže.

S druge strane, ako se ljudi danas smatraju „različito mladim“ i do pedeset godina, to se dešava zbog toga što su privremeni do kraja njihovog rada, kako u društvenom tako i u emocionalnom životu, odnosno nesposobni su da stabilizuju svoj postojanje u tradicionalnim oblicima buržoaske etike prevaziđene novim načinom postburžoaske i postproleterske proizvodnje. Ne skrivajmo istinu: ovo društvo mrzi mlade ljude.

Ka uništenju škole Italija je potpisala novi ugovor sa Nemačkom o saradnji u pogledu stručne obuke. Cilj je da približimo našu zemlju nemačkom ekonomskom i socijalnom obrascu radi uvođenja mladih u svet rada. Ministar obrazovanja Stefanija Đanini kaže da bi „Italija trebalo da se ugleda na Nemačku i premosti raskorak koji nas razdvaja od Nemaca… Ovaj sporazum je poslednji korak, posle izmena Zakona o radu i reforme škole, u cilju da se radikalno reformiše naš sistem.“

Dakle, pripremimo se. Konačno uništenje italijanske škole je na vidiku. Škola nema više zadatak formiranja ljudskih bića svesnih svoje istorije i budućnosti, već mora proizvesti atome spremne da se uključe u fleksibilno i nesigurno tržište rada.

Đanini još kaže: „Moramo uvek da težimo više ka američkom modelu, u kome je fleksibilnost, kao sinonim za rad na određeno vreme, osnova celog ekonomskog sistema… Primer kome težimo su SAD… Neće više biti prostora za porodicu onakvu kakvom je mi shvatamo danas.“

Raspad identiteta Velikodušnost bi bila okarakterisati ove reči nepristojnim i jezivim buncanjem. Kapital ima za cilj da fleksibilizuje život i celokupnu ljudsku prirodu, da nas sve učini privremenim radnicima, bez prava, migrantima i bićima bez porodice, bez korena, deteritorijalizovanima, robovima uvek na raspolaganju kapitalu i bez ikakvih garancija.

Iza raspada identiteta sledi raspad ukorenjenosti: homo instabilis mora, po svojoj prirodi, da bude nosilac nomadskog identiteta i teritorijalnosti koji nikada nisu stabilni, nego uvek podložni modifikaciji u skladu sa ekonomskim zahtevima i, prema tome, podložnim stalnim redefinicijama.

Zbog toga, sveopšti poziv da se bude „svetskim građanima“ prikriva loše zamaskiranu želju, opterećenu ideologijom, da se iskorene narodi planete i da se svedu na proste atome bez otadžbine i bez prava, bez identiteta i istorije, da se svedu na puke robove u službi globalne ekonomije.

Obrazovanje kao tržišno preduzeće Dezintegrisano je stalno zaposlenje kao mesto stabilnosti i društvenog priznanja. Zamenjeno je fleksibilnim i privremenim zaposlenjem koje se generiše iz atomističkog raspršivanja državne dimenzije, kao i iz potpune privatizacije društvenog življenja, lišavajući etike svet života i uništavajući egzistencijalnu stabilnost svojstvenu staroj buržoaskoj, kao i staroj proleterskoj klasi. Pošto je lišen etičnosti, postburžujski i postproleterski kapitalistički sistem je lišen vaspitanja i obrazovanja.

Od klasičnog obrazovanja kao etičkog momenta usmerenog na stvaranje kritičke svesti ljudskih bića u razvoju, nonšalantno se prešlo na postburžujsku i postproletersku isplativost obrazovanja svedenog na tržišno preduzeće u kome se stiču stručna znanja i praktične veštine. Iz tog razloga, klasično znanje zapadne istorijske kulture sve više zamenjuje know how (znati kako) kapitalističkog preduzeća.

Nema sumnje: današnje društvo mrzi mlade ljude.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović

[/restrictedarea]