Почетна / Друштво / Геополитичке последице избора

Геополитичке последице избора

ИзбориДрагомир Анђелковић 

Запад није желео изборе, али је добио уступке (на пример нови НАТО аранжман) због којих је пристао да их толерише. Тако је, из заслепљености похлепом, допустио да се отвори оно што је за њега својеврсна српска кутија изненађења

Нови састав парламента и дух из којег је он произашао, не мора битно да утиче на промену унутрашње и спољне политике коју ће водити будућа – по форми нова, а по носећем стубу стара – влада. Но свакако ће имати реалне последице на понашање постмодерних окупатора, тј. западних центара моћи доминантних у нашем региону, према Србији и њеној власти, из чега потенцијално произлазе, у неком моменту, драстичније модификације досадашње спољне и унутрашње политике у смеру у коме они желе. Такође, одразиће се и на виђење наше земље и деловање у односу на њу, са неких других геополитичких меридијана.

ОКУПАЦИОНИ КОНТЕКСТ Србија се налази у зони превласти постмодерне тзв. Евроатлантске империје, али се са њом, макар као периферни елемент, дубински није поистоветила. Уосталом, то и није могуће без врло дугог и готово тоталитарног испирања мозгова припадника нације (што се неко, али за постизање резултата недовољно време дешавало за владе ДОС-а). У недавној прошлости поменута империјална структура нам је учинила много зла, то још добро памтимо, те и даље ради против наших националних интереса настојећи да нам оконча отмицу Косова и Метохије, али ударајући и на Републику Српску, што нисмо баш глупи да не схватамо.

У таквим околностима Србија не може лако да се претвори у, рецимо, Бугарску или Пољску. Тако је и када има власт која је срцем и душом идеолошки врло блиска Западу као што је био случај док је на челу државе био ДС. Ствар је у томе што она наилази на бројне унутрашње отпоре ономе што покушава да уради (а чак и таква власт није желела да уради баш све што нам се намеће из Вашингтона или Брисела). Тим пре постмодерни окупатори имају тешкоћа у наметању наше метаморфозе по својој мери, када су у Београду на власти они који са њима, схватајући да је то тешко избећи, изнуђено колаборирају – као што је било када је Србију водио Коштуница или је сада води Вучић – али се не ради о политичарима који, уз сву вербалну и ширу мимикрију (у неким случајевима и превелики лични опортунизам), уистину верују да је оно што Запад од нас тражи исправно. Вратимо се сада изборима.

 

КОНТИНУИТЕТ И ПРОМЕНЕ Србија је после најновијег гласања добила сличну изнуђено-колаборационистичку већину као и на прошлим изборима. Ипак постоје две важне промене. Прво, у тој већини је појачана нескривено наглашено национална и проруска компонента, пошто је у коалицију са СНС ушла странка Ненада Поповића (СНП). Та партија заступа јавно оно што већина чланства, па и вођства СНС мисли, али тек увијено говори. Отуда, улазак СНП у коалицију имао је синергетски ефекат. У околностима када су на површину поново избиле националне теме, оне су озбиљније реанимиране и од стране Вучићеве групације, али кроз уста која нису у ужем смислу из његовог круга, чиме су задржани или и привучени не баш малобројни бирачи којима су оне приоритетно важне, а с друге стане нису покварени односи са Западом. Међутим, макар посредно су у име целе коалиције, тако јавности дата и нека обећања са (гео)политичким значајем. Тиме је подигнут национални улог.

Друга промена је у томе што парламентарна групација која ће представљати владајућу већину или бар њен темељ – сада има знатно мање посланика. Због обједињавања опозиције у неколико колона није се поновио сценарио из 2014, па је листа предвођена СНС са нешто већим бројем добијених гласова освојила око 25 места мање у Народној скупштини. Отуда, сада има тек тесну већину, којом није лако владати, односно потенцијални постизборни коалициони партнери добијају много већу тежину (јер су сада нужни а не као прошли пут тек у декоративној функцији).

Такав развој догађаја, наизглед, будућу власт чини осетљивијом на притиске Запада. Јер се често основано тврди да што је већа и хомогенија владајућа већина, она је отпорнија на наметање стране воље. Међутим, ту у нашем случају постоји једно битно ограничење које се занемарује, а то је потенцијал земље да се супротстави. А наша држава је ем мала, ем од 2000. године систематски, а и пре тога посредно, од стране западне пете колоне слабљена.

 

НОВА РЕАЛНОСТ Стабилна парламентарна већина је тек фактор одвраћања постмодерног окупатора који није вољан да на нас троши иоле озбиљније ресурсе, али није брана ако се он ипак одлучи макар за ограничену, али целовиту акцију. Нема те власти коју НАТО конзорцијум не би разбио у парампарчиће ако му је до тога превише стало. Тим пре му је лакше да је само ослаби. Сећамо се шта је урадио Милошевићу, чији државни механизми су били узор за оно што данас официјелни Београд има. Слично се поновило и са Коштуницом. Но да би они били оборени, Запад је морао да има снажну партијско-опозициону групацију коју би искористио као своју ударну песницу. Њу од 2013–2014. нема, и то је предност актуелне власти. Међутим, има друга средства – од финансијске уцене буџетски девастиране земље до отпочињања процеса прављења јаче опозиције – да озбиљно уцењује и застрашује власт. Све то је било актуелно од 2012. до 2016, како би се подстакла власт да испуњава бар за Запад најзначајније захтеве.

Сада су се ствари, иако ће то некоме деловати парадоксално, бар донекле промениле. Избори су показали евроатлантским центрима моћи који се нама баве да се друштвено расположење код нас битно мења. Национална енергија је почела да се активира. Нескривено национално наглашене партије су добиле нешто више гласова него на прошлим изборима (15 посто спрам 10 пре 2 године), а што је важније од тога добиле су представнике у Скупштини и уз то је коалиција око СНС-а, схватајући конкурентски изазов, наступала са много више националног набоја. Добила је између осталог и тиме, поготово у Војводини, толико гласова.

Тако, вишестрано ослобођена национална енергија, са конфигурацијом парламента која ће привући већу медијску пажњу и наметнути патриотско такмичење у вези неких питања између родољубиве опозиције и слично оријентисаних делова владајуће већине, допринеће даљем националном буђењу јавности. А то ће бити кључни ограничавајући фактор за деловање западних средишта утицаја који од нас желе да се удаљимо од Русије, дигнемо руке од Републике Српске и редефинишемо свој уставни поредак на начин штетан по српске интересе. Прагматични какви јесу, у то сам уверен, добро ће размислити када и колико да нас притискају, да им се не би десило да добију нежељену реакцију јавности и следећи парламент који би био још знатно више на нескривен начин националан.

 

ДАНАК ЛАЖНОГ ТРИЈУМФА У претходним годинама, вешт у политичким играма, Вучић је помогао завађеном жутом братству да се потпуно разлупа. Од њега је остало неколико јалових патуљастих партија, нешто више хистеричних НВО и низ дезоријентисаних медија. Да за њега ствар буде гора, многи из поменутог братсва иако су још активни, навикнути на даровани новац и друге привилегије, спремни су да се продају и власти коју иначе не подносе. Напросто, Запад када је помислио да је код нас одрадио гро посла, више није био спреман да обилато финансира читаву своју пету колону. Паре су преостале само за изабране. Отуда, и да сада или када буде стварно изнервиран пожели да код нас спроводи неки пројекат налик актуелном македонском, треба му много времена да састави своје раздробљене локалне јединице.

Уз то је још веома битна и чињеница да нас је Запад мало-помало, у вези са креирањем перцепције своје јавности, пребацио из табора непријатеља у коло наводних бар половичних пријатеља. Разуме се то не значи да се према нама боље понаша већ да је прекинуо са директном сатанизацијом Србије и тријумфалистички почео да нас приказује као своју освојену територију. То исто преко ноћи не може да се промени јер су многе каријере од Немачке до Холандије учвршћене на основу прича о личном доприносу у вези са покоравањем Србије. Тим пре што данас када унутар ЕУ јача евроскептицизам, онима којима је стало до опстанка Уније није интерес да од себе терају преостале балканске јаднике који се труде да уђу у ту заједницу. Евроентузијазам наших официјелних структура је ЕУ естаблишменту нека врста вештачког дисања, а оно се рефлектује и на сопствено грађанство које се одржава у уверењу да ЕУ идеја још није мртва.

Све речено указује да пошто су избори показали да у Србији јачају национални трендови и постоји простор да се то настави, западни центри моћи неће рескирати да заиграју превише оштро. Схватају да им се не исплати ни да олако, макар фокусирано и хируршки прецизно, притискају врх власти, а камоли да генерално подижу друштвено-политичке тензије.  Наравно, не значи да ће се ствари у позитивном смеру радикално мењати у односу на нас, али значи, да то поновим, да је битно сужен простор за то да нам се агресивно намеће оно што је за нас лоше.

 

ПОЗИТИВНИ ПОТЕНЦИЈАЛИ У Бриселу и Вашингтону је одавно испланирано да нас, када процене да је српска жаба (јавност) скувана, присиле да променимо Устав на начин који подразумева готово фактично прихватање лажне косовске независности. Ту је и саботирање даљег развоја односа са Москвом уз забијање клипова у оно што већ сада функционише на руско-српској релацији. Коначно, у игри су и пузеће тзв. НАТО интеграције, где је Запад постигао немале ефекте (који би били компензовани, у духу неутралности, када би упоредо на сличан начин развијали односе са Русијом, што уплашен Београд није учинио).

После априлских избора, све то ће, на нашу срећу, ићи много теже. Биће више институционалних реакција са јаким медијским импликацијама које могу да се одразе и на уличне протесте, на покушаје да се присиљавамо да идемо поменутим странпутицама. И при томе није битно колико Запад има својих тајних и јавних пиона у редовима власти и, чак и наглашено националне, опозиције, те је планирао да са десне и леве стране притиска државни врх. Национални дух је поново пуштен из боце, и током партијских надигравања ради борбе за рејтинг, само ће јачати. То, са последицама које су за Запад непредвидиве и тешке за контролисање, много више од јадних одбрамбених капацитета наше државе и значаја јаке парламентарне већине, биће наша најбоља брана од притисака, односно магнет да код нас настави да јача, за сада тек рудиментаран, комплекс средстава меке моћи Русије и других незападних сила заинтересованих за ограничавање његове моћи на Балкану.

То су све добри основи за наш, макар и несистематски, дисперзиван, али и те како ефикасан отпор. Ни власт са њеним националним деловима, ни парламентарна патриотска опозиција каква год она на крају била – нису парцијално од пресудног значаја. Битна је чињеница да ће у Скупштини бити оних који ће навелико и доследно вратити на сцену национална питања, а да ће на то бити осетљив велики део јавности. У таквим околностима све мање ће бити реално за српску ствар негативно мењање курса нашег државног брода. Наша спољна политика ће, отуда, остати како се сада то каже избалансирана, уместо да нам се ту и на унутрашњем плану наметне, као што је у фази која долази било планирано, да сасвим превагне западна компонента. А да ствари буду и повољније, садашња избалансирана форма добиће и много адекватнији садржај. За постмодерно окупирану земљу, која се труди да очува оно мало слободне територије што још има, то су повољне перспективе ма колико све ишло полако набоље. Како наш народ каже: трпен – спасен.

Један коментар

  1. Prof dr milan galogaža

    Naši neopravdano ugledni komentatori ispuštaju iz vida da nam bilo koja da je vlast nema pretpostavke da vodi suverenu politiku. Penzije, javna uprava i sektor, kurs i međunarodne obaveze po kreditima dosežu 3 mlad evra. Srbija i?a izbor da uzima kredite i održava socijalni mir, što su činili tadić i vučić, da drže medije pod kontrolom i hvale se kako provode hrabre reforme i hvale narod za hrabrost. Koštunica, koji je sahranio srbiju, prodao je sve vredimo. U srbiji nema angažovane grupe koja za krizu ima rešenje. Onaj ko ima, zaslužuje nobelovu nagradu za ekonomiju




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *