Почетна / Свет / „Уралска Република“, ко цепа Русију

„Уралска Република“, ко цепа Русију

ЈекатеринбургПише ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Бројни руски аналитичари истичу да је Русија повратила статус суперсиле, што значи да спољашњи непријатељи у директном рату немају шансе. Зато се тежиште борбе Запада са Русијом премешта на унутрашњи план, где подржавају све снаге које су против јединствене и јаке Русије. У том контексту поново се активира и питање „Уралске републике“

Министар спољних послова Немачке Франк-Валтер Штајнмајер одржао је децембра 2014. предавање студентима Јекатеринбурга. Заступао је следеће тезе: Урал треба да буде самосталан. Студенти за то треба да се боре и изборе. Јељцин је водио државу ка демократији за разлику од Путина. Санкције су благотворне за Русе. Подсетио је и на давне везе Свердловске области и Немачке и говорио о Свердловској области као независној држави да би завршио предлогом стварања „независних демократских институција“ на територији Урала уз помоћ Немачке.

После Штајнмајеровог предавања руски медији су почели да обраћају пажњу на „уралско питање“, које, како се показује, и те како утиче на националну безбедност, посебно у том региону, где је запажена необична активност „западних партнера“ и дела локалне елите. Када се проблем анализирао, дошло се до тога да локална олигархија све више подржава идеологију „Уралске републике“.

[restrictedarea]

„Уралска република“ није уставна категорија, нити субјект Руске Федерације, али је фактички постојала од 1. јула 1993. до 9. новембра исте године у границама савремене Свердловске области. Републику је формирала Свердловска област са циљем подизања политичког статуса у саставу Руске Федерације како би имала већу економску и законодавну надлежност. Своје постојање завршила је Указом председника Руске Федерације о распуштању Свердловког обласног савета, а затим и одстрањивањем са дужности шефа администрације Едуарда Росела. Но идеја да се обнови, међу делом политичке елите у Јекатеринбургу уз подршку САД и држава Европске уније посебно Немачке, живи и данас. „Уралска република“ заузима површину од 194.800 квадратних километара на којој живи 4.706.700 људи (податак из 1989. године).

Пројекат „Уралске Републике“ из 1993. године концентрисао се, између осталог, на формирање буџета без утицаја Москве. Зато су желели да област унапреде у републику. „Уралци“ су имали и свој устав и заставу.

У Јекатеринбургу противници „Уралске републике“ су говорили да то одговора само локалним олигарсима, при чему је на светло дана поново избио распад Руске Федерације.

 

АКТИВИРАЊЕ НЕСИСТЕМСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ И ОЛИГАРХА  У коментару Редакције портала geo-politica.info истиче се да САД преко несистемске опозиције у Русији желе да подигну устанак против актуелне владе и председника Владимира Путина. Но пошто је Москва за њих постала недоступна, своју делатност пребацили су у унутрашњост – у Чеченију, Јакутију, Татарстан, Карелију, Мородовију и посебно у Свердловску област, оживљавајући пројекат „Уралске републике“.

Годишњица убиства опозиционог политичара Бориса Немцова, убијеног 28. фебруара  2015. у Москви, послужила је „уралској опозицији“ да организује у престоници протестни марш, односно „марш сећања“ на тај дан. Да подсетимо, Борис Немцов је за време председниковања Бориса Јељцина био посланик, али после му више то није полазило за руком, па се повукао у унутрашњост – постао је губернатор Нижегородске области. На тој функцији је остао шест година. У марту 1997. године постављен је на дужност у влади Русије. Морао је да поднесе оставку услед притиска осталих чланова владе и јавности, јер се залагао за продају „Газпрома“ Швеђанима, као и за предају Курилских острва Јапану. Осим што се борио против Путина, подржавао је све владе које су дошле на власт обојеним револуцијама у Украјини. Тако је од фебруара 2005. до октобра 2006. године био саветник председника Украјине Виктора Јушченка… На већ поменутом „маршу сећања“ у Москви се окупило између 7.500 и 14.500 људи, иако су организатори пријавили скуп на коме ће бити 50.000 људи. Марш је суштински био политички митинг, јер опозиција није положила ниједан цвет на гроб Немцова. Опозиционари су махали украјинским застава и узвикивали лозинку украјинских фашиста и националиста „Слава херојима, слава Украјини!“ Лик и дело Немцова били су у другом плану. Пошто убиство још није у потпуности разјашњено, опозиција за њега окривљује Владимира Путина.

Виктор ВекселбергАли када се анализира позадина и антируска и антипутиновска делатност руске опозиције, долази се до Свердловске области и заговорника обнове „Уралске републике“. Другим речима, до Виктора Векселберга, који се може упоредити са украјинским олигархом  Игором Коломојским. Наиме, најважнији економски субјекти (транспортна предузећа, енергетика, гас, комунална инфраструктура и индустрија), сваке године све се снажније концентрише у рукама Виктора Векселберга. Дуга је листа његовог власништва: локални аеродром, „Гасекс“ – монополистичко предузеће за доставу гаса у сва насеља Урала, „Т-Плус“ – достава нафте и бензина у сва насељена уралска места, стамбени кварт „Академически“, банка „Меткомбанк“, Термоцентрале у Свердловској области, Пермском крају и Републици Коми, хидроцентрале (две велике и 35 мањих), Фабрика турбина и Фабрика метала.

Ово богатство Векселберг није стекао легално, тврди портал geo-politica.info. Поред тога, редовно се оглушује о позиве председника Путина да предузетници свој новац из офшор зона врате у земљу и да организују финалну производњу у Русији. Векселберг посао води искључиво по своме. Пример: руска држава својевремено је пустила у рад Фабрику метала да би обезбеђивала алуминијумске и легуре магнезијума за руску авио-индустрију. Но фабрика се суштински нашла у рукама Векселберга после сумњиве приватизације, при чему формално припада једној кипарској компанији која не плаћа порезе Русији, а уз то производе не доставља руском произвођачу авиона „ИЛ-96“ већ „Боингу“.

Друга група олигарха заинтересованих за самосталност уралског региона су власници корпорације СТС (која се бави енергетиком), као и далековода и великих трафостаница – Бобров и Биков. Корпорација и власници су повезани од 2001. године са губернатором Свердловске области Јевгенијем Кујвашевим. За време његове власти у руке Бикова и Боброва дошла је мрежа предузећа за пружање комуналних услуга у Тјумену и Тоболску. Своју моћ однедавно су увећали куповином за мале паре предузећа „Облкомуненерго“, претходно у власништву владе Свердловске области, а све је повезано са вештачким калемљењем великих дугова и потом банкрота, које су организовали другови Кујвашева. Сепаратизам је заснован на чињеници да овим олигарсима не одговара контрола федералног центра – Москве, пошто уколико тако нешто уследи, могу остати без стеченог богатства.

 

СЕПАРАТИСТИЧКА МРЕЖА Ова нова елита уралске области, укључујући представнике локалне власти, тесно је повезана са Виктором Векселбергом, при чему је део њих и радио у његовим предузећима на највишим позицијама. У том смислу интересантна је коалиција (политички блок) владе Свердловске области.

Саветник губернатора Свердловске области је Анатолиј Гајда, доктор филозофије, бивши директор Института филозофије и права Уралског одељења Руске академије наука. Гајда је аутор устава „Уралске републике“ у моменту покушаја њеног стварања 1993. године.

Вадим Дубичев је први заменик шефа администрације губернатора Свердловске области. Сматра се „сивом еминенцијом“ резиденције губернатора. Недавно је објавио роман о обојеној револуцији у Јекатеринбургу – „Рабинова револуција“, при чему главну улогу у решавању свих питања има локална ћелија Комунистичке партије.

Од почетка 2015. године у саставу администрације губернатора Кујвашева је и политиколог и доктор филозофије из Института филозофије и права Уралског одељења Руске академије наука, одборник у градској Думи (скупштини) Јекатеринбурга Константин Кисељов. Кисељов је одличан стручњак за политички маркетинг и познат је као један од најстаријих представника антируских идеолога у Јекатерингбургу.

Константин Кисељов је тесно повезан са Алексејем Навалним, Леонидом Волковим, а такође и са генералним конзулом САД у Јекатеринбургу. Стални је учесник и суорганизатор различитих антируских медијских и јавних масовних представа у Јекатеринбургу: „Марш мира“, „Марш пролеће“, шетња за Навалног и слично. Током „Марша мира“ одржаног 21. септембра 2014. године на сцени у подножју споменика доприноса становника Урала победи у Другом светском рату, Константин Кисељов је показавши прстом на фотографију Владимира Путина коју су држали противници марша, назвао председника Русије „фашистом“.

Константин Кисељов злоупотребљава предавања на Институту и настоји да студенте индоктринира либерализмом и симпатијама за обојену револуцију у Русији. Сличне ставове износи и на различитим округлим столовима. Тако је у априлу 2014. године организовао округли сто на тему „Технологија студентског протеста – да ли је могућ Мајдан на Уралу?“ и том приликом похвалио украјинске политичаре Турчинова и шефа Десног сектора Дмитрија Јароша за „успешну изградњу украјинске нације“. Кисељов се познаје са Јарошем, а покушао је да организује он-лајн конференцију са њим у Јекатеринбургу. Октобра 2014. године Кисељов је на универзитетима у Јекатеринбургу и Државном универзитету Чељабинска, користећи Уралско одељење Руске академије наука, организовао предавања на тему меке моћи, а као предаваче позвао идеологе украјинског Мајдана из Кијева, чак и оне за које се зна да раде за Службу безбедности Украјине.

Велики утицај на формирање русофобије на Уралу има и Аксана Панова, кадар губернатора Јевгенија Кујвашева, са којим је у емотивној вези. Тренутно је уредник антируског и антипутиновског портала znak.com, на коме се Путин криминализује и назива, између осталог, злочинцем. Панова има велики утицај на политику региона, одлуке губернатора, као и кадровску политику. Такође, главна је у медијском грађењу имиџа „свог дечка“ у локалним и федералним медијима. Закључујући уговоре са низом медија, засула је јавно мњење хвалоспевима о губернатору Свердловске области, како у штампи тако и на телевизијама. У Јекатеринбургу се препричава следећи догађај. Губернатор Кујвашев није могао да обезбеди пријем код Путина, али је „дошао код њега у виду чланка“ објављеног у листу „Комсомолскаја правда“. Наиме, главни уредник је имао пријем код Путина поводом 90 година од покретања листа и када је отворио новине Путин је видео рекламу губернатора Свердловске области.

Место убиства Бориса Њемцова

СТРАТЕШКА УЛОГА Ова групација на Уралу има стратешку улогу у идеолошком рату Запада против Русије и Владимира Путина, при чему ексклузивне вести потребне САД и Великој Британији управо обезбеђује Панова, која то и не крије. Али уралски сепаратисти примењују једну успешну стратегију „скривања трагова“. Имајући све локалне медије под контролом, они углавном за корупцију, петоколонаштво и друга зла дела оптужују градску власт Јекатеринбурга. На тај начин губернатор скреће пажњу јавности од своје делатности, при чему је успео да моћ градоначелника Јевгенија Розмана сведе на нулу.

За то време непријатељи Русије у виду руководства региона продужавају административни, економски и политички рад на учвршћивању аутономије Свердловске област („Уралска република“) у односу на Москву, пре свега приватизацијом стратешких предузећа, придобијањем финансијске елите која је повезана са САД, Великом Британијом, Кипром итд.

Део губернаторове сепаратистичке елите на свим јавним манифестацијама против Русије, односно за подршку Украјини носе белу траку – симбол полицајаца из реда локалног становништва који су радили на територијама окупираним од стране нацистичке Немачке, а знак политичке агентуре Запада у Русији сада.

У локалним медијима осим интервјуа са носиоцима белих трака, прештампавања чланака Навалног, хвали се губернатор Кујвашев, објављују се и антируски чланци и мишљења, подржава се антируска делатност музичара Андреја Макаревича, шири паника због економских санкција Запада Русији, заступају се ставови о потреби самосталности области, прате и популаришу антируски митинзи, објављују бројне књиге и часописи које подривају имиџ председника Русије Владимира Путина.

Захваљујући овим делатностима Аксана Панова је осуђена на условну казну због изнуда, а сматра се и оснивачем тзв. убилачког новинарства у Јекатеринбургу. Заступа став да је федерализација Русије и демонтажа уставом утврђеног поретка земље конструктивна позиција, као и да Игор Коломојски није нациста, иако је власник приватне неонацистичке јединице „Азов“ у Украјини (називају га „цивилни пук“), већ демонизовани бизнисмен. Такође, сви медији Свердловске области пропагирају хомосексуализам и скрнављење православних светиња (тврде да је Христос био геј). Но мета напада је и победа у Другом светском рату, па су тако 9. маја на поменутом порталу znak.com објавили чланак који дискредитује овај празник и победу Совјетског Савеза над фашизмом. Све ово у блажој форми понавља и „Руска информативна агенција“ ura.ru, која је раније припадала Пановој, а сада партнерима губернатора Кујвашева, олигарсима Бобровом и Бикову. Ова агенција уобичајила је да објављује интервјуе са чланом Политичког савета Партије прогреса Навалног са заглављем „доле хунта“. Сличном пропагандом бави се и портал 66.ru. Ту је и градски портал E1.RU, који припада америчкој корпорацији „Херст“ са Волстрита, која је позната по томе што је 30-их година прошлог века њен власник не само био лични пријатељ са Хитлером већ га медијски и подржавао. Главни уредник овог портала Ринат Низамов редовно игнорише фашизам у Украјини, а јавно се хвали одласком на дочек Нове године у Кијев. Такође, радо је виђен гост на вечерама у конзулату САД у Јекатеринбургу.

Још једно лице руске пете клоне у Јекатеринбургу је Фјодор Крашениников, који је 2011. године регистровао друштвену организацију под патронатом америчког USAID-а. Задатак те организације је контрола избора по целом свету. У Јекатеринбургу, захваљујући „уралским сепаратистима“, све до 2012. године, чест гост је био Србин Марко Ивковић, активни учесник у свргавању српског председника Слободана Милошевића 1999. године (од којег се ограђују Срђа Поповић и остали истакнути отпораши), а затим преносио искуства широм света, па и у Украјини. Године 2012. Федерална служба безбедности Руске Федерације забранила је улазак Ивковићу на територију државе. Међутим, преко контаката са сепаратистима из Јекатеринбурга, пре свега Фјодора Крашениникова и Леонида Волкова, он је и даље присутан.

Сматра се да је главни стратег „Марша за федерализацију Сибира“ 3. августа 2014. године био управо Ивковић, а да је операционализацију идеје преузео Волков. У чланку којим су позивали грађане на марш пише: „Људи из Кремља хоће да контролишу сав новац, презиру и не воле грађане своје државе.“ У продужетку се позивају становници Јекатеринбурга да у градској влади дају изјаву да су за „стварање Уралске републике“ у оквиру сверуске акције „За федерализацију“!

Иља Пономарјов (1975), депутат (посланик) руске државне Думе и блиски сарадник „Уралаца“, гостујући на украјинској државној телевизији јавно је зажалио што украјинска војска није пуцала по руској у фебруару 2014. године. Овај политичар, иначе радио је и у „Јукосу“ Михаила Ходоровског, 20. марта 2014. године био је једини депутат који је гласао против повратка Крима у састав Русије. Потом је 18. јуна 2014. године отпутовао у САД, где је наставио да живи, при чему је остао депутат. Сарађује са Михаилом Касјановим, бившим премијером Русије, а сарађивао је и са покојним Борисом Немцовим, бившим потпредседником владе, те Алфредом Кохом, такође бившим потпредседником владе и Алексејем Навалним. Сви они се залажу за предају Крима Украјини, глорификују нацистичког сарадника Степана Бандеру, коме редовно полажу цвеће на гроб и призивају санкције САД против Русије.

Све ово говори да би руски опозиционари, уколико би се вратили на власт, отворено сарађивали са руским непријатељима и били спремни на сваку издају националних интереса.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *