Спомеником Холбруку удар по Српској

Сарајево жели да се одужи покојном америчком дипломати

Пише Бранко Радун

Због чега сарајевску иницијативу за подизање споменика Ричарду Холбруку Срби и грађани Републике Српске доживљавају као нимало безазлену провокацију

Недавно је Градско веће Сарајева подржало иницијативу да покојни амерички дипломата Ричард Холбрук добије споменик у Сарајеву. Како се наводи у иницијативи, тиме би се „одало признање за његов несебичан ангажман током агресије на Босну и Херцеговину, у постизању Дејтонског мировног споразума, којим је успостављен мир у БиХ“. Ричард Холбрук је, да подсетимо, био амерички дипломата, један од креатора Дејтонског споразума којим је новембра 1995. године окончан рат у Босни и Херцеговини на начин како је то одговарало интересима САД. Осим тога, играо је важну улогу у преговорима са Слободаном Милошевићем 1998. године, а заступао је интересе САД у Рамбујеу када је настојао да инсценира алиби за бомбардовање Србије. Наиме, тада је америчка администрација, и по релевантним изворима (Џорџ Кенеј 14. 7. 1999. часопис „Нација“ и Џим Џатрас у говору 18. 5. 1999. на Като институту), намерно дигла тако високо лествицу захтева Србији очекујући да ће их одбити. Потом су уследили и нови притисци и услови, а најважнији је да се Албанцима омогући референдум о отцепљењу. На тако постављене услове, наравно, није могао пристати ни Слободан Милошевић, као ни било ко други са српске стране. (Због свих „заслуга“ ове врсте, Барак Обама га је именовао 2009. за специјалног изасланика за Авганистан.)

ДА КОМШИЈИ ЦРКНЕ… Холбрук је на Балкану оставио јединствено дубок и злоћудан печат свог ангажмана: био је и у врху америчке администрације када су дали зелено светло Загребу да етнички очисти територију Хрватске од Срба. Једна његова позната фотографија показује га са вођама терористичке ОВК: изувен седи са њима на поду, што, уз друге потврде и доказе, непобитно сведочи о његовој дубокој умешаности у креирање те криминалне и злочиначке организације. ОВК је, наиме, у почетној фази од стране САД била означена као терористичка организација, али јој је та квалификација скинута када су над њом преузели контролу Холбрук и његова „екипа“. Ричард Холбрук је и у самим круговима Стејт департмента важио за грубог и безобзирног дипломату обавештајца који је добијао најпрљавије задатке. На Балкану, али и на другим меридијанима од званичне фризиране политике Вашингтона описује се као „шампион мира“, док је код независних истраживача овај „голуб мира“ мрачна и негативна личност, учесник у бројним сукобима које је понекад било потребно распиривати а некада смиривати. Све у служби америчких стратешких и корпоративних интереса. Због свега тога иницијатива за подизање споменима Холбруку у Сарајеву код Срба и грађана Републике Српске изазива отпор и доживљава се као провокација.

На први поглед се чини да је иницијатива за подизање споменика „једном од креатора Дејтона“ тек само израз бошњачке захвалности Холбруку и клинтоновској администрацији што је БиХ постала држава и што је у сукобу Америка пре свега била на муслиманској страни (чак више но на страни Хрвата) а против Срба. По логици „враћања дуга“, којом се руководила приштинска власт када је подигла споменик живом Билу Клинтону, долази и сарајевска иницијатива за подизање споменика америчком дипломати. Ако се томе дода да су тренутно у САД на власти демократе, овакав предлог је и нека врста потврде верности овој администрацији у Вашингтону. На крају, не треба потценити ни мотив да се додатно понизе и увреде Срби у Републици Српској, БиХ, али и шире. Често се сарајевска политика сводила на то да „комшији Србину цркне крава ако већ не може и сам комшија“.

НИМАЛО СЛУЧАЈНО ОДАБРАНО ВРЕМЕ Но поставља се питање зашто баш сада долази та иницијатива? Зашто се то није десило пре будући да је прошло доста времена од Холбрукове смрти. Сарајевски политички кругови настоје да добију подршку поменутих западних центара моћи да развласте Републику Српску кроз пројекат унитаризације БиХ. Они не могу очима да виде ни слово С а камоли Српска, па још на ћирилици. Та неприкривена нетрпељивост према Српској а и према Србима је одређеним круговима, али и добром делу бошњачког друштва усађивана деценијама и вековима уназад. Сада се она транспонује и на председника Милорада Додика који се доживљава као главна препрека слабљењу и гашењу Републике Српске, јединог гаранта опстанка српског народа преко Дрине. Никако не спадамо у оне који праве од Додика оно што он није јер памтимо и време и начин његовог доласка на власт као прозападног политичара који ће бити попустљивији од тврдог „ратног језгра“. Али временом је он еволуирао у државотворног политичара, па и државника који заиста брани опстанак Републике Српске и Срба у БиХ.

У том смислу је иницијатива за подизање споменика Холбруку сигнал за нову активност у напорима за одузимање надлежности које је она по Дејтону имала. Искрено говорећи Српска је одавно и у великој мери развлашћена (преко осамдесет надлежности јој је одузето) иако се тиме нарушавала дејтонско устројство БиХ. Фундаменти су три конститутивна народа који не могу бити прегласавани, два ентитета који имају атрибуте државе и конфедерална централна влада. Од тих дејтонских принципа и ставова се временом одустало. Стога српска страна инсистира на слову Дејтона који Српској даје много више но што она сада има, а бошњачка страна на промени Дејтона или пак на магловитом „духу Дејтона“ који они тумаче сасвим антидејтонски. Али због чега би бринули за то ако их подржавају моћни лобији у САД и ЕУ који желе унитаризацију БиХ између осталог и да би спречили јачање утицаја Русије на Балкану.

Неко наиван би се могао упитати како је могуће да спомеником човеку који је био један од твораца Дејтона (да ли ће по тој логици подићи споменик Туђману и Милошевићу) и дејтонске БиХ могу Сарајлије да ударају по Дејтону и по Републици Српској. Са формалне стране то изгледа апсурдно, али оно што се дешавало после Дејтона када су Американци преко „високих представника“ мењали и руинирали и слово и дух Дејтона, објашњава закулисаност ове ситуације. Они су због промењених односа на терену који су омогућили гушење и развлашћивање Српске и мимо дејтонских принципа.

Сам Холбрук је био човек који је сваки склопљен договор или мир доживљавао као привремено примирје које траје до момента када се може мењати у складу са интересима и односима снага на терену. Уосталом, то је позната пракса. Сетимо се и да славни Монтескје у „Разматрањима о узроцима величине Римљана и њихове пропасти“ говори о истој појави коју баштине и моћници Новог Рима. Мудри Француз је писао о Римљанима „Како никада нису добронамерно склопили мир, а решени да покоре читав свет, споразуми са њима представљали су само прекид ратова и у њима су стајале одредбе које би увек значиле почетак пропасти државе која их је прихватала…“ Срби су наивно схватали да је Дејтон финални документ, а он је био само улазница за САД и Запад за увођење протектората у БиХ.

ЗА ПРОМОЦИЈУ „ИЗВОРНОГ ДЕЈТОНА“ Разуме се да то не значи да Срби и Српска не треба да непрекидно инсистирају на кључном међународном стратешком документу који је у темељу данашње БиХ, али и посредно и од ширег значаја јер су његови потписници и гаранти и Србија и Хрватска. Напротив, неопходна је међународна дипломатска и медијска кампања која би за циљ имала промоцију „изворног Дејтона“ јер је то једина правна ограда која стоји у одбрану опстанка Српске. Тога су свесни у Бањалуци пошто су за прославу годишњице Српске штампали српско и енглеско издање Дејтона, но јасно је да они са ограниченим ресурсима то никако не могу сами да изгурају. Србија као матична држава Срба преко Дрине је самом том чињеницом, а то јој омогућава и статус гаранта Дејтона, обавезна да помогне иницијативу и кампању „повратку Дејтону“ и „повратка Дејтона“. При томе одређени политички кругови на Западу и на Истоку би имали интерес да подрже српску одбрану Дејтона којом се брани Република Српска. На том балансирању између републиканског лобија у САД, израелске и руске подршке Милорад Додик је успео да се одржи на власти и да одржи позиције последње одбране Српске.