Почетна / Интервју / Споменик вољеном цару

Споменик вољеном цару

Генадиј ПравоторовРазговарала Мила Милосављевић

Споменик цару Николају дочекан је у Београду са невероватном топлином и љубављу. Један човек ми је рекао да је Србија на споменик чекала сто година, јер овде народ није заборавио на љубав, бригу и наклоност руског цара за време голготе Првог светског рата

Споменик цару Николају у Београду дело је руку двојице руских уметника, академика Генадија Правоторова и Андреја Коваљчука. На самом постаменту уклесана је порука цара Николаја из јула 1914: „Сви моји напори биће уперени на очувању достојанства Србије и ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије.“ Са академиком Генадијем Правоторовим разговарамо о споменику цару Николају, уметности, његовом крштењу у Србији, Русији данас…

„Током година које сам провео радећи у Србији осећао сам симпатије и љубав српског народа према Русији и самом цару Николају, који је трагично настрадао. Споменик је направљен у Русији, а ради веродостојности користили смо различите историографске материјале. Имали смо могућност да погледамо и његово одело које је сачувано, али и да се консултујемо са стручњацима из Руског војноисторијског друштва“, каже у разговору за „Печат“ академик Правоторов, који је на изради велелепног споменика заједно са Андрејем Коваљчуком приљежно радио неколико година.

[restrictedarea]

Београд је добио споменик Цару Николају, који својом лепотом плени пажњу пролазника. Какво осећање носите као уметник и његов творац?

Пре свега, као што рекох, осећам велику срећу, и као човек, и као уметник. Срећан сам што сам био у прилици да станем иза таквог дела и дара Србији. Прилазили су нам људи након постављања и исказивали снажне, дубоке емоције. Један човек ми је рекао да Србија на споменик чека сто година, јер овде народ није заборавио на љубав, бригу и наклоност руског цара за време голготе Првог светског рата коју је ваш народ доживео. Споменик цару Николају дочекан је са невероватном топлином и љубављу у Београду, и то не можете да не осетите. За време боравка у Србији увидео сам колико овде воле и поштују цара Николаја упркос чињеници да се, и код вас у бившој Југославији и код нас у Совјетском Савезу, деценијама водила упорна пропаганда која је имала за циљ да погрешно прикаже историјске чињенице и сакрије истину. Генерације и генерације у СССР-у су училе потпуно погрешну историју, чиме је руски народ деценијама понижаван. Нигде није смело да се говори о историји Русије, нити о томе како је Русија настала, како је помагала многим народима, од успостављања писмености па надаље. Било је много противречности, много лажи, прећуткивања деценијама уназад. Не мислим да има савршених држава, историја је показала да не постоји земља која није чинила грешке у својој повести. Ипак, требало је да прође толико година да истина о страдању царске породице коначно изађе на видело. Одувек сам гајио љубав према Романовима, и исказивао је кроз стваралаштво и као скулптор и као песник, књижевник.

Споменик Цару НиколајуРусија данас живи веома тежак период пун искушења. Трагични сукоби у Украјини, страдање невиног народа, санкције, медијска хајка… Како видите ову ситуацију?

Руси су прошли кроз веома тежак период, а и данас је у тешкој ситуацији. Видимо да Америка и Запад притискају и оптужују Русију без престанка. Испада да је Русија увек крива, као и Србија. До сада смо имали владавину такозваног Хладног рата, уз сталну опасност од нуклеарне катастрофе. Исход тог потенцијалног рата био је у рукама две водеће светске силе. Наука је до те мере досегла да тај потенцијални нуклеарни рат не би имао победника јер би уништио планету. Стога се и воде овакви ратови које смо у прилици да видимо данас. Један од њих је свакако рат против морала и основних људских вредности, правде и истине. На правду и истину данас безочно насрћу. Путин је то схватио и устројио је дубокоумну политику, коју води мудро, обазриво, али, морам да нагласим, и храбро. Та политика никога не угрожава. Русија не угрожава друге. То је истина. Међутим, постоје и крајње границе трпељивости и дипломатије, надасве онда кад страда ваш невини народ. Ту се не могу затварати очи. Нашу браћу у Украјини убијају, злостављају, понижавају. Како се на то може одговорити равнодушношћу? Када се догодио рат у бившој Југославији, доживели смо то као велику трагедију, сматрали смо да је немогуће да се нешто тако понови. А ето, поновило се у Украјини и то зато што сукобом не управља народ већ такозване више силе које диригују догађајима онако како то њима одговара. У сржи тих интереса је пре свега новац! Интерес нечије економије. Данас су скоро сви ратови најпре економски. Бију се битке за ресурсе. Америка и Запад су пре свега видели интерес у гасу, нафти, него у било чему другом. Остало су изговори. У тим биткама се не преза ни од чега. Бесни паралелно и информациони рат, док невин народ страда. Ми не можемо да будемо равнодушни! Морамо да помогнемо свом народу. Ситуација у којој се налазимо данас је тешка, веома тешка. Путин је на срећу озбиљан, поновићу изузетно мудар државник који налази права решења и у најтежим ситуацијама, једнако успешно било да се ради о политици, економији или ма ком другом сектору. То је јасно свим људима на овој планети. Али званични политичари то тумаче и приказују како им одговара. Поштујем Путина и слажем се у потпуности са његовим принципима. Види се да су његове одлуке исправне у много чему, па и чињеници да се, упркос санкцијама које су нам увели Америка и Европа, Русија развија сасвим нормално. Западу никада у историји није одговарало постојање велике, јаке Русије, па наравно ни данас. У том смислу не гледају благонаклоно и на везе са братским, православним народима, нарочито са Србијом. Видите само колико су због „Јужног тока“ притискали Бугарску. У Украјини је начињен велики грех и по вери и уопште. Историја не познаје реч Украјина у контексту у којем егзистира данас. Кијев је древни руски град, колевка руског православља. То је одувек била руска територија и руски народ. Термин Украјина односио се на рубни, гранични део земље. То многи не знају, док многи који знају не желе да схвате ту чињеницу која умногоме мења слику коју Запад упорно представља свету.

У чему видите корене нетрпељивости Запада у односу на Русију и православље?

Пре свега сам уметник и само као уметник могу на то да одговорим. Сачуваће нас језик и духовност. Од свега! Принципи наше вере су јасни, они између осталог кажу: ,,Не убиј, не кради, љуби ближњег свог…“ Ми православни народи живимо по јеванђељу, наш идеал је свет у миру, без конфликта. И као што је такође записано у темељима: ,,Оно што не желиш себи, не пожели другом.“ То је закон општежића! И хришћански и православни, а подразумева и трпељивост, трпљење. Нажалост, много је нијанси у тумачењу ових принципа међу самим хришћанима.

На прагу сте још једног уметничког подухвата који вас такође везује за Србију. У питању је споменик краљу Александру. Како сте дошли на ту идеју?

Одувек сам желео да направим споменику српском краљу Александру, зато што цели руски народ осећа неизмерну захвалност према њему. Током његове владавине Србија је примила бројне руске емигранте који су пребегли у вашу земљу за време грађанског рата у Русији. Много Руса је емигрирало из домовине широм света како би избегли прогон и нигде нису били примљени као у Србији. Једино су у Србији могли да без икаквих сметњи наставе да раде у својим професијама. Архитекте и инжењери су конструисали и градили зграде, лекари лечили у болницама, официри су били активирани у војсци, професори и наставници су предавали у школама… Уметници су такође наставили да стварају, било да су били глумци, сликари, музичари. Не можемо да заборавимо тај велики подвиг српског народа. Тада смо упутили вапај за помоћ и одговор вашег народа смо добили у истом трену. Зато са великом љубављу и усхићењем радимо на припремама за израду споменика српском краљу Александру.

Крштење у цркви надомак Крушевца

Академик Правоторов слови за једног од најзначајнијих савремених руских уметника. Аутор је бројних дела које је начинио као вајар. До сада је објавио десет књига поезије. Пише мемоаре, приче. Током боравка у Србији упознао је ближе српски народ и његову историју – толико да је одлучио да се крсти у малој сеоској цркви у селу Бела Вода надомак Крушевца, где је радио са надалеко чувеним беловодским клесарима. За време НАТО агресије организовао је хуманитарну продају уметничких дела са још тројицом руских колега – приход су наменили деци која су у рату остала без родитеља.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *