Почетна / Друштво / Постхумно шамарање Tадићеве политике

Постхумно шамарање Tадићеве политике

Хрватска рампа на евроинтеграције Србије

Митинг Усташа у центру ЗагребаПише Никола Мартић

Тек је данас постало сасвим очигледно колико је отужна била званична државна политика Србије током процеса приступања Хрватске Европској унији, када је тадашњи председник Србије Борис Тадић тражио „да Хрватска што је пре могуће постане чланица Европске уније јер ће онда и Србија брже остварити свој стратегијски циљ“

Хрватска ће, по свој прилици, блокирати даље приступање Србије Европској унији, до евентуалног испуњења услова, пре неколико дана саопштених у Загребу: поштовање мањинских права, сарадња са Хашким трибуналом и „реформа“ правосуђа, што подразумева и укидање надлежности за процесуирање ратних злочина на читавом подручју бивше СФРЈ. Премда се очекивало да ће се међу хрватским условима наћи и „корекција границе“ на Дунаву (предаја западном суседу око 11 хиљада хектара са леве стране Дунава), ипак је званични Загреб проценио да у овом тренутку не треба ићи предалеко и да „жабу треба кувати на тихој ватри“. Процена је јасна: не треба од Србије тражити све и одмах, јер би у противном „жаба могла да искочи из преврућег евроунијатског лонца“.

Међутим, и овако непотпуни, услови које је Београду упутио државни врх Републике Хрватске са собом носе опори утисак тешког лицемерства. „Србија да поштује мањинска права“? Овај захтев једној од последњих мултиетничких држава на Балкану, која је својевремено „збринула“ преко милион избеглица из целе бивше Југославије, упутила је нова „Независна Држава Хрватска“ (а ту „независност“ је врло брзо предала у руке Бриселу) у којој се управо ових дана (нпр. у Задру, случај породице Варићак) руше остаци минираних српских кућа, иако су и даље у приватном власништву прогнаних Срба (!), и то уз образложење да су „опасност по јавно здравље и потенцијално легло заразе“, како је то својевремено објаснио бивши министар у хрватској влади и некадашњи градоначелник Задра Божидар Калмета.

Дакле, уместо да српској националној мањини у Хрватској имовина буде враћена а штета надокнађена (при чему треба нагласити да су Срби, од некада конститутивног народа, на националну мањину сведени етничким чишћењем 1995. године, и геноцидним злочином у Јасеновцу, Јадовну и другим концентрационим логорима половином прошлог века), у тренутку када званични Загреб од Београда тражи поштовање мањинских права – хрватска („независна“) држава у великом јавном подухвату уклања и последње остатке српске егзистенције на тим просторима.

Тадић и Јосиповић

[restrictedarea]

Јевреји: повратак усташтва

Да ствар буде још невероватнија (али, нажалост, не и мање истинита), ти „остаци ружне хрватске прошлости“ у којима су, како је рекао Калмета, „живели неки чудни људи“ (ваљда због погрешне етничке припадности!) и даље су, како смо поменули, у приватном власништву прогнаних Срба. У хрватском делу Европске уније, изгледа, ни приватна својина није неприкосновена, уколико се ради о својини Срба. Дакле, уклонити приватно власништво „неких чудних људи“ зато што представља опасност по јавно здравље и легло је заразе – сасвим је у „европском духу“ поштовања мањинских и људских права, виђених кроз призму новохрватских еугеничара инспирисаних Туђманом, који је још крајем деведесетих година прошлог века анализирао све недостатке српске ниже расе и тиме оправдао (али и инспирисао) будуће етничко чишћење.

А да ова савремена „криза“ (не)поштовања људских права у Хрватској није опет нека „српска подметачина“ цивилизованом и мирољубивом хрватском народу, можда и најбоље илуструје забринутост коју је недавно „због говора мржње и ревитализације усташтва“ изразио председник загребачке јеврејске општине Огњен Краус. Он је новинарима у Дубровнику рекао да су Јевреји у Хрватској „забринути растом национализма, антисемитизма, ксенофобије, нетрпељивости и говора мржње“, као и то да се „сви сећамо безумља које је некада владало Европом – нацизма, фашизма, усташтва и осталих квислиншких режима“. Краус је тада истакао да „Хрватском опет марширају црнокошуљаши“ и да је „страшно видети како неколико хиљада људи маршира улицама главног града, узвикујући За дом спремни, а предводе их људи који обављају политичку власт, потпредседник Сабора и један посланик“. Казао је и да је изостанак било какве реакције државе, такође, веома битан проблем хрватског друштва и да „ми знамо шта се догодило 1933. и 1941. године када су масе уз такве повике почеле излазити на улицу без реакције“.

Оправдани страхови Јевреја који данас живе у Хрватској свакако су објективан лакмус за општу друштвену хипокризију у којој се нашао званични Загреб који, поред свега наведеног, од Београда тражи поштовање мањинских права (?).

Огњен Краус

Срби у естонским гулазима

О сарадњи са Хашким трибуналом (велико Х на почетку речи је чисто формално-правописне природе) не би требало трошити много речи и времена. Међутим, треба истаћи колика је дрскост званичника у Загребу да од Београда траже потпуну сарадњу са овим „судом“ када је познато да су листом ослобађани највећи крвници српског народа западно од Дрине, али и из јужне српске покрајине Косова и Метохије (од Анте Готовине и Младена Маркача до Насера Орића и Рамуша Харадинаја), а да се, при томе, многи нису тамо ни појавили, попут Агима Чекуа, НАТО генерала који је против српске војске и полиције ратовао на Косову и Метохији 1999, али и пре тога у Хрватској 1995. године, где је био један од НАТО стратега и руководиоца етничког чишћења Хрватске од „неких чудних људи“ у злочиначкој операцији „Олуја“.

Сви ови Туђманови генерали, али и њихови муслимански и шиптарски саборци у борби против „великосрпског непријатеља“, у том Хашком трибуналу ослобођени су било какве одговорности за догађаје који су у Србију нагнали преко милион избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине и касније са Косова и Метохије (што је само по себи, без међународне изолације и бомбардовања, злочин који би и данас на колена бацио било коју европску земљу). Истовремено су српски полицијски и војни генерали, али и готово комплетан политички врх, осуђени на драконске вишедеценијске казне, да би, потом, они који су процес у Хагу преживели, макар и смртно болесни (попут генерала Здравка Толимира) били послати на издржавање тешке робије у најудаљеније крајеве Европске уније, у некадашње Стаљинове гулаге у данашњој Естонији и другим прибалтичким државицама. Примера ради, у једном таквом гулагу данас робију издржава и бивши председник Републике Српске Крајине, такође тешко болесни Милан Мартић, који је, према речима његовог адвоката Предрага Миловановића, подвргнут тешкој затворској тортури и готово целодневној изолацији (често и по 23 сата дневно!).

Иначе, данас у Естонији, у најтежим могућим условима, робијају и генерали Милан Лукић и Драгомир Милошевић. Генерал Лукић је пре месец дана српској јавности и државном врху упутио јавни апел за помоћ у којем је навео да је седамдесетпетогодишњи генерал Милошевић у веома тешком здравственом стању, да је Мартић дијабетичар и да су га недавно, пошто је пао у шок, буквално „враћали у живот“, и да се плаши да ће сви који казну издржавају у Естонији завршити као генерал Здравко Толимир. Међутим, његов апел је, нажалост, мало ко у Србији чуо.

Срби да не суде, њима се суди

Ништа мање није ни лицемерство и дрскост званичног Загреба у случају услова у вези са „реформом“ српског правосуђа, односно хрватским захтевом за укидање тзв. универзалне јурисдикције српског Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, који предвиђа (гле чуда!?) и поступак процесуирања страних држављана осумњичених за ратне злочине који се нађу на територији Републике Србије. Наши „хрватски пријатељи“ сматрају да право српских правосудних органа да суде страним држављанима за ратне злочине – није у „европском духу“ и да би јурисдикција српских судова требало да буде ограничена на сопствене држављане и на ратне злочине који су се догодили искључиво на њеној територији.

То би, у преводу, значило да, према хрватском тумачењу, Србија нема право да процесуира лица осумњичена за ратне злочине за које се основано сумња да су починили злочине над српским становништвом у бившој Југославији и да то право припада државама на чијој су се територији ти злочини и догодили. Другим речима, осумњиченима за ратне злочине над хрватским цивилима на територији данашње Републике Хрватске судили би искључиво хрватски судови, док би осумњиченима за ратне злочине над српским цивилима на територији данашње Републике Хрватске судили – такође хрватски судови! Дакле, српски судови, према мишљењу хрватских правних стручњака, немају ама баш никакво право да процесуирају осумњичене за ратне злочине над српским цивилима ни у Хрватској нити и Босни и Херцеговини (а према овом тумачењу, ни за ратне злочине почињене над Србима и другим не-Албанцима на Косову и Метохији). Најбоље би било, сматрају хрватски „стручњаци“, када би Србе за ратне злочине процесуирали судови у Хрватској и Босни и Херцеговини (као и судови „принудне међународне управе“ на Косову и Метохији), док би Хрватима, муслиманима из Босне и Херцеговине и шиптарима судили искључиво судови односних држава, тј. међународне инстанце.

Изузетна правна логика, мора се признати – тога се не би сетио ни Теодор Мерон, председник Хашког трибунала, који је, као члан жалбеног већа у поступку против хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача (у првостепеном поступку осуђени за прогон српског становништва из Книнске Крајине на 24 и 18 година робије), издејствовао безмало ослобађајуће пресуде (!). Овакав жалбени поступак су само могли да сањају Срби којима су казне симболично смањиване за једну до свега неколико година робије (по правилу су остајале вишедеценијске), попут потпредседника владе СРЈ Николе Шаиновића или начелника штаба МУП-а Србије на Косову и Метохији генерала Сретена Лукића. Тешко да је могуће и замислити да би Радован Караџић и генерал Ратко Младић могли да имају иоле праведнији третман у Хашком трибуналу. А расплет ове правне ноћне море Трибунала у Хагу у поступку против председника Српске радикалне странке др Војислава Шешеља имаћемо прилике да видимо у данима који долазе.

Загреб гура регион у сукобе

Хрватска је, дакле, очекивано, искористила своје чланство у Европској унији да, сасвим у „духу европских вредности“ и добросуседских односа, додатно притисне званични Београд, од кога очекује да се, пре свега, одрекне права да процесуира осумњичене за ратне злочине почињене у „домовинском рату“ Туђманове (независне државе) Хрватске. Избор је ипак објективно био веома тежак и изазов превелики: или олакшати Србији приступање ЕУ (што би овде многи доживели као медвеђу услугу), па тражити модалитете за превазилажење спорних питања (преко 90 одсто процесуираних пред српским судовима за ратне злочине и онако су Срби!) или блокирати процес придруживања Србије по било ком основу и тако по ко зна који пут демонстрирати сопствени осећај егзистенцијалне угрожености својим источним суседом и комплекс више вредности у међународним размерама (како је могуће да би и Срби, ти „чудни људи“, варбари са истока, могли такође бити део Европске уније, заједно са култивисаним Хрватима?!).

Тек је данас постало сасвим очигледно колико је отужна била званична државна политика Србије током процеса приступања Хрватске Европској унији, када је тадашњи председник Србије Борис Тадић тражио „да Хрватска што је пре могуће постане чланица Европске уније јер ће онда и Србија брже остварити свој стратегијски циљ“ (без алтернативе). Ова Тадићева самореклама тобожњег „духа добросуседства“ којом је освајао подршку српских еврофанатика доживела је свој потпуни пораз јер се по ко зна који пут показало да је у Хрватској усташтво јаче од било какве жеље за добрим односима са суседима, а посебно са Србима (макар они били и хрватски грађани). Данас, када се широм Европе поново буде националистичке снаге и када од Украјине, преко Пољске и Немачке, до Хрватске марширају чете црнокошуљаша са бакљама у рукама (салутирајући нацистичким поздравом), ново руководство ове нове Независне Државе Хрватске оживљава старе, никад зарасле ране тешких конфронтација и поново гура читав регион у неизвесност нових сукоба у којима је својевремено и била зачета.

 

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Хвала им. Не видим у чему је проблем. Ми и не треба да идемо у ЕУ концентрациони логор.




    0



    0
  2. Rekao sam da Srbi 5okt nisu došli na vlast odnosno da je učešće Srba u dosovskoj vlasti beznačajno kao i učešće ruskog kontigenta kfora.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *