Почетна / Друштво / ИДЕА Лондон: Ко то тамо пева?

ИДЕА Лондон: Ко то тамо пева?

Идеа ЛондонПише Љиљана Богдановић

Како је овог марта центар Београда био позорница разметљивог и вашарског шенлучења најбогатијег Хрвата и његовог трговачког бренда који је славодобитно премрежио Србију, и како су овом збивању „парирале“ јадиковке домаћих газда које су допирале са маргина „српског Давоса“ 

Београд је у првој суботи овог марта на својим централним улицама видео приредбу за памћење: ИДЕА фестивал под слоганом „Лондон у Београду“, а поводом отварања нове продавнице ИДЕА код некадашњег Хотела „Лондон“, дакле у најстрожем центру српске престонице.

УРБАНА БАКАЛНИЦА За оне којима дуже памћење није само баласт, био је ово некакав deja vu доживљај, јер нешто слично се догодило и пре петнаестак година када је отварању првог објекта словеначког трговинског ланца „Меркатор“ у Србији присуствовало неколико хиљада људи, који су сатима стајали у реду само да би међу првима ушли у тај тржни центар! Занимљиво да је у међувремену управо тај исти „Меркатор“ „усисан“, то јест купљен управо од ове „Идее“, но потрошачке сузице радоснице, и страст да се у оваквим приликама буде први, квалитети су којима време изгледа није наудило.

Дан уочи славља новине су најавиле: Због одржавања манифестације (у богатом забавно-музичком програму били су ангажовани чак и „Бајага и инструктори“) Улица краља Милана затворена је за саобраћај од 10 до 16 часова на делу од Теразија до Славије. Нема тролејбуса, аутобуса, нема моторних возила. Ово обавештење било је пропраћено и неуобичајено злобним коментаром: веома је редак случај да градске власти уступају ради рекламе неколико километара централне улице власницима нове трговинске продавнице. Да ли је заиста необично што су се градске власти „отвориле“ за отварања „Идеиног“ напредног дућана, и за његове власнике? То питање није незанимљиво, и јесте сасвим разумно, но у немогућности да без огрешења одговоримо, рецимо само да су градске власти пристале да буду један од покровитеља манифестације можда због сазнања да се „Идеина“ журка приређује за „све које воле урбано, другачије, модерно“ (како су промотори и организатори одредили профил фанова своје приредбе).

[restrictedarea]

Испоставило се да профил – који „воли урбано и модерно“ – није „мачји кашаљ“ у овом граду, да броји на десетине хиљада, а утврђено је потом да је у Лондону у Београду уживало и свих 67.000 посетилаца. Њихов доживљај је, кажу, био незабораван. Јесте да се некада (почетком 20. века) на углу раскрснице Краља Милана са Улицом кнеза Милоша налазио Хотел „Лондон“, са кафаном у приземљу где су се окупљали боеми, али сада је тај вредни градски простор добио бољу намену, па је постао некако више светски него локални. Новоотворена продавница уникатно осликаног ентеријера, изгледом и услугом наиме дочарава амбијент острвске куповине, па купац – као да је у Лондону! Не шегачимо се, управо је тако, безмало хипнотички, било речено. Купцу је понуђен јединствен асортиман традиционалних британских производа, пиво најбољег квалитета, чајеви, бисквити, сиреви… Коме су бисквити уз чај мало, на располагању је ту, у радњи, и права лондонска телефонска говорница са које се може бесплатно телефонирати. Тако се на вашарима и ради, али се ипак плаћа.

СРБИЈА И „ВЛАСНИК БАЛКАНА“ У складу са добрим обичајима, ред је да се у овом помињању промене намене староградског језгра каже која реч и о виновнику или виновницима овог историјског померања, дакле о домишљатим усрећитељима Београђана. Најпре, ту је малопродајни ланац ИДЕА, но иза овог огромног трговинског потенцијала, чврсто и јавно стоји његов власник, човек јединствене биографије, убеђења и деловања. Овде није непознат, напротив, медији га често спомињу као најбогатијег Хрвата, понекад и као „краља уља“ и сличних јестивих супстанци, али најчешће као једног од „власника Балкана“, то јест власника добара и ресурса у земљама Балкана. Све то набројано јесте господин Ивица Тодорић, а Србија и њени ресурси, како ствари тренутно стоје, јесу важан, чак можда најважнији стуб иметка овог хрватског тајкуна. У том смислу, „ИДЕА Лондон“ тек је један „чист луксуз“, попут наградног пехара за комплексан освајачки подухват, трешња на шлагу једног тријумфалног похода, дугогодишње борбе и сложене ратне офанзиве. Ова терминологија јесте милитантна, подсећа на рат, али – разуме се – све остало је мирнодопско и миротворно, јер реч је не о оружју и њему својственим дејствима већ само о економији и трговини, само о кретањима на тржишту, само о капиталу и профиту. Дакле ништа страшно и озбиљно претеће. Србија је, рекосмо, много важна, у њено тржиште се улажу сви напори, а то је добро, јер се стуб који је темељ грађевине увек најбрижљивије чува и увећава. Статистика управо то и каже, па о продајном ланцу гдина Тодорића читамо (на Википедији): „ИДЕА је најбрже растући малопродајни ланац у Србији, са константним растом тржишног учешћа од 2005. године, када је у Београду отворена Оаза, први малопродајни објекат ланца који данас броји преко 300 комшијских продавница малог и супер формата у готово сваком месту у Србији. Део је Агрокор концерна, једне од највећих компанија у југоисточној Европи, који се бави производњом и дистрибуцијом хране и пића. Након интеграције компанија Меркатор-С д.о.о. и ИДЕА д.о.о. 2014. године ИДЕА је постала највећи малопродајни ланац у Србији, са преко 300 објеката у скоро 100 градова.“

Импресионирани напретком и вртоглавим растом „Агрокорове“, то јест Ивичине трговачке „Идее“, не заборављамо да се дивимо ни грандиозном иметку који је он у Србији и раније стекао, а о чему радо и не без весеља распреда хрватски тисак наводећи да су „Тодорићевом богатству допринели и купци и радници из Србије, будући да у саставу Агрокора послују трговински ланац Идеа, али и индустрија сладоледа и замрзнуте хране Фриком, као и творница уља Дијамант из Зрењанина“.

Под свежим утиском чињенице да је Београд добио, иако није тражио, нови оријентир, па ће оно „код Лондона“ ускоро, неосетно како то већ бива, да замени путоказ „код Идее“, размишљамо како то овај привредник, тајкун, краљ итд. продире и успева тамо куда, рецимо, људи са ових простора, чак и када су богати и имају политички благослов, не успевају да стигну. И на то питање хрватска штампа има одговор, и сугерише да је тајна у – брзом реаговању!

У једном интервјуу загребачком „Вечерњем листу“ објављен је податак, који, можда, указује на брзо реаговање Тодорића на промене на тржишту. Он је, наиме, рекао: „Много робе извукли смо из Војводине, па смо тако утопили старе динаре.“

Иако је ово са војвођанским марифетлуком наводно демантовано, ипак смо уверени да брзина и спретност јесу пробитачне врлине овог пословног човека на Балкану (као уосталом и другде), па стога он уме, како сам каже, да „утопи“, а да при томе не буде потопљен! Ипак, ни у овим појашњењима нема одговора на питање шта није у реду са овим нашим – домаћим – брзим, спретним и довитљивим пословним видрама. Шта је одлучило, или – ко је „пресекао“ да српско тржиште хране и трговине храном практично припадне странцима и да, успут, буде монополизовано?

ДАН ЖАЛОСТИ КОЈИ СУ СВИ СЛАВИЛИ Не тако давно, у ситуацији када су најпознатији домаћи, то јест српски малопродајни ланац и његов власник исказали „капацитет“ сличан оном који је на лидерско место у Србији довео „Идеу“ и Тодорића, у овдашњим медијима дежурна тема била је прича о „монополу“, о недопустивој, колико и непожељној концентрацији у случају „Делте-Макси“ и Мирослава Мишковића… На врхунцу ове јавне хистерије, када је „стрела била одапета“ и моћна српска компанија продата Белгијанцима, на једном скупу домаћих привредних експерата (било је то 2011. године, а свет се изгледа у међувремену променио до непрепознатљивости!) забележен је овакав ламент: „У већини земаља би дан у коме се странцима прода највећи трговински ланац био проглашен даном жалости за националну привреду, а у Србији су сви, укључујући и Центропроизвод, славили када је Делта Макси продат Делезеу.“

говорницаОво је тада казао генерални директор „Центропроизвода“ Немања Попов, па још објаснио да је такво расположење привредника после продаје „Делта Максија“ последица очекивања да ће тај трговински ланац сада почети „нормално да послује“.

У овом осврту нећемо разматрати „ненормалности“ у „Делти“, односно у пословној политици њеног власника Мирослава Мишковића (кажу да их је било и превише), али можемо да претпоставимо да нам догађаји попут прошлонедељне светковине „ИДЕА Лондон“ потврђују да актуелно добро „расположење привредника“ Србије није нимало нарушено манирима и пословном филозофијом власника овог хрватског ланца. Дан жалости је далека прошлост, па се радују сви, што чак и песмом и свирком по градским трговима показују. Такође, можемо да закључимо да је силовито и несметано тутњање Тодорићеве „Идее“ кроз Србију поуздан знак да су као штетна, и динамичном кретању на слободном тржишту ограничавајућа, превазиђена она, раније тако важна зановетања о монополу, конкуренцији, концентрацији…

Медији и неки стручњаци су, као постиђени, после „утапања“ „Максија“ признали:

„Белгијском Делезеу дозвољено је да преузме Делта Макси, јер је Комисија за заштиту конкуренције донела одлуку којом је одобрена концентрација. То што је одлучено да преузимање не угрожава конкуренцију, сада се може сматрати и прећутним ставом државе да ни Делта није била монополиста, упркос томе што се годинама спекулисало да на територији Београда Делта Макси има монопол.“

Да ли је већ тада, од некога далековидо, рашчишћен терен за велику представу „Агрокорове“ „Идее“ коју данас гледамо? Са јасном поентом да Капитал не познаје ограничења, као што уосталом не би требало да познаје ни државне границе. Не лези враже, „Бајага и инструктори“ једва да су окончали оно весеље испред лажне „праве лондонске говорнице“, а београдске „Новости“ објавише занимљив осврт који тачним и „досадним“ цифрама документује да су уверења о неспутаном капитализму, тј. продору капитала који не признаје границе, понекад на Балкану чудно искривљена, те границе понекад препознају капитал пред којим се једноставно затворе.

Под насловом Цвета бизнис са бившом браћом, „Новости“, наиме, пишу о успесима пословне сарадње (српских привредника) на екс-ју простору, али и изузецима. „За наше привреднике Хрватска је и даље најзатвореније инвестиционо тржиште. Док су домаће компаније преко Дрине уложиле протекле деценије чак милијарду евра, инвестиције наших бизнисмена у Хрватској за 22 године на нивоу су статистичке грешке – тек 2,1 милион евра. Суморну слику улагања српских компанија у Хрватској мало је променила одлука Петра Матијевића, власник ИМ Матијевић, да купи две пољопривредне задруге са 1.500 хектара ораница за 15 милиона евра. Ипак, није баш јасно да ли ово може да се рачуна као српска инвестиција, јер је у Хрватској забрањена продаја пољопривредног земљишта страним држављанима. Матијевић је њиве у свом завичају купио јер има двојно држављанство – и хрватско и српско.“

КОСТИЋЕВА ПОРУКА Шта кажу на све ово српски капиталисти, иначе, уз политичаре најодговорнији што се на простору српске државе капитализам развија као посебна поткласа овог економског и друштвеног система – као „радикални капитализам“, што је понекад еуфемистичко прикривање појма „дивљи“ (капитализам)?

Ако се као одговор, или бар коментар, може разумети оно што је речено на традиционалном пословно-експертско-снобовско-малограђанском скупу на омиљеном „Копу“, то јест на „Копаоник бизнис форуму“, разлога за спокојство и наду нема. (Али има за зебњу да ће можда већ у априлу, најкасније у мају, на некој доброј београдској локацији, можда на Славији или уз бок српске Скупштине да никне нова, још лепша и моћнија „Идеа“. На пример „Идеа Будим“, или „Идеа Њујорк“, или… јер у капацитет Тодорића не бисмо смели уопште да сумњамо.)

Српски привредни организам има рак и мора на хемотерапију, поручио је Миодраг Костић, један од оних који у капацитету капитала и амбиција безмало дишу за вратом великом Хрвату који ведри и облачи по Србији.

Више оптимизма није било ни међу осталим власницима капитала, а бојазан да „српских газда“ у Србији можда неће ни бити, поред свесно и очигледно позерски неговане мелодрамске поетике, као да је тражила додатно разумевање и подршку међу онима који њиховом капиталу стварају услове и могућности да једног дана можда буду конкурентни и „Агрокору“. За сада, једино је известан онај големи трајни белег – продајни простор на централној раскрсници српске престонице.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *