IDEA London: Ko to tamo peva?

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako je ovog marta centar Beograda bio pozornica razmetljivog i vašarskog šenlučenja najbogatijeg Hrvata i njegovog trgovačkog brenda koji je slavodobitno premrežio Srbiju, i kako su ovom zbivanju „parirale“ jadikovke domaćih gazda koje su dopirale sa margina „srpskog Davosa“ 

Beograd je u prvoj suboti ovog marta na svojim centralnim ulicama video priredbu za pamćenje: IDEA festival pod sloganom „London u Beogradu“, a povodom otvaranja nove prodavnice IDEA kod nekadašnjeg Hotela „London“, dakle u najstrožem centru srpske prestonice.

URBANA BAKALNICA Za one kojima duže pamćenje nije samo balast, bio je ovo nekakav deja vu doživljaj, jer nešto slično se dogodilo i pre petnaestak godina kada je otvaranju prvog objekta slovenačkog trgovinskog lanca „Merkator“ u Srbiji prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi, koji su satima stajali u redu samo da bi među prvima ušli u taj tržni centar! Zanimljivo da je u međuvremenu upravo taj isti „Merkator“ „usisan“, to jest kupljen upravo od ove „Idee“, no potrošačke suzice radosnice, i strast da se u ovakvim prilikama bude prvi, kvaliteti su kojima vreme izgleda nije naudilo.

Dan uoči slavlja novine su najavile: Zbog održavanja manifestacije (u bogatom zabavno-muzičkom programu bili su angažovani čak i „Bajaga i instruktori“) Ulica kralja Milana zatvorena je za saobraćaj od 10 do 16 časova na delu od Terazija do Slavije. Nema trolejbusa, autobusa, nema motornih vozila. Ovo obaveštenje bilo je propraćeno i neuobičajeno zlobnim komentarom: veoma je redak slučaj da gradske vlasti ustupaju radi reklame nekoliko kilometara centralne ulice vlasnicima nove trgovinske prodavnice. Da li je zaista neobično što su se gradske vlasti „otvorile“ za otvaranja „Ideinog“ naprednog dućana, i za njegove vlasnike? To pitanje nije nezanimljivo, i jeste sasvim razumno, no u nemogućnosti da bez ogrešenja odgovorimo, recimo samo da su gradske vlasti pristale da budu jedan od pokrovitelja manifestacije možda zbog saznanja da se „Ideina“ žurka priređuje za „sve koje vole urbano, drugačije, moderno“ (kako su promotori i organizatori odredili profil fanova svoje priredbe).

[restrictedarea]

Ispostavilo se da profil – koji „voli urbano i moderno“ – nije „mačji kašalj“ u ovom gradu, da broji na desetine hiljada, a utvrđeno je potom da je u Londonu u Beogradu uživalo i svih 67.000 posetilaca. Njihov doživljaj je, kažu, bio nezaboravan. Jeste da se nekada (početkom 20. veka) na uglu raskrsnice Kralja Milana sa Ulicom kneza Miloša nalazio Hotel „London“, sa kafanom u prizemlju gde su se okupljali boemi, ali sada je taj vredni gradski prostor dobio bolju namenu, pa je postao nekako više svetski nego lokalni. Novootvorena prodavnica unikatno oslikanog enterijera, izgledom i uslugom naime dočarava ambijent ostrvske kupovine, pa kupac – kao da je u Londonu! Ne šegačimo se, upravo je tako, bezmalo hipnotički, bilo rečeno. Kupcu je ponuđen jedinstven asortiman tradicionalnih britanskih proizvoda, pivo najboljeg kvaliteta, čajevi, biskviti, sirevi… Kome su biskviti uz čaj malo, na raspolaganju je tu, u radnji, i prava londonska telefonska govornica sa koje se može besplatno telefonirati. Tako se na vašarima i radi, ali se ipak plaća.

SRBIJA I „VLASNIK BALKANA“ U skladu sa dobrim običajima, red je da se u ovom pominjanju promene namene starogradskog jezgra kaže koja reč i o vinovniku ili vinovnicima ovog istorijskog pomeranja, dakle o domišljatim usrećiteljima Beograđana. Najpre, tu je maloprodajni lanac IDEA, no iza ovog ogromnog trgovinskog potencijala, čvrsto i javno stoji njegov vlasnik, čovek jedinstvene biografije, ubeđenja i delovanja. Ovde nije nepoznat, naprotiv, mediji ga često spominju kao najbogatijeg Hrvata, ponekad i kao „kralja ulja“ i sličnih jestivih supstanci, ali najčešće kao jednog od „vlasnika Balkana“, to jest vlasnika dobara i resursa u zemljama Balkana. Sve to nabrojano jeste gospodin Ivica Todorić, a Srbija i njeni resursi, kako stvari trenutno stoje, jesu važan, čak možda najvažniji stub imetka ovog hrvatskog tajkuna. U tom smislu, „IDEA London“ tek je jedan „čist luksuz“, poput nagradnog pehara za kompleksan osvajački poduhvat, trešnja na šlagu jednog trijumfalnog pohoda, dugogodišnje borbe i složene ratne ofanzive. Ova terminologija jeste militantna, podseća na rat, ali – razume se – sve ostalo je mirnodopsko i mirotvorno, jer reč je ne o oružju i njemu svojstvenim dejstvima već samo o ekonomiji i trgovini, samo o kretanjima na tržištu, samo o kapitalu i profitu. Dakle ništa strašno i ozbiljno preteće. Srbija je, rekosmo, mnogo važna, u njeno tržište se ulažu svi napori, a to je dobro, jer se stub koji je temelj građevine uvek najbrižljivije čuva i uvećava. Statistika upravo to i kaže, pa o prodajnom lancu gdina Todorića čitamo (na Vikipediji): „IDEA je najbrže rastući maloprodajni lanac u Srbiji, sa konstantnim rastom tržišnog učešća od 2005. godine, kada je u Beogradu otvorena Oaza, prvi maloprodajni objekat lanca koji danas broji preko 300 komšijskih prodavnica malog i super formata u gotovo svakom mestu u Srbiji. Deo je Agrokor koncerna, jedne od najvećih kompanija u jugoistočnoj Evropi, koji se bavi proizvodnjom i distribucijom hrane i pića. Nakon integracije kompanija Merkator-S d.o.o. i IDEA d.o.o. 2014. godine IDEA je postala najveći maloprodajni lanac u Srbiji, sa preko 300 objekata u skoro 100 gradova.“

Impresionirani napretkom i vrtoglavim rastom „Agrokorove“, to jest Ivičine trgovačke „Idee“, ne zaboravljamo da se divimo ni grandioznom imetku koji je on u Srbiji i ranije stekao, a o čemu rado i ne bez veselja raspreda hrvatski tisak navodeći da su „Todorićevom bogatstvu doprineli i kupci i radnici iz Srbije, budući da u sastavu Agrokora posluju trgovinski lanac Idea, ali i industrija sladoleda i zamrznute hrane Frikom, kao i tvornica ulja Dijamant iz Zrenjanina“.

Pod svežim utiskom činjenice da je Beograd dobio, iako nije tražio, novi orijentir, pa će ono „kod Londona“ uskoro, neosetno kako to već biva, da zameni putokaz „kod Idee“, razmišljamo kako to ovaj privrednik, tajkun, kralj itd. prodire i uspeva tamo kuda, recimo, ljudi sa ovih prostora, čak i kada su bogati i imaju politički blagoslov, ne uspevaju da stignu. I na to pitanje hrvatska štampa ima odgovor, i sugeriše da je tajna u – brzom reagovanju!

U jednom intervjuu zagrebačkom „Večernjem listu“ objavljen je podatak, koji, možda, ukazuje na brzo reagovanje Todorića na promene na tržištu. On je, naime, rekao: „Mnogo robe izvukli smo iz Vojvodine, pa smo tako utopili stare dinare.“

Iako je ovo sa vojvođanskim marifetlukom navodno demantovano, ipak smo uvereni da brzina i spretnost jesu probitačne vrline ovog poslovnog čoveka na Balkanu (kao uostalom i drugde), pa stoga on ume, kako sam kaže, da „utopi“, a da pri tome ne bude potopljen! Ipak, ni u ovim pojašnjenjima nema odgovora na pitanje šta nije u redu sa ovim našim – domaćim – brzim, spretnim i dovitljivim poslovnim vidrama. Šta je odlučilo, ili – ko je „presekao“ da srpsko tržište hrane i trgovine hranom praktično pripadne strancima i da, usput, bude monopolizovano?

DAN ŽALOSTI KOJI SU SVI SLAVILI Ne tako davno, u situaciji kada su najpoznatiji domaći, to jest srpski maloprodajni lanac i njegov vlasnik iskazali „kapacitet“ sličan onom koji je na lidersko mesto u Srbiji doveo „Ideu“ i Todorića, u ovdašnjim medijima dežurna tema bila je priča o „monopolu“, o nedopustivoj, koliko i nepoželjnoj koncentraciji u slučaju „Delte-Maksi“ i Miroslava Miškovića… Na vrhuncu ove javne histerije, kada je „strela bila odapeta“ i moćna srpska kompanija prodata Belgijancima, na jednom skupu domaćih privrednih eksperata (bilo je to 2011. godine, a svet se izgleda u međuvremenu promenio do neprepoznatljivosti!) zabeležen je ovakav lament: „U većini zemalja bi dan u kome se strancima proda najveći trgovinski lanac bio proglašen danom žalosti za nacionalnu privredu, a u Srbiji su svi, uključujući i Centroproizvod, slavili kada je Delta Maksi prodat Delezeu.“

Ovo je tada kazao generalni direktor „Centroproizvoda“ Nemanja Popov, pa još objasnio da je takvo raspoloženje privrednika posle prodaje „Delta Maksija“ posledica očekivanja da će taj trgovinski lanac sada početi „normalno da posluje“.

U ovom osvrtu nećemo razmatrati „nenormalnosti“ u „Delti“, odnosno u poslovnoj politici njenog vlasnika Miroslava Miškovića (kažu da ih je bilo i previše), ali možemo da pretpostavimo da nam događaji poput prošlonedeljne svetkovine „IDEA London“ potvrđuju da aktuelno dobro „raspoloženje privrednika“ Srbije nije nimalo narušeno manirima i poslovnom filozofijom vlasnika ovog hrvatskog lanca. Dan žalosti je daleka prošlost, pa se raduju svi, što čak i pesmom i svirkom po gradskim trgovima pokazuju. Takođe, možemo da zaključimo da je silovito i nesmetano tutnjanje Todorićeve „Idee“ kroz Srbiju pouzdan znak da su kao štetna, i dinamičnom kretanju na slobodnom tržištu ograničavajuća, prevaziđena ona, ranije tako važna zanovetanja o monopolu, konkurenciji, koncentraciji…

Mediji i neki stručnjaci su, kao postiđeni, posle „utapanja“ „Maksija“ priznali:

„Belgijskom Delezeu dozvoljeno je da preuzme Delta Maksi, jer je Komisija za zaštitu konkurencije donela odluku kojom je odobrena koncentracija. To što je odlučeno da preuzimanje ne ugrožava konkurenciju, sada se može smatrati i prećutnim stavom države da ni Delta nije bila monopolista, uprkos tome što se godinama spekulisalo da na teritoriji Beograda Delta Maksi ima monopol.“

Da li je već tada, od nekoga dalekovido, raščišćen teren za veliku predstavu „Agrokorove“ „Idee“ koju danas gledamo? Sa jasnom poentom da Kapital ne poznaje ograničenja, kao što uostalom ne bi trebalo da poznaje ni državne granice. Ne lezi vraže, „Bajaga i instruktori“ jedva da su okončali ono veselje ispred lažne „prave londonske govornice“, a beogradske „Novosti“ objaviše zanimljiv osvrt koji tačnim i „dosadnim“ ciframa dokumentuje da su uverenja o nesputanom kapitalizmu, tj. prodoru kapitala koji ne priznaje granice, ponekad na Balkanu čudno iskrivljena, te granice ponekad prepoznaju kapital pred kojim se jednostavno zatvore.

Pod naslovom Cveta biznis sa bivšom braćom, „Novosti“, naime, pišu o uspesima poslovne saradnje (srpskih privrednika) na eks-ju prostoru, ali i izuzecima. „Za naše privrednike Hrvatska je i dalje najzatvorenije investiciono tržište. Dok su domaće kompanije preko Drine uložile protekle decenije čak milijardu evra, investicije naših biznismena u Hrvatskoj za 22 godine na nivou su statističke greške – tek 2,1 milion evra. Sumornu sliku ulaganja srpskih kompanija u Hrvatskoj malo je promenila odluka Petra Matijevića, vlasnik IM Matijević, da kupi dve poljoprivredne zadruge sa 1.500 hektara oranica za 15 miliona evra. Ipak, nije baš jasno da li ovo može da se računa kao srpska investicija, jer je u Hrvatskoj zabranjena prodaja poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima. Matijević je njive u svom zavičaju kupio jer ima dvojno državljanstvo – i hrvatsko i srpsko.“

KOSTIĆEVA PORUKA Šta kažu na sve ovo srpski kapitalisti, inače, uz političare najodgovorniji što se na prostoru srpske države kapitalizam razvija kao posebna potklasa ovog ekonomskog i društvenog sistema – kao „radikalni kapitalizam“, što je ponekad eufemističko prikrivanje pojma „divlji“ (kapitalizam)?

Ako se kao odgovor, ili bar komentar, može razumeti ono što je rečeno na tradicionalnom poslovno-ekspertsko-snobovsko-malograđanskom skupu na omiljenom „Kopu“, to jest na „Kopaonik biznis forumu“, razloga za spokojstvo i nadu nema. (Ali ima za zebnju da će možda već u aprilu, najkasnije u maju, na nekoj dobroj beogradskoj lokaciji, možda na Slaviji ili uz bok srpske Skupštine da nikne nova, još lepša i moćnija „Idea“. Na primer „Idea Budim“, ili „Idea Njujork“, ili… jer u kapacitet Todorića ne bismo smeli uopšte da sumnjamo.)

Srpski privredni organizam ima rak i mora na hemoterapiju, poručio je Miodrag Kostić, jedan od onih koji u kapacitetu kapitala i ambicija bezmalo dišu za vratom velikom Hrvatu koji vedri i oblači po Srbiji.

Više optimizma nije bilo ni među ostalim vlasnicima kapitala, a bojazan da „srpskih gazda“ u Srbiji možda neće ni biti, pored svesno i očigledno pozerski negovane melodramske poetike, kao da je tražila dodatno razumevanje i podršku među onima koji njihovom kapitalu stvaraju uslove i mogućnosti da jednog dana možda budu konkurentni i „Agrokoru“. Za sada, jedino je izvestan onaj golemi trajni beleg – prodajni prostor na centralnoj raskrsnici srpske prestonice.

[/restrictedarea]