Прети ли Сирији судбина Чехословачке

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Када је у Минхену 30. септембра 1938. потписан Минхенски споразум о решавању „Судетске кризе“, свет је мислио да може да одахне, да је избегнут нови рат, а британски премијер Невил Чемберлен оптимистички је изјавио да споразум значи мир. Сви знамо шта је уследило. Да ли је и Сирији намењена слична судбина?

У Минхену, 12. фебруара 2016. године, велике силе, уз присуство Ирана и Саудијске Арабије, сагласиле су се о плану за окончање сукоба у Сирији који предвиђа прекид непријатељства и достављање хуманитарне помоћи, као и стварање услова за оживљавање мировних преговора. Амерички државни секретар Џон Кери, учесник на састанку, рекао је да је постигнут договор о потпуном прекиду непријатељства у року од недељу дана, који се неће односити на Исламску државу, Ал Нусра фронт и друге терористичке групе.

Овај минхенски договор звучи лепо, али само на папиру и на конференцији за новинаре одржаној после састанка. Његово спровођење на терену, међутим, нешто је сасвим друго. Само четири дана после најаве о прекиду непријатељства, у уторак 16. фебруара, руско Министарство спољних послова пренело је одговорност за развој мировног процеса на тзв. сиријску опозицију, а делегацију Саудијске Арабије оптужило за покушај минирања преговарачког процеса. На другој страни САД и Турска су саопштиле да ће преговори бити обустављени због војних дејстава Руса у Сирији „пошто доводе до погибије мирних грађана“. Руски стручњаци изражавају сумњу да ће Минхенски споразум бити примењен, јер ако сличан договор не делује у Украјини, зашто би у Сирији? Зато се чини да ће свет тражећи мир у Сирији заправо добити вечити рат!

[restrictedarea]

МИРИС НОВОГ РАТА Све, дакле, говори да ће ситуација у Сирији и даље бити у центру пажње најмоћнијих држава, али и медија. Јер на питања као што су: Како оценити Минхенски споразум? Колико је вероватно да руски предлог о прекиду ватре у Сирији од 1. марта заживи? Да ли је могућ рат Русије и Турске? – нема јасних одговора.

Према Полу Керелу и Денису Демкину из британског „Ројтерса“, Русија, јасно је, не верује превише у прекид рата у Сирији. Министар спољних послова РФ Сергеј Лавров на питање да процени вероватноћу договора о трајном миру у Сирији одговорио је: „49 одсто“, а његов немачки колега Франк-Валтер Штајнмајер је био нешто оптимистичнији давши 51 одсто.

Управо „мирис новог рата“ је карта која се сада потеже из више разлога. Мајкл Кларк за британски „Гардијан“ пише да ће Исламска држава бити најмањи проблем уколико се не заустави рат у Сирији, јер ће се у сукоб умешати Турци, Саудијци и ко зна ко још.

Ипак, за трајни мир у Сирији важни су интереси Запада, јер, како сада ствари стоје, они су у потпуности поткопани, па победа Асада за Запад остаје условна. Додатну озлојеђеност на Западу изазива и сазнање да је после краха СССР-а ово њихов први прави пораз. Другим речима, Запад отворено наговештава да би свакако пре пристао на примирје него на мир, уз стално узнемиравање сиријске владе и становништва различитим нападима. Све, наравно, подсећа на рат у Југославији. Када је југословенска војска побеђивала, Запад је тражио примирје, кад су сепаратисти побеђивали, Запад је аминовао и правио се невешт. Управо Запад сад, стиче се утисак, покушава да на сличан начин купи време. Време је, наводи Мајкл Кларк, за ангажовање копнене војске Саудијске Арабије, Јордана и Уједињених Арапских Емирата уз снажну подршку западне авијације, обавештајних и извиђачких служби „ради наметања мира“, наравно по условима Запада, а не као сада Русије и Ирана. При томе, САД би подстакле на рат Саудијце, Турке, Јорданце и Емираћане, а Британија организовала европске савезнике. Ипак, има мишљења да је ово рачун без крчмара, јер и руска коалиција има своје адуте, што би само проширило конфликт, можда и до размера светског рата.

Слично размишља и Тофик Абасов, аутор азербејџанског портала Haqqin.az, који каже да се Запад понаша крајње дволично. Сада када је најорганизованија терористичка групација пред сломом, западни медији говоре о „страдању невиног цивилног становништва“ и прете уласком Саудијаца и других у рат на страни исламиста. Да човек не поверује шта се догађа. Но овог трена је важно, каже Абасов, „да је некоме потребан предах и зато се воде преговори о примирју“.

Противници Асада траже да пре мировног споразума ваздухопловство Русије треба да престане са бомбардовањем, а сиријска армија да прекине операције за ослобађање територија под контролом побуњеника терориста, пре свега, Азаског коридора којим се исламисти крећу од Алепа до Турске и назад, што је, наравно, неприхватљив услов. Колико  је за исламисте и Запад важан Азаски коридор сведочи податак да је током само једног састанка Џон Кери тражио од Сергеја Лаврова шест пута „да не дира Азаски коридор“. Истовремено, турски премијер Ахмет Давутоглу обећао је да ће послати своју војску у борбу да не би пао Алепо и поменути коридор.

 

ТУРСКО ПИТАЊЕ За Запад је сада важно понашање Турске, која (не)намерно делује самостално. Уколико се Турска упусти у соло подухвате у Сирији, појавиће се нова трагедија и још већи ратни вихор, при чему је НАТО, очигледно, неће спасти од тога. Ако Турска са Саудијском Арабијом крене у рат против Сирије, НАТО, погледају ли се његови документи, неће имати обавезу да помаже, јер ниједна чланица није нападнута, како то пише у члану 5 Устава Алијансе, већ чланица напада. Осим ако…

Да подсетимо да се борбена дејства у Алепу, од 2013. године, воде искључиво у интересима Турске, која је желела да заузме овај град. Тек када је турска војска помогла сиријској тзв. опозицији, град и мноштво села око града су заузети. У области Дејра и Кунејтра, које контролише Ал Нусра, помоћ у заузимању тог региона пружила је јорданска армија.

За Турску драма наступа са Алепом, будући да је директно повезан са курдским питањем. То значи да Турска не може да дозволи сиријском генералштабу да ослободи провинције Латакију и Идлиб, а Алепо преда Курдима, који би, потом, заједно са сиријском армијом контролисали границу с Турском.

Курди су способни да прекину последњи пут снабдевања џихадиста, што значи да ће се ови наћи у оперативном окружењу без директне везе с турском границом. Због тога турска артиљерија гађа курдске позиције на сиријској територији. Но Курди примењују герилску тактику, „без фронта“, тако да турска артиљерија гађа насумице. Другим речима, избијање сиријске армије (и савезника) на турску границу у рејону Алепа урушава цео систем одбране турских снага. За Анкару то је крај филма. Зато прети ратом, јер иначе губи контролу у Сирији, заувек, пише руски портал vz.ru.

Да се ситуација развија у неповољном правцу за Турску сведоче најновији догађаји у Латакији. У касним поподневним часовима 16. фебруара, 103. бригада Републиканске гарде Сиријске арапске армије у садејству са Националним снагама самоодбране (НДФ) и добровољачким батаљонима БААС партије ставила је под контролу два стратешка села у Латакији, Шилиф и Билу, после велике борбе са деловима тзв. Слободне сиријске армије и Ал Нусром (сиријским огранком Ал Каиде). До ослобођења Латакије остало је још да се сломи отпорна тачка Кинсиба. Уколико Сиријцима успе да ову униште, отвара се пут до стратешки важног града Џиср ел Шугура (северозапад провинције Идлиб), а одбрана џихадиста у североисточној Латакији пашће као кула од карата, наводи geo-politica.info.

Према томе, највећи губитник отвореног мировног процеса у Сирији, према мишљењу Мариа Жеге из француског „Монда“, биће Турска, то јест Реџеп Ердоган, јер је свргавање Башара Асада поставио као највиши циљ своје спољне политике. Ердоган мора да прогута горку пилулу, пошто је од самог почетка подржавао тзв. устанике против Асада, а сада нема полуге утицаја, јер су војне јединице сиријских Туркмена и Ал Нусре елиминисане. Поред тога, руски председник има још једну моћну карту у рукама: Демократски савез сиријских Курда који следе марксистичку идеологију. Демократски савез је објавио да је у Москви 2. фебруара отворио представништво, чиме је Кремљ једним потезом убио две муве: разгневио је Ердогана који у овој организацији види продужену руку Радничке партије Курдистана, непријатеља број један Анкаре и, друго, забио клин између Турске и САД, чији су односи захладнели управо због Курда (Вашингтон у њима види савезнике, а Анкара непријатеље).

С обзиром на то како се одвијају ствари у Сирији, војни експерти нису сагласни о томе шта ће се даље дешавати. Једни дају шансу мировном процесу, а други прогнозирају нови рат у Сирији, најпре јер су регионални блискоисточни прозападни фаворити надиграни. Сада, разгневљени, отворено подржавају исламисте и терористе, као и њихове планове. Ипак, догађаји у Сирији показали су да се појавио „нови“ миротворац – Русија, чију војну акцију све више западних генерала оцењује као „бриљантну“. Да ли тако поручују да није време за рат с Русијом, остаје да се види.

Ни Американци много не крију своје ставове и планове. Тако Пол Пилар (научни сарадник Бруклинског института и сарадник Центра за истраживање безбедности Џорџтаунског универзитета) за амерички „Нешенел интерест“ наводи да амерички медији сада отворено подржавају терористе у Сирији како би спречили Путинову победу. „Путин неће примирје у Сирији већ победу.“ Овакви натписи су наводно натерали Русију да понуди примирје „после три недеље“. Другим речима, САД по сваку цену желе да обесмисле руско-сиријско-иранску победу, односно да им украду постигнуто, па макар и медијским ратом. Јер уколико све остане како јесте, то ће потенцијално имати „велике последице за цео амерички глобални систем безбедности“.

У Вашингтону и поред пораза терориста из тзв. Исламске државе и сиријске опозиције сматрају да у Сирији нема решења, без обзира на судбину Алепа, ако се са њим не сагласе САД. Пад Алепа према америчким виђењима не значи да ће тзв. сиријска опозиција нестати са војне сцене у Сирији.

Американци се сада, скоро опсесивно, баве мотивима руског председника за интервенцију у Сирији не би ли формулисали своју политику, али и схватили улогу Русије. Иако су Руси саопштили да је њихов мотив за ангажовање у Сирији да заштите своје „националне интересе“, тј. да пре свега спрече продор исламиста на своју територију, које је Турска у изобиљу преко Кавказа слала у Русију, као што сада шаље у Украјину, на границу са Кримом, не верује им се, већ се траже неки други разлози.

[/restrictedarea]