Почетна / Документи / Михаило Марковић (1923– 2010) КАКО ЈЕ ГОВОРИО И ПИСАО МИХАИЛО

Михаило Марковић (1923– 2010) КАКО ЈЕ ГОВОРИО И ПИСАО МИХАИЛО

Михаило МарковићПротекле недеље (7. фебруара) обележена је шеста годишњица од смрти Михаила Марковића, једног од најзначајнијих српских и светских мислилаца 20. века. Овај филозоф марксистичко-хуманистичке оријентације, академик САНУ, неуморни стваралац и активиста (био је председник Југословенског удружења за филозофију, декан и управник Института за филозофију београдског Филозофског факултета, један од организатора Корчуланске летње школе 1960-их, члан Савета знаменитог филозофског часописа „Праксис“) оставио је за собом импозантно дело. Највиши научни и интелектуални ауторитет писца неких од кључних филозофских дела минулог века није га ометао да без оклевања упошљава своје перо и у делатностима које припадају „текућој“ друштвеној, идеолошкој и политичкој пракси. Није се либио од писања за новине, а „Печат“ га са посебним поносом и задовољством убраја у своје саговорнике и ауторе. Овом приликом издвајамо и поново штампамо (разлоге за овакав избор, верујемо, не би требало посебно објашњавати) део Марковићевог текста (под насловом Сви српски суноврати) објављеног у нашем листу 2009. године.

ДЕКЛАРАТИВНА ДЕМОКРАТИЈА

Кад анализирамо садашњу политичку кризу нашег друштва треба да разликујемо чиниоце мање или више трајне и универзалне и оне који су специфични за садашњу ситуацију.

Трајни и свеопшти чиниоци су политичко отуђење, које карактерише сва друштва заснована на великој социјалној неједнакости, дакле класна друштва и криза демократије у капитализму.

У класном друштву политичка моћ је отуђена од свих оних друштвених група које обављају сав друштвено неопходни рад, али су лишене свих друштвених привилегија. У таквом положају политичке немоћи и обесправљености били су у току историје робови, жене, занатлије, странци, кметови, радници, произвођачи услуга, национално и расно угњетене мањине.

У капитализму су универзално прокламована људска права и политичке слободе. Грађанско друштво би, по дефиницији, требало да буде демократско друштво. У ствари, та декларативна демократија је увек била у кризи, поготово у најновије време огромно нараслих социјалних разлика. У капитализму демократија је у кризи, пре свега, због све веће улоге новца у политичком животу. Без знатног новца је немогуће организовати и издржавати политичку организацију, одржавати присутност у медијима и лични контакт с локалним заједницама широм земље. У капитализму демократија је у кризи и због тога што велики центри економске моћи располажу неограниченим могућностима манипулације јавним мњењем и више или мање прикривеном куповином медија, туђих посланика и самих бирача.

[restrictedarea]

ИДЕОЛОГИЈА ВОЂЕ

Специфичност псеудодемократије каква данас постоји у Србији јесте, пре свега, чињеница да политичке партије које конституишу наш вишепартијски систем, нису ни у ком смислу демократске организације. Све оне су без изузетка ауторитарне и патријархалне, с вођама који немају намеру да се у регуларним размацима смењују на челу већ, ослоњени на неколико верних сарадника своје владајуће елите, теже да господаре својим странкама све док их нека виша сила или биолошки закони не отерају с власти. Сви они подражавају Броза. Такви су били покојни Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић, такви су и Тадић и Шешељ, Динкић, Веља Илић и Чеда Јовановић, а такви ће вероватно бити и Николић и Дачић. Наравно све партије, као што је то већ двадесетих година прошлог века утврдио Микелс, по својој природи су ауторитарне и хијерархијске, с врховима који недовољно воде рачуна о мишљењима и предлозима из партијске базе. У свим партијама света влада својеврсна партијска „аристократија“, заправо једна бирократска елита моћи. Код нас то није аристократија већ нека врста диктатора феудалног типа унутар сваке такозване демократске партије.

После евентуалне изборне победе вођа дели плен тим својим верним сарадницима. Плен чине, пре свега, добро плаћени положаји у власти: функције министара, секретара у министарствима, разних шефова у државном апарату, народних посланика. Затим, ту су различити лукративни положаји у управним одборима предузећа, медија, просветних, културних и здравствених институција. Цео политички систем се може описати као својеврсни партијски феудализам, који има вишеструке кобне недостатке.

ЛОЈАЛНИ УМЕСТО КОМПЕТЕНТНИХ

Прво, на управљачка места не долазе способни, високо образовани, искусни и компетентни људи већ лојални, неспособни послушници који неће следити рационалне, на вишедеценијском искуству утврђене норме одређене сфере делатности, него вољу свог „спонзора“ и заштитника. Тако су се код нас на најважнијим државним положајима изменили разни асистенти, магистри и други несвршени ђаци или пак људи који појма нису имали о ресорима за које су били министри (на пример, о војним пословима, финансијама, телекомуникацијама, информатици итд.)

Оно што није довољан, али је нужан услов овакве политичке деградације је лош изборни систем. Кад су Донт и други конципирали пропорционални изборни систем, они нису ни сањали да ће једног дана српски политичари овако да га деформисано интерпретирају. Нормално је било да одређени број посланичких места који је једна партија на изборима освојила припадне оним највише рангираним кандидатима који су се пред грађанима појавили на кандидационим листама тих партија. За те кандидате су грађани гласали. Међутим, по садашњем тумачењу, партија, односно њен врх, односно шеф партије може потпуно произвољно да замењује високо рангиране кандидате за које су бирачи гласали, својим верним следбеницима за које можда нико није, нити би гласао!

ПОДЕЛА БЕЗ КРИТЕРИЈУМА

Друга катастрофална последица је деградирана мотивација за ангажовање у партијској политици. Ако и дозволимо да су у свим земљама неки од мотива таквог ангажовања прагматичког и каријеристичког карактера, у ваљано уређеним друштвима присутан је по правилу и мотив доприноса јавном добру и служење интересима своје земље. У нашем политичком животу, с малим изузецима, мотив бављења политиком је сасвим огољен: политика је најудобнији, најуноснији, најбоље плаћен посао који омогућује брзо гомилање богатства и доживотну материјалну сигурност за себе, своју децу и унуке.

Трећа фатална последица овог партијског феудализма је растућа деморализација народа. У овој потпуно патолошкој ситуацији грађани не виде могућу помоћ ни од куда. Они све мање верују било ком политичару, било којој политичкој странци. Будућност припада само оним партијама које успеју да бар делимично поврате поверење бирача.

Посебна слабост садашњег политичког режима у Србији је његова изузетна нестабилност. Србија је потпуно подељена, при чему критеријум поделе није јасан. Сигурно је да Демократска странка није левица, као што напредњаци (СНС) нису једноставно десница – ма шта они сами о томе рекли. Владајућа коалиција (ДС–Г17–СПС) има у скупштини већину од само једног посланика. Зато она мора да подноси сваку уцену унутар коалиције, и не сме да елиминише ниједан свој део (на пример, Г17) ма колико јој штете наносио. У таквој ситуацији се обично иде на нове изборе, али у овом случају, за сада, они не обећавају никакве битне промене.

Излаз из ове дубоке стагнације и опште депресије могла би да понуди само она политичка снага која би: окончала садашњи полуколонијални статус земље, енергично се заложила за обнову и убрзани развој привреде, за искорењивање корупције, за обнову војске Србије. Такве политичке снаге засад нема на хоризонту.

КУЛТУРНА КРИЗА

И код културне кризе треба разликовати опште глобалне тенденције деструкције и оно што је специфично за садашњу културну кризу у нашем друштву.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА

После пропасти античке културе и великог дисконтинуитета који је донео средњи век, сваки каснији период у развоју новије и модерне културе значио је превазилажење и обогаћивање претходног периода. Тако су се из касне средњовековне готике развили ренесанса и барок, затим класична уметност и култура, затим романтизам и реализам. Импресионизам је прелазни период ка постмодернизму. Постмодернизам је почетак дуготрајне кризе и декаденције грађанске културе. Све то: деконструкција, замена великих прича малим, истицање разлике насупрот јединству, одбацивање сваког заснивања, утемељавања, систематичности, свега што је собом донела модерна култура – знаци су велике културне кризе из које се засад не види излаз.

Зиновјев је с правом писао о општој светској тенденцији американизације са својом познатом површношћу, свођењем уметности на забаву и општом комерцијализацијом. Отворено се говори да је слика важнија од речи, у позоришту акценат није више на тексту већ на покрету, некој врсти гимнастике, неретко с наглашеним хомосексуалним порукама. Први пут у историји ни најистакнутији интелектуалци нашег времена не схватају смисао појединих музичких и ликовних дела и не желе да их имају у својој свакодневној животној средини. То би се можда десило и са литературом да није дошло до продора латинско-америчких и других периферних аутора који су продужили да стварају истинска уметничка дела. Код нас, нажалост, књижевне награде углавном добијају писци који пишу претенциозне, нечитљиве, некомуникативне текстове.

ПРОГОН ИСТИНСКЕ КУЛТУРЕ

Корупција је увелико продрла у културу у целом свету, али и посебно код нас. Партије на власти обично финансирају своје квазикултурне пројекте, разни моћници, посебно спонзори бројних књижевних конкурса имају одлучујућу реч код жирија који додељују награде, друштвена средства за уметност и науку се прогресивно смањују јер Међународни монетарни фонд (ММФ) захтева све веће кресање јавне потрошње, што се не тумачи као смањење трошкова огромне бирократске администрације већ као даље редуковање колачића намењеног култури и науци. Упоредо с тим долази јавни прогон озбиљне музике, уметничке драме и уопште емисија из истинске културе и науке. У послератним деценијама, па и пре Другог светског рата, млади људи су своја прва знања из културе стицали пратећи емисије на радију, а касније и на телевизији. Сад их тамо чекају серије, квизови, поп музика и строго контролисане политикантске дебате.

На Универзитету се полако разарају темељи онога што је деценијама било демократско и квалитетно високо школство. Наши студенти су на страним универзитетима били супериорни и по знању, и по општој култури, и по разумевању смисла историјских збивања. Кад је земља била сиромашна – имали смо студентске стипендије, затим бесплатно високо школство. Сад се у све већој мери и у све већим износима мора плаћати школарина.

ПУТЕВИ ИЗЛАСКА ИЗ КРИЗЕ

Како се ишчупати из такве опште, дубоке, вишедимензионалне кризе у Србији?

СУОЧАВАЊЕ С ИСТИНОМ

Потребно је, пре свега, суочити се са страшном истином да нам прети потпуни економски слом, политичко расуло и губитак културног идентитета.

Неопходна је темељна промена владајуће економско-политичке филозофије, као и садашње културе живљења која се може окарактерисати као посесивни индивидуализам, вештачки усађен или имитацијом присвојен споља. То не значи да не треба мењати и неке црте националног карактера, као што су склоност претераном, жестоком реаговању на све оно што субјективно доживљавамо као неправду, емотивна нестабилност, неспособност за трајно улагање напора, склоност за изазивање међусобних сукоба и раздора. Ми очигледно нисмо прилагођени за живот у ономе што се може назвати „квантитативна цивилизација“, чије норме неуспешно и извитоперено покушавамо да применимо код нас.

Говорећи конкретније, то значи да у области економије треба, пре свега, критички преиспитати начин на који је код нас обављена приватизација. Где су прекршени закони, где нису испуњене договорене обавезе и где су откривени тежи облици корупције, предузећа треба вратити у статус друштвених акционарских предузећа, не само зато што су задругарство и самоуправа традиционалне вредности српског друштва већ и зато што је реч о имовини која легитимно припада запосленима. Они су тај друштвени капитал створили вишедеценијским улагањем изузетних напора и одрицањем од учешћа у подели добити. Посебно у акције треба претворити њихове неисплаћене зараде у последњим ратним и кризним годинама.

ПРИОРИТЕТИ ДРЖАВЕ

Тамо где је реч о великим системима, коришћењу природних богатстава и пресудним улагањима државе, треба следити пример Бора и таква предузећа предати на управљање држави.

Поред тога, приоритетан задатак државе мора бити систематска обнова привреде. Треба покренути производњу у сада напуштеним предузећима – свуда где је очувана технологија и где су још на окупу радници и стручњаци. Потпуно је погрешан аргумент неолибералних економиста да су у питању „неуспешна и пропала“ предузећа чија роба није могла бити конкурентна роби из увоза. Ствар је у томе да се мора значајно смањити увоз, и да је роба из увоза „јефтинија“ због неоправдано ниских или никаквих царина, а нарочито зато што је развијене земље (САД и Европска заједница – посебно у пољопривреди) намерно продају по дампинг ценама из политичких разлога – да би довеле у зависност земље у развоју. Кад је реч о преживљавању, а не о профиту нити о успеху на светском тржишту, свака производња је добродошла ако задовољава потребе људи, смањује патолошки висок увоз и неопходност новог задуживања. Требало би, дакле, створити Фонд за обнову привреде који би се алиментирао уштедама на рачун гигантски нарасле администрације, средствима прогресивног пореза, запленом незаконито стечене имовине, као и повољним кредитима добијеним од неглобалистичких држава (Русија, Кина, Индија).

Србија мора да добије владу која ће најзад повести развојну политику. Неопходан је пројект реиндустријализације, у наставку садашње изградње великих инфраструктурних објеката.

СУПРОТНО ММФ-у

Велика је наша предност: јефтина радна снага и јефтина, врло квалитетна пољопривредна производња с великим изгледима за повољан извоз (на пример Русији, чије су потребе огромне). Држава би морала имати бар једну своју велику банку (каква је била „Београдска банка“) која би била у функцији подстицања развоја.

О развоју нема ни говора, а ни о излажењу из кризе и о преживљавању, док наша влада ропски спроводи одредбе Вашингтонског консензуса и његових обавеза: либерализације, приватизације и монетарног фундаментализма. Ту у потпуности важи оно што је Штиглиц рекао о условима под којима су земље Југоисточне Азије изашле из тешке кризе која их је била захватила пре једне деценије. Само оне земље су преживеле кризе и стабилизовале се које су радиле све супротно од захтева Међународног монетарног фонда.

Дакле, супротно захтеву либерализације морамо заштитити домаћу производњу одговарајућим царинама. Морамо ограничити извоз капитала и економски неоправдане инвестиције (сличне куповини „Сартида“ за свега 23 милиона долара, без преузимања дугова који су пали на терет држави). Супротно захтеву потпуне насилне приватизације, морамо подржати радничко акционарство као елемент истинске социјалдемократске цивилизације (насупрот либералистичкој). То би морала бити програмска оријентација за партије чланице Социјалистичке Интернационале (као што је ДС), а поготово за партије које су по имену социјалистичке (као што је СПС).

Супротно монетарном фундаментализму треба да подржимо благу, контролисану инфлацију у служби развоја. То је решење на основу Кејнсове теорије, проверено приликом изласка из кризе 1929–1934. године.

БОРБА ИЗ ПОЧЕТКА

У области политике треба променити изборни систем и вратити се већинском систему. Народу се мора повратити право да бира своје представнике, а не да гласа за партије које произвољно одређују посланике. Разочарање с партијском политиком треба да доведе до плурализма непартијских политичких организација, односно до плурализма организација грађана. У борби против политичке корупције мора се увести најстрожа контрола финансирања партија. Као што је то случај у земљама развијене демократије, мора се стриктно ограничити висина новчаних прилога грађана партијама. Посебно се не може толерисати да поједини крупни пословни људи помажу све партије и тако обезбеђују да увек имају у власти некога ко ће им чинити противзаконите услуге.

У области културе треба знатно повећати средства за истинску културу насупрот материјалне подршке „Егзиту“, „Бирфесту“ и сличним квазикултурним пројектима. Треба одбацити Болоњску декларацију и зауставити тзв. Болоњски процес.

Најважније од свега у овој општој депресији је усправити се и опет се борити. То се не може учинити без јасних идеја и циљева. Нажалост, досадашње искуство је било да се увек чекала појава неког новог вође, звао се он Карађорђе, или Тито, или Милошевић. Сваки пут је долазило до тешког разочарања. Карађорђе је 1812. оставио све и побегао у Русију, Тито се 1962. окренуо против Срба који су га 1941. године масовно подржали, Слободан Милошевић је кључне полуге моћи препустио својој супрузи.

Овог пута ће Срби морати да се усправе (не чекајући на харизматичног вођу) с вођама од којих ће се сваки задовољавати тиме да за ограничено време буде primus inter pares – први међу једнакима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *