Почетна / Регион / Словеначки зид по мери берлинског

Словеначки зид по мери берлинског

Cekpoint JanezЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Словенија би да зидом задржи „вишак“ избеглица на тлу Хрватске и Србије како и сама не би (п)остала „избегличко слепо црево“, где би могло остати „заробљено 50 или 100 хиљада избеглица“ према проценама словеначког премијера

Словеначка војска је 11. новембра рано ујутро дуж копнене границе са Хрватском почела да подиже зид висок 1,80 метара и једнако толико широк. Радови су истовремено почели на више локација у Посављу, у близини стаза и богаза који су протекли месец били на путу блискоисточним избеглицама ка њиховом циљу, Аустрији и Немачкој. Поучена снимцима из Мађарске, где су се избеглице провлачиле испод или прескакале колутове бодљикаве жице положене на голу земљу, Словенија се одлучила за темељитији приступ – фортификацију, па је инжењерија добила задатак да зид утврди тако да буде непробојан и несаломив; механизацијом су у земљу укопани стубови који над њом штрче 3 метра, а између њих је развучена и густа жичана мрежа, све како би се „Словенци осећали безбедно“ пошто се избеглице из Сирије више „неће разливати широм словеначке земље, остављајући иза себе тоне ђубрета и смрад“, на који су се у камере државне и приватних словеначких ТВ станица жалили полицајци, јер им се „задах увуче у униформе па морају да их носе на хемијско чишћење“…

Власти у Љубљани је заправо преплашила вест да је у Грчкој окончан штрајк па трајекти поново плове, те је ка Словенији већ кренуо „трећи велики избеглички талас“. Стога су се оглушиле о протесте цивилног друштва које упозорава да је „смисао Европске уније да – нема граница!“. Узалуд су се либералнији интелектуалци позивали на „европске вредности“, јер дуж зелене међе ка Хрватској, преко њива, поља и пашњака, на потезу између варошице Добова и села Заврч ниче први део зида, на месту где никада у историји није било ограда. Тако ће се убудуће у пограничном појасу између Словеније и Хрватске само птице слободно кретати, док ће сувоземни свет зависити од „пропустљивости“ спорадичних, као у најстрожим затворима чуваних пролаза које ће даноноћно надзирати словеначка полиција и војска.

[restrictedarea]

НАЛИК РАТНОМ СТАЊУ Иако је још уочи викенда процурила вест да је влада премијера Мира Церара у најстрожој тајности набавила првих 120 километара бодљикаве жице, цела операција подизања ограде „према југу“ била је и остала, до последњег часа – обавијена велом тајне. Буквално. Куповина жице, њено складиштење, локација на којој ће бити прво намештена – све је проглашено државном тајном. С обзиром на то да у ЕУ тренутно влада права јагма за жичаном оградом, Церарова влада није успела да је купи у Пољској (где је набавни рок, због велике потражње, предуг), па је исту пазарила од Мађарске, оно што је претекло од изградње ограде подигнуте према Србији и Хрватској. Мађарски премијер Орбан је и лично, приликом прошлонедељне посете Словенији, понудио помоћ словеначком колеги Церару што у постављању жице, што у људству. Речено, учињено. Већ сутрадан је 50 мађарских специјалаца стигло у Словенију. Придружило им се и стотинак колега из Словачке, Немачке, Литваније и Естоније, сви, како су потврдили, потпуно спремни да „примене силу“. Одмах!

Премијер Церар се у уторак обратио нацији поводом подизања зида, објаснивши да је то нужно како би се одбраниле спољне границе ЕУ које је Словенија дужна да чува, иако ју је Брисел изиграо за обећану помоћ. Иза „одбране Шенгена“ се, међутим, крије и друга прича, тачније претња Беча и Берлина да ће шенгенску црту померити северно, на Караванке, ако Словенија не одбрани бедеме ЕУ пред најездом избеглица. Словенији задатак није тешко пао, јер је у исти мах од Хрватске начинила нови санитарни кордон, све како то не би постала и сама пошто ју је бриселска администрација уз партнере из ЕУ оставила на цедилу – и на тему издашнијих додатних полицијских снага, и на тему прихвата избеглица, будући да договор о „квотама“ није испоштован. Или, како је јавила ПОП ТВ: „Словенија би у супротном (ако нема зида) пала међу балканске државе у којима ће већ за неколико дана бити заточено више хиљада избеглица.“

Зна се и цена операције „ограда“, што је израз који се у Словенији сматра политички коректним пошто „зид“ сувише асоцира на хладноратовско доба; метар тзв. „НАТО жице“ (са жилет сечивима) кошта 12 евра. Рачуница показује да прва инвестиција у бодљикаву жицу кошта словеначки буџет милион и по евра. А уколико се Церарова влада одлучи да зид подигне дуж свих 380 километара копнене границе, цена ће бити и десетоструко виша. Нарочито јер подизање зида неће бити лак посао, на пример у појасу Кочевског рога или према Горском котару и Истри, где је терен тешко доступан и готово је немогуће преградити га „техничким препрекама“. И у равничарским и брдовитим теренима, нпр. у Горјанцима у хрватском залеђу, ствар није ништа једноставнија, јер међа (тамо где за званични Загреб није спорна) вијуга често посред воћњака, башти, дворишта, кућа, локалних мостова, друмова…

 

ЧЕКПОИНТ ЈАНЕЗ За локално становништво с обе стране словеначко-хрватске границе незамисливо је да би им свакодневну саобраћајну, друштвену и ину комуникацију онемогућио и прекинуо зид, испречен насред села или улица, попут берлинског. Стратези се, међутим, не обазиру ни на упозорења да од власника земљишта треба најпре добити дозволу да се на њиховој имовини гради „државни зид“, већ се баве праксом, тачније како колутове бодљикаве жице сложити у облику купе, на два спрата: два колута у основи, а трећи на њих. И још – појачање у виду жичане мреже, између стубова.

Словенији се жури да подигне зид ка Хрватској и зато да предухитри Аустрију, која је такође најавила ограду према јужним суседима, Словенцима. Зато би Словенија да зидом задржи „вишак“ избеглица на тлу Хрватске и Србије како и сама не би (п)остала „избегличко слепо црево“, где би могло остати „заробљено 50 или 100 хиљада избеглица“ према проценама словеначког премијера. Премијер Церар је подизање „словеначког зида“ ставио на душу партнерима из врха ЕУ јер „нису испунили свој део обавеза“. Влада у Љубљани лукаво је искористила ову прилику да, подизањем ограда према Хрватској, прејудицира и међу на спорним деловима територије, нарочито откако је службени Загреб пре неколико месеци отказао арбитражу. Отуда није чудо да су коте, на којима креће градња зида, до последњег тренутка чуване као најстрожа државна тајна.

Словеначка влада је градњу зида према „југу Балкана“ одобрила на ноћној седници, 9. новембра. Церар је сутрадан изјавио да је „о одлуци одмах обавестио колеге у Аустрији и Хрватској“, а исту је 10. новембра образложио и земљацима, речима да је ограђивање спољне шенгенске границе нужно јер Европска унија не делује.

Истовремено, и у Словенији, као и у другим земљама ЕУ, расте ксенофобија и нерасположење према избеглицама упркос напорима хуманитарних организација да укажу да се не ради о „дивљацима“, ни „радикализованим муслиманским терористима“ који „прљају словеначку земљу“. У дебату су укључени и психолози, који су похвалили потез словеначке владе јер је „народ у страху“ од блискоисточних избеглица. Психолог Андреј Перко је, на пример, нагласио да ће сада мештани, Словенци, мирније спавати; за ПОП ТВ је уперио прстом на Брисел „који се показао потпуно неспособним да уреди проблеме попут избегличке кризе, уз нечовечност која је одраз потпуне несолидарности, неспособности, импотенције Европе, декадентне ЕУ која је веома разочарала, и сада је у затону“.

Истовремено, љубљански Радио Штудент успео је да спречи коришћење словеначке војске за послове полиције, што је Церарова влада правдала да је „само због избеглица“. Тако је један мали радио, одан одбрани грађанских вредности и слобода, успео да омете напоре словеначке владе „левог центра“ да војска добије овлашћења каква не би смела да има у мирнодопско време. Да иронија буде већа, словеначка политичка елита често истиче како је распад бивше „тоталитарне државе“ (СФРЈ) почео у тренутку када је откривено да је ЈНА добила полицијска овлашћења, односно тајно упутство како да разбија и гуши грађанске демонстрације. Четврт века касније демократска словеначка власт не устеже се да учини исто, све под изговором избегличке кризе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *