(А)Национални референдум?

Пише Драгомир Анђелковић 

Добро је што су коначно скинуте маске и што је Србија добила јасну поруку какав став мора да заузме о Косову ако жели да уђе у ЕУ. Да на фону тога видимо и ко од наших политичара и даље не „схвата“ куда нас води ЕУ фанатизам

Од када је официјелни Београд добио Нацрт преговарачке платформе ЕУ која се односи на Поглавље 35 (проблематика Косова и Метохије), и евроентузијастима у нашој власти постало је, надам се, недвосмислено јасно оно о чему евроскептици причају годинама. То је да нема уласка Србије у ЕУ без нашег не само фактичког потпуног прихватања накарадне државности Косова већ и њеног посредног правног признања. У духу Ишингеровог предлога о моделу „две Немачке“ за однос Србије и Косова од нас се непоколебљиво захтева да у свему третирамо сопствену јужну покрајину као равноправну „државу“ (као што су међусобно деценијама радиле Федерална Република Немачка и Демократска Република Немачка). Једино се од нас за сада не тражи да је и формално признамо. А то баш ништа не значи. Србија и Абхазију није признала што том кавкаском ентитету не смета да у пракси буде функционална држава. Другим речима, ми треба активно да се боримо против унутрашњег и спољњег развоја и наметања тзв. државности Косова од стране окупатора те наше провинције, а не да то игноришемо, па и да тихо асистирамо таквим антисрпским процесима. За национално одговорнији приступ косовском проблему, као и другим отвореним питањима, и даље није касно, а рационално гледано све мање има разлога да он изостане.

СРПСКИ „СЛОНИЗАМ“

У англосаксонској литератури која се бави разним аспектима доношења одлука, од политичке до пословне сфере, распрострањена је теорија „слонизма“ – она објашњава ирационално робовање прошлости. Мање-више ради се о парафрази онога о чему је давно писао руски нобеловац Иван Павлов. Укратко, док обликују његов модел понашања, слонче у циркусу везују оштрим ланцем за колац како би мирно стајало тамо где је предвиђено. Када се оно помери више него што је допуштено, ланац се болно зарије у његову ногу, те тако мали слон закључи да је најпаметније да стоји мирно. Када слон одрасте, и даље га везују за мали колац који му је био озбиљна препрека пре много година, али којег би у новим околностима могао с лакоћом да ишчупа. Но слон је уплашен и отуда ограничен да спозна и искористи нове чињенице. Тако кочић и даље ефикасно спутава слона од две тоне на начин коришћен када је био беба.

[restrictedarea]

Ајде сада слона да заменимо Србијом, а колац да посматрамо као разне, екстерне и интерне, механизме НАТО сила за притисак па и ударе на нас. Пре петнаест година западни блок (НАТО + чланице ЕУ које нису у његовим редовима) био је пет пута економски снажнији од водећих сила истока – Кине, Русије и Индије. Сада су збирно отприлике ту негде. Тако стоје ствари и са војним капацитетима (који и пре петнаест година, због Русије, нису били много мањи на истоку, али је тамо постојала политичка инхибиција за њихову употребу у складу са националним интересима). Када се ради о геополитичком распореду фигура на великој евроазијској табли, и ту се тежиште моћи померило ка истоку. Довољно је погледати најновији развој догађаја у Сирији.

 

ПЕТОКОЛОНАШКА ДЕКАДЕНЦИЈА

Укратко, и да Вашингтон са својим савезницима којим случајем пожели да нас данас бомбардује, то више не би ишло без опасних глобалних последица. Значи, отворене агресије више немамо разлога да се плашимо, макар нам и војска била пука сенка оне из 1999. године. Слично ствари стоје и са потенцијалима за ефикасну мирнодопску агресију. Пошто је у октобру 2000. подржала преврат, НАТО екипа је наставила да води пропагандни рат против свих иоле националних снага у Србији како би постмодерна окупација била заокружена и учвршћена. Завршни удар у том погледу уследио је 2008. године када су дотучени они који су из патриотских побуда, али на основу погрешне процене, сарађивали са Западом у вези са рушењем Милошевића, и потом са већим или мањим утицајем партиципирали у власти надајући се да ће с ђаволом успети да се некако нагоде и спасу минимум наших националних интереса.

Победа над њима показала се фаталном за идеолошки апарат НАТО-а у Србији, односно његову медијску и осталу „пету колону“. Постали су небитни. Обавили су свој посао а бескрајно прагматичан Запад после тога није имао разлога да их озбиљније финансира. Додуше, покушао је да својим ислуженим јуришницима обезбеди апанаже на рачун српског буџета, што је великом делу „анти-Србије“ обезбедило безбрижних неколико година. Њихов вештији (и ако је градација ту уопште могућа – и покваренији) део је и даље на јаслама Србије. Показао се спреман да се додворава и служи и новој власти, која је произашла из некада најомраженије партије од стране наших НАТО-љубаца. Но када је завладао менталитет борбе за пуке синекуре уместо мукотрпног петоколонашког рада у замену за новац и привилегије, почело је труљење и тог виталнијег сегмента тзв. „друге Србије“. Чак и он се претворио од јата опасних и злих пирана у чопор лењих (разуме се и даље злих) становника обора са богатим хранилом.

ИРАЦИОНАЛНО НАСЛЕЂЕ

Све у свему у Србији нама више добро организованог антисрпског лобија. Они који су га чинили сада су тек србомрсци из навике или из задовољства. А од њих – онако огрезлих у пуки лоповлук, корупцију и преваре, пошто је распуштена њихова плаћеничка легија – не може се направити ударна песница Запада. И ако неко у Вашингтону то пожели и томе се систематски посвети. То важи и за разне некритички прозападне партије које су се после 2012. године претвориле у прах и пепео.

Актуелна власт, ваљда, све то добро зна, али ипак се ирационално прибојава да је Запад на неки волшебан начин у стању да брзо направи снажну партијску и непартијску опозицију која ће, као некада против Милошевића или Коштунице, муњевито и разорно деловати против владајућих структура. Да поновим, то је немогуће (потребне су године и године да се нова антисрпска пирамида сагради од основе), као и бомбардовање Србије, а у робовању таквим погрешним идејама састоји се „слонизам“ официјелног Београда, изгледа, уплашеног за своју лично-партијску будућност.

Крајње је време да почне да се бори против тог оптерећујућег наслеђа. Колац за који је Србија везана лако је сломити и ослободити се стега, а геополитички простор којим после тога можемо да се крећемо поново се појављује на хоризонту.

ХАОТИЧНА УНИЈА

А све то је тек једна страна медаље. На њој је насликана могућност Србије да се успешно одупре унутрашњим и спољним притисцима НАТО фаланге. Друга страна медаље је то да којим случајем њих и нема – да нам не нуде срамни нацрт Поглавља 35 или неки други модел отмице Косова – ваљало би размислити да ли нам ЕУ треба. Та унија је све више оптерећена политичким и економским проблемима. Годинама грца у кризи и нема ресурсе за помоћ својим сиромашним новим чланицама. Када се ради о политичкој снази, видело се колико је нејака у вези са бујицом миграната. Нити је ЕУ у стању да се истински око било чега договори и хомогено делује, нити је некада неприкосновена Немачка у положају да дисциплинује непокорне рођаке.

И шта ту може да очекује Србија? Да ли ишта боље од положаја Бугарске? У тој земљи се живи горе него код нас, а њен суверенитет је сасвим упокојен. Ми се некако и копрцамо, ма колико патриотској јавности то са разлогом деловало рудиментарно, а Софија се претворила у обичну нулу. Случај Бугарске негира тезу да је тежак и бројним уценама оптерећен пут до чланства у ЕУ, а када се оно добије, онда се ипак стекне и могућност за некакво ценкање. Па „Јужни ток“ је за Бугарску био још важнији пројекат него за Србију. Та земља би имала знатно већи капацитет гасовода од нас и била би његово кључно чвориште, а бугарска грађевинска оператива би добила послове од више милијарди евра. Међутим, и поред тога, на миг Вашингтона и Брисела, Бугарска се одрекла сопствених интереса. То је њој ЕУ дала: право и обавезу да гази себе. Из тога се види каква је наша светла европска будућност.

 

ИЗБОР БУДУЋНОСТИ

Све речено ме наводи да кажем да је добро што смо коначно добили крајње неповољан нацрт Поглавља 35. И што је он недвосмислен. Добро је да се коначно рашчисте ствари уместо да се развлаче па касније испадну по нас ништа мање неповољне. Отуда, слажем се са онима који тврде да је дошло време за референдум да би Србија одлучила какву будућност жели. Да ли њени грађани хоће да имају суверену и снажну државу, или да је трампе ни за шта. А најбоље би било када би референдум био спојен са општим изборима. Да наши политичари не пусте народ да се сам опредељује док се они немушто држе по страни, већ да се о свим питањима јасно изјасне са консеквенцама које ће то неминовно имати на изборима.

Србији не траже само да се одрекне Косова. Србију питају да ли је спремна у сваком погледу да се одрекне себе. Уверен сам, само ако народ директно буде упитан, да ће одговор бити исти какав би дали и наши преци. Поготово што су они бирали да ли ће се покорити или сукобити са моћним империјама, а пред нама је много мањи ризик. Избор је следећи: да ли ћемо покидати ланац којим смо спутани и због тога проузроковати тек стерилне претње од наших постмодерних окупатора, или ћемо и даље бити уплашени заточеници евроатлантског циркуса чије ће нас газде на овај или онај начин и даље омаловажавати и територијално, односно другачије пљачкати.

[/restrictedarea]