КЛОВНОВИ ПОЛИТИЧКЕ (НЕ)КОРЕКТНОСТИ

Пише Љиљана Богдановић

Уочљиво је како се поједине другосрбијанске иконе намах преобразе у карикатуре – чим се лате „дубоког“ промишљања своје опсесивне теме: судбине, историје и идентитетског психограма Срба

Када председница Хелсиншког одбора Србије, Соња Бисерко говори за етаблирани, у Хрватској угледни, а по уређивачком маниру и делу објављеног садржаја еминентно проусташки часопис ВИЈЕНАЦ (гласило Матице хрватске, дакле некакав интелектуални пандан српском Летопису МС!) онда се у том њеном „промишљању“, између осталог, сазнаје да су Срби као народ и друштво неизлечиво болесни, да је њихова историја скроз-наскроз лажна, да су њихови интелектуалци заправо једна митоманска опскурна групација, њихова Црква традиционални и безбожни заштитник разних, политичких и других грехова, а њихова национална манија да обмањују свет, изврћу чињенице, убијају у име фикција… И још – да су Срби безмало генетски предодређени да другим народима чине тешке злочине и наносе неопростиво велики бол!

Када би већ уложио готово бесмислени напор да све у разговору испричано „свари“, читалац којем нису позната правила и устројство јавног – политичког и медијског живота српске сцене најпре би, логично, упитао: „Има ли на кугли земаљској уопште таквог народа, и како је Бог досудио баш овој луцидној и виспреној мученици-хроничарки – у сталном радном ангажману на адреси познате НВО које се амерички високи заштитници нимало не стиде – да до потврдног одговора дође храбро живећи у окружењу поменутог зла!“ И да сву ту муку открије новинару који је готово усплахирено води до циља уз подстицаје чији би најтачнији израз био подвикивање: Хајд‘ да све, баш све код тих Срба запљунемо и опљунемо! Жеља се испунила (то често и јесте најопасније) па се родило „ово“. Остаће то „ово“ као бесрамни бревијар записаних мрзитељских тврдњи, у сваком смислу спорног домета и вредности. Разговор је, наиме, у досегнутом бесмислу апсолутне ирационалности свеопштег оспоравања и клевета, појео сам себе, и од мегаломанских претензија велике аналитичке фреске једног изгубљеног друштва и на цивилизацијску изопштеност осуђене нације, није остало ништа осим мучног утиска о етичкој и мисаоној беди, својственој онима које заслепљује мржња.

[restrictedarea]

Читање непристојно одуженог, са готово дилетантски прозирном сврхом дискредитовања и декласирања сачињеног памфлета у форми интервјуа, заправо је мазохистички подухват. Мазохистички – јер како је другачије, до трпљењем и саможртвовањем, уопште могуће суочити се са разобрученом нетрпељивошћу „луцидних“ открића попут ових: „…Српска православна црква једна је од главних институција које подупиру антисемитизам и према свјетској жидовској заједници…“

„…Овдје [у Србији] је антисемитизам доста дубок без обзира што ту живи око тисућу Жидова…“

„…Србија избјегава чињенице које јасно говоре о њезиној одговорности за распад Југославије на бруталан начин.“

Наведено се не убраја у најекстремније и најбесмисленије, јер тога има још и све је паметно у мери једнакој цитираном. Икона другосрбијанства и београдског екстремно прозападно настројеног миљеа се баш потрудила. И одабрала, нимало случајно, време. Олујно време и прилике у којима се на овом простору поново „мешају карте“ и (пре)распоређују играчи. Према реаговању овдашње јавности, којој је интервју у Вијенцу намењен подједнако колико и хрватској, могло се закључити и да је, озрачена снагом своје ирационалности и мржње, икона у трену постала – карикатура. И да је огољеност те чињенице, у свој тој непријатној и јавној јасноћи, заправо један догађај вредан пажње. И да је то догађај од важности већ и зато што је гласно и јасно констатовано како је кловновске и отужне иступе недопустиво третирати као интелектуални, идеолошки, политички изазов. Бесмислицама се не одговара са страшћу интелектуалног, научног или идеолошког спорења. Међу згроженим српским историчарима, издвојио се коментар Предрага Марковића, који је за штампу кратко рекао: „Пристојност налаже да се емисија ‚Парови‘ и Соња Бисерко не коментаришу.“

Налог умесног ћутања поједини су превидели, па је била јавно речена и понека, али ретка, озбиљнија полемичка и критичка реч упућена икони -карикатури, у учтивом настојању да се бесмислице оспоре аргументима. И управо је у тим настојањима прожетим општим осећањем нелагоде опасно блиске гађењу постало јасно нешто о чему се у сложеним условима неслободне јавне сцене и контролисаног медијског мејнстрим-простора до сада ћутало: екстремном, неодговорном говору, мрзитељској острашћености по задатку – место је на друштвеној маргини. Говор политичких и идеолошких кловнова палацавог, немаштовитог и лакомисленог језика, језика који овештала политичка коректност више не обавезује ни на мимикрију, није више – као до сада – обавезно прихватљив и друштвено пожељан. Једноставно: ако им се већ не аплаудира, са кловновима се не  полемише.

[/restrictedarea]