Почетна / Регион / Салто мортале словеначке дипломатије

Салто мортале словеначке дипломатије

за „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина
Када је службена Љубљана „открила“ да на хрватској паради 4. августа неће бити британских, америчких и немачких војника, била је принуђена да промени првобитну одлуку, па је свега један дан после најаве учешћа на загребачкој паради – објавила деманти

Понос словеначког Ратног ваздухопловства, авиони марке „Пилатус“ (са пропелерима, технологија из времена Другог светског рата) укупно три комада, као и десет гардиста Словеначке војске (СВ) ипак неће увеличати хрватску војну параду поводом 20-годишњице „Олује“, током које је убијено и нестало око две хиљаде и протерано преко 220000 Срба из Републике Српске Крајине. Иако због одлуке владе словеначког премијера Мира Церара у Београду нико неће ликовати, поменуто неучешће припадника страних војски на загребачкој светковини може се протумачити као поен за српску дипломатију, тим пре што на паради Хрватску својим присуством неће почастити ни енглески, ни амерички, нити немачки солдати.

Још колико прошле седмице је слика, међутим, била другачија – због Словеније, чија је министарка одбране Андреја Катич обзнанила да ће у Загреб послати елитне јединице СВ. Што је наишло на усхићење домаћих медија. Потом је уследио хладан туш – заседала је влада, па одлучила да Словеначкој војсци није место на хрватској паради. Та је одлука ускомешала и словеначку политичку сцену али и изазвала бурну реакцију медија и јавности. Коментатори љубљанских медија нотирали су некомпетентност првобитне одлуке коју је словеначка министарка одбране наводно лансирала без знања свог шефа, после чега је уследило одустајање уз образложење намењено наивнима, наиме, да се испрва сматрало да ће бити у питању НАТО а не локална светковина.

[restrictedarea]

ЗА ДОМ СПРЕМНИ

Вест да ће Словенија учествовати на паради објављена је 14. јула захваљујући извештавању хрватских медија, који су се похвалили да на параду 4. августа стижу словеначки „пилатуси“ (летелице које у Словенији служе, углавном, за школовање пилота, пошто је одбрана словеначког неба – у оквиру НАТО – препуштена Италијанима и Мађарима) и десет гардиста СВ. Информацију је тада потврдила и Церарова министарка одбране Андреја Катич, додавши да лично неће увеличати прославу јер ће бити на одмору. Словеначко Министарство одбране је у истом даху на свом твитер налогу објаснило да се ради о „сарадњи са пријатељском земљом (Хрватском) која је члан ЕУ и НАТО“. Хрватско Министарство одбране је спремно надоградило то објашњење закључком да ће међународнополитички легитимитет операције „Олуја“ доказати чињеница да су долазак на параду потврдили и „сви страни амбасадори“ акредитовани у Хрватској.

Све то је усијало друштвене мреже; коментатори најчитанијег словеначког медијског портала 24.ur.com ругали су се да је посреди „парада пензионисаних америчких генерала“ и да је „грешка што словеначки војници нису смели да учествују на паради у Москви“ а сад ће дефиловати Загребом. За наук онима који су се радовали одласку Словеначке војске у Загреб, критичари тог потеза упозорили су да треба „учити историју и одвести се бар до Плитвица, где се може лепо видети да ‚Олуја‘ није била никаква хуманитарна акција“. „Ми са том ‚Олујом‘ нисмо имали ништа; зато Словеначка војска не би требало да учествује на тој паради. Не знам зашто бисмо морали да изазивамо, јер учешће су одбиле све остале државе, само ми Словенци бисмо сада да се правимо паметни и да учествујемо. Срамота!“, записао је један од коментатора. Други је био још јаснији: „Хрвати празнују ‚Олују‘; смешно! А против кога су се борили? Против 250000 деце, жена и стараца које су протерали из Хрватске. То је парада геноцида и срамоте.“ И на сајту државне Радио-телевизије Словеније испод вести о учешћу СВ на паради у Загребу ређали су се аргументи за и против, при чему су многи подсетили да Словенија у Загребу нема шта да тражи: „Нека је срамота ове глупе бирократе у Генералштабу Словеначке војске. Не само да је операција ‚Олуја‘ била кршење људских права и убијање цивилног становништва него су Хрвати загрижени непријатељи и Словенаца, који против нас делују још од 1941. године. Хрвати су већ 1941. окупирали део Словеније у околини Чатежа а после 1945. још и Истру и Међимурје!“

Било је самокритике и на рачун сопствене авијације, јер „Хрвати имају застареле ‚мигове‘, а ми (Словенци) авионе за моделаре“… Убрзо су уследиле изјаве српског политичког врха да Србија није слала демарше појединим земљама због учешћа на војној паради поводом 20-годишњице операције „Олуја“, нити ће ликовати због њихове одлуке о отказивању. Тек тада службена Љубљана „открива“ да на паради 4. августа неће бити ни америчког ловца Ф-16 из базе у италијанском Авијану, као ни британских, америчких и немачких војника. Тако је била принуђена да промени првобитну одлуку, па је свега један дан после најаве учешћа на загребачкој паради – објавила деманти; и нову информацију о неучешћу, правдајући бламажу „неспоразумом“ јер је на основу првих информација из Загреба мислила да се ради о паради „у оквиру чланица НАТО“, а онда се „испоставило да то није тако“.

„Пошто ни друге државе савезнице неће учествовати на паради, на пример САД, Велика Британија и Мађарска – нема никакве потребе да на њој учествује Словенија“, закључио је словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец. Министарка одбране је уочила и да се „ради о осетљивом спољнополитичком питању за односе у југоисточној Европи, која је за Словенију од стратешког значаја“; све је кулминирало изјавом председника словеначке владе да „Словенија не приређује параде и не одлази на стране параде“, за коју се потом испоставило да је неистинита, јер је СВ учествовала на бројним парадама у иностранству.

РАЗЛОГ ПРЕОКРЕТА

Прави разлог за такав словеначки „салто мортале“ који се догодио за мање од 24 сата јесте не само спорни повод параде него и реакција службене Србије, која је подсетила партнере у Љубљани да је у „Олуји“ од руке и оружја касније никада процесуираних хрватских војника и полицајаца – страдао велики број српских цивила. Званична Хрватска није остала дужна Цераровој влади, па су се загребачки медији подругљиво расписали како „наши савезници не желе да се замере Србији“; словеначки медији су потом пренели извештаје страних дописника да откази војних делегација представљају „шамар Хрватској“ и „дипломатску катастрофу“. Локалне љубљанске новине су упозориле да „шепурењу војне снаге у региону, који се једва извукао из рата и сада се суочава са економском и избегличком кризом – нема места“. Такав став, зачудо, не дели провладино „Дело“ које је напало Церарову владу због „губљења суверенитета“, огорчено јер је „Ивица Дачић зауставио ‚пилатусе‘ и припаднике словеначке гарде на путу у Загреб“.

Иако се „Дело“ рекламира као дневник који објављује кредибилне информације, дописник из Загреба Рок Кајзер је словеначку јавност обмануо спекулацијом да „српски министар спољних послова води нашу (словеначку) државну односно спољну политику“, као и да је промењена одлука Церарове владе резултат деловања (просрпске) „струје у словеначком Министарству спољних послова која сматра да су односи Словеније са Србијом нарочито важни“. Дописник „Дела“ је узбунио јавност и тврдњом да ће одлука Церарове владе „још додатно учврстити уверење да немамо своју спољну политику“ и да је овим чином Цераров кабинет својој и међународној јавности саопштио да спољну политику Словеније „формирају на другим местима“, у конкретном случају – „у Београду“.

„Тешко је замислити да министар спољних послова неке земље може да издејствује да друга земља одлучи да њени војни авиони не полете и да десет чланова Почасне гарде остану у војним баракама“, протестује „Дело“ у коментару објављеном на насловној страни. Сва та шарада око словеначког (не)учествовања на војној паради у Загребу показује колико је важно благовремено деловање (српске) дипломатије. Словеначки пример показује да у почетку ни влада па чак ни њен председник (Миро Церар) нису били активно укључени у доношење одлуке о слању војних авиона и гардиста у Загреб, већ је све било препуштено нижим службеницима. Промена одлуке је уследила тек после јасно изнетог става највиших представника Србије о томе како Србија схвата такав потез. Да су савезнице Хрватске у оквиру НАТО биле спремне да одбију хрватски позив због приговора Србије, то је новина која сведочи о порасту угледа Србије, али и порасту свести о спорности „Олује“ и у западној јавности. Иако је Суд у Хагу (ICTY) ослободио хрватске команданте објективно одговорне за бројне злочине почињене током „Олује“, међународна јавност очито добро зна о каквој „операцији“ се радило и до које мере је Хрватска неспособна да се суочи са властитим злочинима, као и да би учешће на таквој прослави послало погрешну поруку о поштовању основних људских права.

Што се тиче српске дипломатије која често пасивно прати разне провокације и не реагује на неистине страних званичника – овај заплет доказује да се вреди борити за истину и да је дипломатска победа надохват руке, иако на први поглед то изгледа као немогућа мисија. Србија је, без испаљеног метка, у част невиних жртава хрватске „Олује“, само одлучним деловањем и дипломатским путем – успешно приземљила три словеначка „пилатуса“ који неће парадирати хрватским небом и зауставила десет гардиста што су у Љубљани већ паковали кофере пут Загреба. Мала победа за српску дипломатију, али велика за мир у региону.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *