Почетна / БРОЈ 378 / ОПАСНИ РУСКИ ВИРУС

ОПАСНИ РУСКИ ВИРУС

Пише Елена Кондратјева-Салгеро

Ни сами то не слутећи, значајан број европских људи јесу носиоци вируса руске културе – они реагују на једноставно лепо, кроз сву ту духовну беду, дреку и урлање

Знате ли да ћете – ако истовремено укључите све радио-станице на свету – неизоставно чути музику Чајковског? То јест, ако чисто статистички ослушнете нашу планету, у било ком, па и најнеочекиванијем моменту, није сигурно да ће из разних тачака бола и жеље потећи једна те иста имена или музичке композиције. Али кроз буку и вреву, кроз талог временских услова и природних страсти – из огромног мноштва извора што испуњавају етар, у било које доба дана зазвучаће музика Петра Иљича Чајковског.
Седамдесетих година прошлог века спроведено је занимљиво истраживање. Или су се британски научници издвојили, или су се совјетски научници потрудили, али је утврђена чињеница: Чајковски изнад свега!
Дакле, сад замислите, јер се од тада углавном ништа није променило: у свим земљама света, у било које доба дана или године, без обзира на промену ритмова и власти, чешће и јасније од свега другог звучи – једноставно лепа музика. Вероватно зато што срце, колико год га трујемо, тежи према лепоти – кроз најзлобније прљавштине, духовну беду, дреку и урлање.
До таквог пријатног закључка дошла сам последњих недеља, посетивши неколико креативних догађаја: у једном старом и знаменитом краљевском театру у Француској, у обичној француској средњој школи, и коначно, гледајући редован документарни филм о судбини планете и њених становника.

[restrictedarea]

ДО ЈЕТРЕ ТО ПРОБИЈА У позоришту, уживајући у демонстрацији класичног балета и савременог плеса, изненада ухватих за реп лебдећу помисао: скоро свака од музичких композиција, које су уоквиривале кореографију, била ми је добро позната.
Саслушала сам и уверила се: у трочасовном спектаклу звучала је музика: Чајковског (наравно, „Крцко Орашчић“) Свиридова (наравно, „Мећава“) Стравинског, Шостаковича, Прокофјева, Хачатуријана, па чак и неочекивано – у Француској никоме познатог, изузетног лењинградског композитора Валерија Гаврилина, чијем валцеру читав балет дугује своје постојање (наравно, „Ањута“).
Тај балет је, нажалост, подједнако непознат француским љубитељима и заборављен од стране професионалаца, али је зато валцер пробио свој пут кроз звекет и тутњаву страсти, опчинио све и наставља да траје. (Узгред буди речено, запамтите и послушајте – пробија до јетре.) За време паузе људи су били веома заинтересовани – чија је ова чудесна, дирљива музика, по којој су плесали у златним костимима…
За три сата наступа – таква величанствена шесторка руских аутора, сложићете се, учинила је излишним збирни еуфемизам „и други“.
Неколико дана касније, на галаконцерту поводом обележавања краја школске године у најобичнијој француској средњој школи, где су приредили аматерски игроказ на тему „Оловног војника“, ја сам већ страсно израчунавала националну припадност свих музичких момената коришћених у спектаклу.
Резултат – све позната лица: Чајковски (овај пут не „Крцко Орашчић“, него „Успавана лепотица“) Римски-Корсаков (наравно, „Бумбаров лет“) Глинка („Валцер-фантазија“) па Стравински, па Прокофјев и Рахмањинов („Полка“). Рећи ћете – није много, али (Богу хвала!) школска представа није трајала три сата, тако да је однос руских композитора према „другима“ опет ван конкуренције.
Од тога дана сам стекла нови хоби, и сада у мислима региструјем све мени познате музичке тренутке који се користе као музичка позадина на француској телевизији, у разним врстама образовних програма и документарних филмова.
Ја сам оптимиста и мислим да се без руског гаса у Европи ипак може како-тако нечим огрејати и нешто на нечему испржити. Али неке друге реалности, чини ми се, много је теже заобићи.
Пошто су ове реалности уткане у локалну културу, може се рећи, до губитка ауторства – свима су познате, као баштина са печатом „народна музика“. Таква је, знате, „мека“ моћ, није видљива голим оком, не предаје се ни пред најзахтевнијим радарима и микроскопима. А делује без прекида, на дуги рок, као вакцина у крви. Не можеш је уништити, чак ни ослабити.
Ни сами то не слутећи, значајан број европских људи јесу носиоци вируса руске културе – они реагују на једноставно лепо, кроз сву ту духовну беду, дреку и урлање.
Из буке, вреве и опште луднице они ипак бирају лепу музику. Једноставно лепу. Као у детињству. Без ексцеса и запетљанција. Из једноставно лепог ствара се фундамент за векове и не дрхти се пред наплавинама.
Тако да се ви можете кикотати над „Покоравањем Јенисеја“, али над балетом – „испред целе планете“ – у принципу, не би требало. Јер, цела планета и даље учи балет и сценско мајсторство будућих покоритеља душе и позорнице по системима Ваганове и Станиславског. Постоје, наравно, „и други“, али њима се некако мање верује.

МОЖЕ ДО ТЕМЕЉА, АЛИ … Још нешто о балету: пре пар година припремала сам чланак о Вагановој, и због неколико страница испревртала тоне материјала. Више од свега запамтила сам причу једне од њених најпознатијих ученица, балерине Марине Семјонове, која је некада својим извајаним ногама положила на обе плећке град Париз.
У оно време, када је нова револуционарна влада са ентузијазмом рушила стари свет „до темеља, а онда…“, када је, између осталог, требало забранити балет као „вулгарну играчку буржоазије“, Ваганова, је, као да се ништа не дешава, припремала наступ питомица училишта, у сали у којој униформисани људи, са пушкама на раменима, пуше цигарете, пљују на под и гласно коментаришу збивања на сцени.
Ваганова је строго инструисала своје балерине да не гледају у салу, да не реагују на галаму, да не слушају увредљиве реплике – „радите свој посао“. Шта год да се деси – наставите! И то не аутоматски, него с пуном посвећеношћу. Као на најблиставијем галаконцерту, под највећим аплаузима. Ако сте сигурни да радите нешто лепо, добро и достојно, никакво пљување и цигарете неће вам сметати. Само наставите. Са пуном посвећеношћу. Онда ћете игру сигурно завршити под аплаузима.
Наравно, она је била у праву. И све до сада, ако у било ком тренутку одједном погледате на све плесне сцене света, у огромном мноштву кореографија и плесних техника – чешће и јасније од свих осталих уочава се управо систем Ваганове.
А шта ће се десити ако, у било које доба дана, у једном трену, на читавој планети, изненада баците поглед преко леђа људи што читају књиге? Ма, шалим се! Само се шалим. Али у свакој шали, као што знате, постоји бочица меда, кашика катрана и прстохват истине.
Да сам на месту британских научника, обуставила бих сва актуелна истраживања и бацила бих се на проучавање вирусне теорије руске културе – као свепрожимајуће „меке“ моћи, непоколебљиве, неуништиве, што свој посао ради за векове, упркос људима са оружјем који пуше цигарете и пљују на под.
Јер: ако неочекивано и истовремено свима на планети буду очишћени мозгови…
Сву наду полажемо у британске научнике. Ако не они, онда ко?

Аутор је главна уредница париског књижевног алманаха „Глагол“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *