Почетна / Друштво / Бакир Изетбеговић – камен помирења

Бакир Изетбеговић – камен помирења

Напад на премијера Србије у Поточарима

Пише Филип Родић
Шта се догодило у Поточарима 11. јула? Да ли је оно био атентат или инцидент? Спонтано реаговање народа, или организовани линч? Ко све стоји иза тога и који је циљ требало постићи?

Да ли је на премијера Србије Александра Вучића у Поточарима извршен атентат, као што тврде готово сви српски званичници и стручњаци, или је оно што смо видели да се десило у суботу 11. јула током комеморације жртвама злочина у Сребреници био само „бенигни инцидент“, како то неки покушавају да представе? У дефиницији атентата у Популарној енциклопедији (БИГЗ, 1976) наводи се да се у ширем смислу ради о „противправном нападу на живот, имање или част некога“, а да се у ужем смислу под овим појмом подразумевафизички напад, односно убиство или покушај убиства тачно одређене особе, најчешће оне која има изузетну политичку, економску, културну или војну важност у некој држави, друштву или свету“. „Такво убиство се по правилу чини с предумишљајем. Атентатори могу бити наручени, односно професионалне убице, али и особе фанатичних убеђења као и особе на чије мотиве утиче душевна болест.“ Кривично право Србије „покушај кривичног дела“ објашњава на следећи начин: „Покушај кривичног дела постојаће ако је његово извршење са умишљајем започето али није довршено… Покушај кривичног дела се разликује од припремних радњи. Покушај постоји када је предузета радња која је елемент бића кривичног дела.“

Ако за јасно дефинисање догађаја од суботе у Поточарима као „атентата“ није довољно што је неспорно „противправно нападнута част“ једног човека, онда остали елементи „инцидента“ јасно и недвосмислено указују да се заиста ради о атентату у најчистијем и најбуквалнијем смислу те речи. Прво, у Поточарима је нападнут човек који апсолутно има „изузетну политичку важност у једној држави“. Друго, напад су, у овом случају ван сваке разумне сумње, извршиле „особе фанатичних убеђења“, а не може се одбацити ни могућност присуства „професионалних убица“, на шта, поред осталог, указује то да је недалеко од места напада (мање од 1.000 метара) пронађена снајперска пушка „Хеклер и Кох Г3“ из какве је, према пресуди Специјалног суда у Београду, убијен и премијер Зоран Ђинђић. Треће, неспорно је да је на премијера извршен „физички напад“, односно реч је о „покушају убиства“. Да се ради о физичком нападу, непотребно је доказивати, али није наодмет логички доказати да се ради и о покушају убиства. Сумњате ли у то да се човек може убити каменом? Сумњате ли у то да ако физички спремна „фанатична особа“ са ратним искуством насрне на човека, може и голорука да га убије? Дакле, могућност да над Вучићем у Поточарима буде почињено убиство је изван разумне сумње. У овом случају испуњен је и услов да постоји „предумишљај“, јер се нападачи нису случајно нашли баш у близини премијера Србије и нису случајно при руци имали каменице. У ономе што се види на снимцима са лица места не постоји никакав простор за спонтаност. Пређена је и линија која дели „припремне радње“ од „покушаја убиства“, јер су људи с предумишљајем прешли на дела. Дакле, да. На Вучића је извршен атентат. То што убиство није успело можда је само резултат среће, исправне реакције његовог обезбеђења или неспособности атентатора да свој наум спроведу до краја, што их ни на који начин не амнестира.

[restrictedarea]

СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ ДО БАКИРА Пошто смо установили да дешавања у Поточарима у свим својим сегментима одговарају дефиницији атентата, из тога логички произлази да постоји и „наручилац“, у најмању руку јер нема смисла рећи да су сви они који су учествовали у нападу „особе на чије мотиве утиче душевна болест“. На то ко је њих наручио и ко је омогућио околности да кривично дело покушаја убиства буде спроведено указују до сада установљене чињенице.

Прегледом видео-снимака до сада је идентификовано неколико нападача, рекао је директор полиције Републике Српске Гојко Васић. Међу њима се налази Алмир Мердић из села Јелах код Тешња, који је током инцидента у више наврата насрнуо на Вучића. Снимци напада јасно сведоче да је Мердић покушао песницом да удари премијера. Он је током стампеда на себи имао беретку са грбом некадашње Армије БиХ, а носио је и мајицу са поруком „босански ратници“. Да је овај човек учествовао у нападу, потврђују и читаоци сарајевског листа Дневни аваз који су га препознали на фотографијама и снимцима. У Јелаху се, навели су читаоци, „зна да су Мердић и његови људи блиски неким утицајним људима у Странци демократске акције“, коју је основао Алија Изетбеговић, а сада је води његов син Бакир. Мердић је, према Авазу, зет Рамиза Хоџића Сикија, који је у фебруару ове године ухапшен у САД под оптужбом да је помагао Исламској држави, а током рата био је припадник злогласног одреда „Ел Муџахид“  формираног августа 1993. и углавном састављеног од исламских добровољаца афроазијског порекла, али и од локалних босанских екстремиста. Како пишу београдски медији, БИА поседује сазнања и да је Мердић дириговао навијачима из Санџака који су први почели с провокацијама и добацивањима. Исти извор наводи да је у организовању напада учествовао и извесни Асим С, за којег се верује да је омогућио долазак ратних ветерана блиских команданту Сребренице Насеру Орићу. Као учесници помињу се и припадници Удружења „Црни лабудови“, ветерани из истоимене некадашње елитне јединице Армије БиХ.

Један од услова за успех оваквог напада јесу и „рупе“ у обезбеђењу, којих је било прегршт, а оне, као и предводници, указују на директну везу са Бакиром Изетбеговићем. За почетак, фирма ангажована за обезбеђивање овог догађаја велике важности и великог ризика је приватна компанија „Секјуритас“, у власништву Мирсада Ћатића, саветника Бакира Изетбеговића. Овај детаљ не би ни на који начин био инкриминишући по Изетбеговића (осим да је можда фирми свог пријатеља обезбедио ангажман мимо редовне процедуре) да Дирекција за координацију полицијских тела БиХ није ограничила број полицијских службеника у кругу Меморијалног центра, где је, међутим, дозвољено присуство припадника безбедносне агенције „Секјуритас“, којих је, према наводима градоначелника Сребренице Ћамила Дураковића, било око 150. Како је, наиме, јавила босанска Федерална телевизија, председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић је увече, 10. јула, рекао у телефонском разговору директору Дирекције за координацију полицијских тела у БиХ Мирсаду Вилићу да не би било добро да припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске буду у кругу Меморијалног центра у Поточарима и штите Вучића. Још је чудније што је, како је рекао Директор полиције Републике Српске Гојко Васић, Вучићу било омогућено да уз себе има само двојицу телохранитеља из Србије, док је његовог турског колегу Ахмета Давутоглуа штитила група од 11 наоружаних људи. Да ли су организатори скупа, односно обезбеђења, проценили да је безбедносни ризик по Давутоглуа већи од опасности која прети Вучићу? И то упркос индицијама које су постојале и раније да се на премијера Србије припрема напад? Највећа брука, међутим, по Изетбеговићевог пријатеља и саветника, власника „Секјуритаса“ (са чиме Изетбеговић, наравно, нема никакве везе) и читав безбедносни систем у Поточарима, међутим, јесте чињеница да је најмање један од нападача имао и акредитацију. Да би могао бити један део у ланцу учесника, сумња пада и на Алена Коминлију, званог Нане, бившег члана обезбеђења Алије Изетбеговића, задуженог да предводи делегацију Србије, што је, према информацијама безбедносних служби, заправо Вучића довео до места где је маса лако могла да га нападне. Коминлија је сада запослен као службеник Протокола у Савету министара БиХ, а током рата је био припадник елитне јединице Армије БиХ која је штитила тадашњег председника Алију Изетбеговића. Колико је Изетбеговић имао поверења у своје телохранитеље, сведочи и чињеница да су припадници „Бисера“ присуствовали и тајним састанцима одржаваним у подруму Народне банке, који су, према сведочењу једног бившег припадника ове јединице, били тајна и за остале највише чланове босанског руководства, осим за најужи круг људи око Изетбеговића укључујући његовог сина Бакира и тадашњег реиса Мустафу Церића. Изгледа да се ово поверење између породице Изетбеговић и „Бисера“ наставило до данас и да се они и даље користе за „специјалне задатке“.

Чињеница која додатно инкриминише Бакира Изетбеговића јесте и његово понашање пре комеморације, током и после ње. Овде пре свега мислимо на то да је он лично гарантовао безбедност Вучићу, али да му се на лицу места није ни јавио, а камоли помислио да би могао додатно да га обезбеди тако што би заједно с њим прошао кроз окупљени народ. Ова поставка подсећа и на сцену из филма Кум где Вито Корлеоне упозорава свог сина Мајкла да ће га њихов ривал позвати на састанак, апсолутно му гарантовати безбедност, а онда га на састанку убити.

На крају, ако је Бакиру Изетбеговићу заиста толико жао, као што каже, и ако Сарајево нема никакве везе са догађајима из Поточара, како се може објаснити чињеница да због напада на Вучића још нико није ухапшен, иако постоје видео-снимци, фотографије, а и сазнања безбедносних служби и Републике Српске и Србије о томе ко је учествовао у нападу?

 

ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ Бакир Изетбеговић, међутим, као ни његов покојни отац нема слободу (а ни навику) да овако крупне одлуке доноси сам, него ради по налогу или, у најбољем случају по њега, у сарадњи са великим светским силама покровитељима муслиманских власти у Сарајеву још пре него што је грађански рат у БиХ и почео. Да је Изетбеговић повлачио конце на основу кореографије неког другог, верује, поред многих, и стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић рекавши да су „за тај покушај убиства премијера Србије посебно заслужни Велика Британија и њене тајне службе, управо онако како су заслужни за већ виђено убиство још једног премијера Србије ‒ Зорана Ђинђића“. „Хапшење и ослобађање Насера Орића, као и политички мотивисана и злонамерна резолуција Велике Британије, која креира нестабилан Балкан и вечити сукоб Бошњака и Срба заједно са криминалцима Бакира Изетбеговића из СДА, те дебате пуне мржње емитоване у федералним медијима неколико дана прије комеморације, плански су стварали услове да се кроз један догађај креира тотални сукоб и прекид било какве комуникације међу званичницима и народима“, нагласио је Галијашевић.

Заиста, тешко је не помислити да би Велика Британија, или како воли да се назива, Горди Албион, управо због своје гордости могла да пређе преко понижења које је доживела у вези са својом скарeдном резолуцијом о Сребреници. Осветнички потез био је сасвим очекиван, а по свему судећи, и темељно планиран унапред. У овом контексту посебно вредан пажње је један инцидент који је у оквиру читаве пометње око напада на Вучића у Поточарима прошао скоро незапажено. Један београдски лист објавио је, наиме, позивајући се на изворе „блиске службама безбедности“, да је „пензионисани агент британске обавештајне службе МИ6 Џорџ Базби главни организатор нереда и покушаја ликвидације премијера“. Како пише овај дневник, Базби је пре напада на премијера у Поточарима боравио у Београду недељу дана, а његов задатак је био да, уколико Србија не подржи резолуцију о Сребреници, дестабилизује регион, односно „запали“ Балкан, где је и једна варница и даље довољна да изазове нови ратни пожар. Британски агент је током јуна био у Босни, а од 1. до 7. јула боравио је у Београду, па се вратио у Босну, а одатле је 9. јула отпутовао у Лондон. Овде се састајао са многим јавним личностима из времена ранијих режима. Био је радо виђен гост ових дана у неким престоничким кафанама и кафићима, а база му је била у хотелу „Хајат“. Његов је задатак био да ослушкује расположење Срба поводом резолуције коју је Велика Британија предлагала и да, ако Србија то игнорише, организује нереде у региону, не презајући ни од већег броја жртава. Управо је Базби преко својих пријатеља у Босни организовао не само нереде у Сребреници већ и напад на премијера Вучића. Базбијева десна рука у томе био је управо Насер Орић, који је лично организовао своје људе да нападну премијера. Њих двојица су и веома добри пријатељи. Лист наводи и да је Базби, који је у Београд дошао 1992, са неким људима, као што је Љубиша Буха Чуме, постао чак врло близак, што и не чуди, и чуди јер је управо Базби имао одличне контакте са земунским и сурчинским кланом, он их је организовао за многе ликвидације, са њима је рушио Слободана Милошевића, а довођен је у везу и са убиством Зорана Ђинђића. У наводе изнете у овом листу могли бисмо врло лако посумњати као у „таблоидну причу“ објављену/измишљену ради дизања тиража. Постоје, међутим, детаљи у вези са њом који говоре да би врло лако могла бити потпуно аутентична и указивати да су односи наших и британских тајних служби озбиљно погоршани. Потврду њене аутентичности даје чињеница да је уз текст објављена и фотографија британског шпијуна, што је могло бити добијено само од правог извора из безбедносних структура. Други детаљ јесте да постоји прећутни договор међу тајним службама да никада јавно не објављују идентитет ривалских шпијуна, а камоли да у јавност износе њихове фотографије. С обзиром да је српска служба у овом случају то правило прекршила, постоји могућност да је Британцима хтела да пошаље опомену и упозори их да би требало да спусте лопту и примире се. Такође, ово није први пут да српска служба на овај начин гура прст у око британским колегама. Претходни пут то се десило када је, такође преко једног београдског листа таблоидне репутације, откривен идентитет британског шпијуна Ентонија Моктона, у то време саветника у амбасади Велике Британије у Београду, а данас руководиоца свим операцијама МИ6 из Беча, где се налази Штаб за Балкан и Средњу Европу. Најчувеније „дело“ Ентонија Моктона је руковођење транспортом Слободана Милошевића у Хаг.

 

МОРБИДНА ИНВЕРЗИЈА ФОКУСА Постоје, међутим, и они који верују да је Вучић сам крив за догађај у Поточарима, јер тамо никако није требало ни да иде и који, иако су све сем хришћана, мисле да би требало да да хлеба онима што су њега каменом. Ови „праведници“, међутим, не виде или не желе да виде да је Вучић онима што су га каменовали давао хлеба не само пре него што му је свечано уручена каменица, него и после. Радио Слободна Европа тако пише да „оно што је неподношљиво у Србији након инцидента у Поточарима јесте морбидна инверзија фокуса“ и да је извештавање српских медија о стварном догађају дана – „двадесетогодишњици геноцида“ ‒ замењено небројеним снимцима и коментарима о нападу на Вучића. „Сребреничке жртве на тај начин су још једном бачене на маргину, готово прећутане – жртва број један био је председник српске владе“, додаје гласило америчког Конгреса. Да ли то значи да би, у случају да Обаму приликом посете Ханоју нападне група разјарених Вијетнамаца, Си-Ен-Ен о томе ћутао и наставио да извештава о жртвама напалма и агенса оранж од којих и данас пате хиљаде деце а у време америчке агресије на ову земљу нису била ни рођена? Да не помињемо Обамино обезбеђење, јер у таквој ситуацији никако не би потегло оружје и припуцало по маси… Социолошкиња Весна Пешић у сличном маниру мисли да Вучић „није имао ни шта да тражи у Сребреници“, те да је, пошто није одолео проводу који му се нудио у Поточарима, и сам крив. Вероватно и Вучић интимно верује да није имао шта да тражи у Сребреници, али је тамо отишао јер је сматрао да мора, и то под притиском, највише западним, који Весна Пешић потпуно заборавља. Подсетимо је, на пример, само да је највиши ауторитет у БиХ, високи представник Валентин Инцко, за исту ту Слободну Европу пре него што је пропала британска резолуција у УН рекао да би Вучићу одлазак у Сребреницу и одавање поште жртвама пружили „фантастичну прилику“ да „са позитивним изјавама уђе у историју“. „Стални сарадник сајта Пешчаник“ Милош Ћирић отишао је и корак даље од Весне Пешић и навео да премијер „не схвата да његова рука и не треба да буде испружена, него да рука жртава треба да буде испружена према њему“, а да је за то неопходно да заузме „потпуно другачији став од ставова које заузима данас“. „И која, онда, рука помирења Бошњацима? И ко то стварно баца камен на помирење“, пита Ћирић, који није гледао на телевизији шта се десило у Поточарима.

Питање је, међутим, и да ли би Валентин Инцко данас рекао оно што је рекао 7. јула о Вучићевом уласку у историју. Инцко је у то време предвиђао да ће британска  резолуција о Сребреници бити усвојена у Савету безбедности УН. И управо је у том светлу желео да Вучића види у Поточарима. Да види Вучића како на комеморацију долази етикетиран као премијер државе у којој живи већински геноцидан народ. На срећу, овај се сценарио није могао остварити, уместо Вучића и Србије понижени су Лондон и његова резолуција, а нападом на њега у Сребреници бачено је камење на помирење и убијени су снови оних што мисле да до некаквог истинског помирења заиста може доћи понижавањем једне стране.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *