Почетна / БРОЈ 374 / Алексеј Пушков – председник Спољнополитичког одбора Државне думе

Алексеј Пушков – председник Спољнополитичког одбора Државне думе

Ауторизовани интервју Председника Одбора за међународне послове Државне Думе Руске Федерације Алексеја Пушкова часопису „Печат“:

Пројекат ,,Јужни ток“ који је изазвао у Србији јасно разочарање није отказан због Русије. То желим да истакнем посебно, како не би било неразумевања на ову тему. Јужни ток је био формално блокиран од стране Бугарске, а уствари од Брисела и САД који хоћеда ограниче међународне везе Русије, и њене геоекономске пројекте, а ради испуњења једног задатка – изолације Русије. Стога је јасно да Русија није могла да реализује Јужни ток. Могли смо, додуше, да ,,замрзнемо,, ову ситуацију на четири, пет, шест година и то без икакве гаранције да ће бити деблокиран. Бугарска, као што знате, нема неки висок ниво самосталности. То је земља која је врло зависна од дотација и субвенција које прима од ЕУ.

Стога је јасно да Јужни ток не би био сачуван, из простог разлога што Бугарска није могла и не може да издржи притиске од стране Брисела. Ово говорим да би било јасно ко је крив. Није Русија. Дакле, пред Русијом је био избор – или да одустанемо од Јужног тока као таквог или да пронађемо алтернативу. Та алтернатива био је гасовод преко Турске којим ће се снабдевати европско тржиште обезбеђивањем шездесет три милијарде кубних метара гаса. У случају реализације Турског тока Турска постаје главна земља гасног транзита. Треба нагласити чињеницу да је Турска до сада одбацивала све притиске који су вршени на њу да одустане од овог пројекта.

За Турску одустајање од овог пројекта значило би одустајање од коке која носи златна јаја. Турска је земља која има поприличну независност и за разлику од Бугарске, која веома зависи од Брисела, одавно је престала да верује Европској Унији. С друге стране и утицај САД није тако велики као што је био раније. САД, наравно, могу покушати да утичу на Турску да одустане од Турског тока, али шта они могу овој земљи да понуде као алтернативу? Шкриљни гас за Европу? Према процени низа озбиљних западних концерна, за четири-пет година јавиће се врло озбиљна криза у вези са експлоатацијом шкриљног гаса у САД. У складу са тим оценама такозвана ,,шкриљна револуција“ могла би да се заврши због читавог низа разлога. Управо због тога САД немају озбиљну алтернативу коју би понудили Турској са идејом да одустане од Турског тока. Озбиљност договора са Турском потврђује и Путинов састанак у Бакуу са представницима ове земље, који је одржан иза затворених врата. Турски ток би требало да донесе добро како Турској, тако и осталим земљама Јужне Европе укључујући, наравно, и Србију. Руководилац Македоније је зато у праву. Без спремности Брисела да да зелено светло Турском току гас опет неће моћи да дође до Србије. Мени се чини да земље које су заинтересоване за испоруку гаса треба да учине сопствени напор (мислим пре свега на земље ЕУ које ће имати добити од Турског тока) до Србије, која је партнер ЕУ са тенденцијом учлањења у ову заједницу и она има апсолутно право да брани свој интерес. Један пројекат је био укинут, али Русија је уместо да потпуно одустане од тог пројекта пронашла друго решење да би извршила испоруку гаса у Јужну Европу.

***

Знамо да Русија не признаје и нема никакве намере да призна Косово. Из два основна разлога: прво, ми сматрамо да је Косово одвојено од Србије на насилан начин. Фактички, то је прво кршење Међународног права у Европи које се тицало територијалног интегритета државе након Другог светског рата. Западне државе сада почињу да говоре о кршењу међународног права од стране Русије у вези са Кримом. А ми онда кажемо: зашто се тога нисте сетили када сте одвајали Косово од Србије? Где је тада било међународно право? Сасвим је природно да се став Русије и став Србије по питању Косова поклапају. Српско руководство нема намеру да призна Косово и Русија исто тако, све док Београд сматра Косово делом Србије.Због ова два фактора ја не видим никакву могућност да Косово постане чланица Уједињених нација. Овде ће Русија заузети поприлично одлучну позицију и став. Колико ми је познато, овај став није претрпео никакве промене.

Што се тиче резолуције, ми сматрамо да је ова резолуција изграђена на сасвим произвољном  принципу. Како је могуће да се од много, готово небројено примера уништавања цивилног становништва у рату бира само један као геноцидан? Зашто се нису сетили да се на територији бивше Југославије у Српској Крајини немилосрдно унуштавало и цивилно српско становништво? Зашто се нису сетили стварања концентрационих логора нацистичке Немачке где су брутално уништавани цивили других националности, понајвише Јевреји, Цигани и припадници осталих народа источне Европе, међу којима су били и Руси и Срби? Зашто они то не осуђују? Зато се нама чини да ова резолуција није зарад осуђивања геноцида, већ да значи нешто сасвим друго. Овом резолуцијом земље Запада желе  да покажу Србији своје незадовољство тиме што Србија није подржала санкције Русији. Овим  Србију подсећају да је још увек осетљива на притиске од стране западних земаља које могу покушати да угрозе међународну репутацију Србије, да супротставе Србију муслиманском свету.

Ја пре свега мислим да резолуција представља апарат притиска  на Србију.  Други разлог лежи у томе  да се иницирањем резолуције Британија као земља чланица НАТО, а мислим да је текст резолуције усаглашен и са осталим земљама чланицама алијансе, ствара оправдање за агресију на вашу земљу која није имала међународно правно образложење. Није било никакве резолуције Савета безбедности УН-а која би оправдала бомбардовање Београда. А ако није било резолуције, овај акт се сматра кршењем међународног права и третира се као противправни рат. Тако се сматра и у Кини, и већини земаља света изван предела западне алијансе. Мислим стога да покретањем резолуције о Сребреници Запад жели да докаже да је његов рат против Србије био оправдан. Дакле, ако је у Сребреници био геноцид, онда је Запад оправдано бомбардовао Србију. И тако, на овај начин покушавају да створе ретроспективно образложење и оправдање за овај рат. Зато ваша земља ову резолуцију доживљава као веома негативну. У току преговора са представницима Ваше земље ја сам то осетио и емотивно и политички. Логично је да је српски народ доживљава као покушај да се понизи Србија , да се наруши њен међународни углед и због тога су наши ставови идентични.

***

Регион је свакако значајан. То су јужна врата Европе.То је, међутим, регион који је историјски гледано врло нестабилан. Још увек је, ако гледамо простор бивше Југославије, свеже сећање на ратне сукобе. Рат још увек није отишао у историјско сећање. Поделе су јасне. Ипак, ако да говоримо о политици Русије, она овде не настоји да створи сферу утицаја без обзира на то што има оних који тврде супротно. Ја мислим да су сфере утицаја тамо где се стварају војне базе. Ако упоредимо број база Русије и Америке имамо јасне показатеље, како на глобалном, тако и на локалном нивоу, нивоу Балкана. То је као небо и земља. Знамо да Америка има своје базе од Панаме, Јужне Кореје, Јапана, па до Косова. Због тога имам осећај да је запад тај који ствара сфере утицаја, а не Русија. Јасно је да и Балкан треба да потпадне под сферу утицаја НАТО. Јасно је да САД овде жели да створи ослонац за НАТО,  са америчким војним присуством. Ми не желимо да стварамо овде сферу утицаја кроз успостављање војних база, већ желимо да Балкан буде регион партнерства са Русијом. Настојаћемо да то партнерство остваримо реализацијом великих пројеката попут Турског тока. Желимо да ово буде регион где ћемо остваривати економске и трговинске везе и сасвим је природно да предузимамо иницијативу и напоре да се те везе учврсте и стабилизују. Русија не покушава да постави против напора НАТОа своје властите војне напоре. То је очигледна чињеница. Ми не покушавамо за разлику од Америке да по сваку цену остваримо стално или привремено војно присуство на овим просторима. На Косову је огромна америчка база, а мислим да ни Црна Гора неће бити поштеђена будући да тежи скором учлањењу у НАТО. Јасно је да су циљеви Русије, Запада и Америке у потпуности различити.

***

Русија не може да преузме на себе спасавање земаља чланица ЕУ. Мислим да земље чланице ЕУ морају да потраже решење у оквиру њених граница. Ми нисмо спасилачки тим и сматрамо да Грчка као земља чланица ЕУ мора сама да бира и нађе начин како ће да реши питање изласка из кризе. Дугови Грчке износе триста двадесет милијарди евра. Ја не могу да замислим државу која је спремна да изнесе програм помоћи овој земљи која има тако енормни дуг. Како видим ни Европска Унија није спремна на то. И због тога, посете грчких званичника Москви није се говорило о великим кредитима. Ствар је у томе да Грчкој кредити од пет, десет милијарди евра суштински неће решити проблем.

Ми смо са Грчком спремни да разговарамо о могућностима сарадње по питању одређених пројеката краткорочне и дугорочне перспективе. Спремни смо да размотримо могућности инвестирања у Грчку, јер постоје одређене компаније у Русији које би могле да буду веома заинтересоване за улагања у ову земљу. Мислим да би Русија и Грчка требало да пронађу пут сарадње на пољу нових инвестиционих пројеката који би Грчкој могли да дају нови извор могућности за излазак из кризе. До сада се Грчка ослањала само на субвенције. Што се тиче перспективе Грчке у Еврозони поприлично је незахвално прогнозирати да ли ће ова земља остати у зони евра. Ако изађе, онда ће то озбиљно подривати њен останак у ЕУ. Једна је ствар да будете чланица ЕУ не улазећи у зону евра, а сасвим друга да останете у ЕУ а да напустите евро. Дугорочне последице су извесне, али их није могуће из ове перспективе проценити. Без обзира на то како Грчка поступи, већ је могуће извући поуке из њеног искуства. Грчку су својевремено напумпали кредитима што се одразило на неком побољшању квалитета живота и инфраструктури, али нису стварани услови за развој привреде. Земља није имала на основу чега да се развија. Јасно је да земље које теже чланству у ЕУ гледају позитивне примере. Међутим, не треба пренебрећи ни ове негативне. Постоје земље које нису чланице ЕУ, а показују поприлично импресиван развој. Ево, например, Турска или чак Белорусија, која не улази у ЕУ, али успева да створи доста озбиљну привреду. И успела је да изгради успешне гране привреде попут машиноградње, хемијске индустрије, па и пољопривреду. То показује да улазак у ЕУ није једини начин да се земља успешно развија.

С друге стране имамо Бугарску и Румунију које су чланице Европске Уније, али не бих рекао да имају већи стандард од Белорусије, вероватније мањи. Чини ми се да пример Грчке показује колико опасности по једну земљу носи ослањање на позајмице и кредите као јединствени извор развоја привреде. Тим пре што, ево и званично, челници ЕУ саопштавају да у наредних пет до десет година неће бити пријема у ЕУ ниједне нове чланице, јер они нису  у стању да финансирају све те државе које су желеле да уђу у заједницу, како не би морали да им дају субвенције. Имамо пример Украјине и Молдавије, на чијем примеру се јасно огледају драстично смањене могућности улагања ЕУ у земље потенцијалне чланице.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *