Почетна / Свет / Оправдани страх Запада, или параноја

Оправдани страх Запада, или параноја

Пише Зоран Милошевић
Пре свега Вашингтон, али и НАТО у целини, све више показују отворени страх од све самопоузданијег става Русије и њеног реалног повратка у велику геополитичку игру. Он се креће од тога да би могли изгубити Аљаску, преко оправдане бојазни да немају одговор на успон руске подморничке нуклеарне претње, до обнове утицаја Москве не само у регионима у којима је традиционално била присутна, попут Кубе или Вијетнама, него и у готово целој Јужној Америци, која се сматра неприкосновеним двориштем САД

Прошло је 70 година од завршетка Другог светског рата, али ова победа није донела мир и равнотежу снага у свету. Велике европске државе су уступиле место САД и Совјетском Савезу. Иако je свет напредовао, геополитика се није променила, а технологија и рат и даље су нераздвојни.

Када се сумирају резултати Другог светског рата, лакше је рећи шта се није променило него шта јесте. За све три водеће државе (САД, Велику Британију и Совјетски Савез) рат је почео шоковима. За САД Перл Харбуром, за Совјете нападом Немаца у јуну 1941, за Британце – брзином којом је пала Француска.

Перл Харбор је за Американце био шок комбинован са Великом депресијом, тј. економском кризом. Оба проблема појавила су се, такорећи, ниоткуда. Неки људи су очекивали тако нешто, али већина није. Зато су ови догађаји изменили америчку културу усмеравајући је ка песимизму  (просперитет и безбедност су илузије). Ипак, Други светски рат донео је и велике користи САД. Превазиђена је Велика депресија, створена је америчка средња класа, те су бројни становници ове државе први пут стекли своју кућу. Тако је било све до 11. септембра 2001. године, када се поново појавио страх и песимизам (да су просперитет и безбедност илузије) пише Џорџ Фридман за „Стратфор“. Но, за амерички естаблишмент појавили су се, неочекивано, нови проблеми: Аљаска, подела елите на два клана и војно присуство Русије у непосредној близини САД, тј. на Куби, у Јужној Америци и Вијетнаму.

[restrictedarea]

ЧИЈА ЋЕ БИТИ АЉАСКА? САД не искључују могућност да Русија, после поврата Крима у свој састав, то учини и са Аљаском, коју је 30. марта 1867. године продала за 7,2 милиона долара (сада је то око 122 милиона). Шта плаши Американце?

Прво, током последњих месеци значајно су порасли углед и популарност губернатора Аљаске, Саре Пејлин, која је учествовала и у трци за председника САД заједно са Џоном Мекејном (изгубили су од Обаме и Бајдена). Шест година раније, Пејлинова је дала пророчке изјаве да ће Русија повратити Украјину, а потом започети борбу за Аљаску. Новинари су, после анализа њених говора, закључили да је у много чему била у праву. Друго, у последње време руски медији су објавили велики број чланака о незаконитом присаједињењу Аљаске од стране САД, јер није плаћено све по уговору за ову гигантску земљу. Такође, има мишљења да уговор о Аљасци није подразумевао продају, већ право на коришћење у трајању од 99 година, те да после тога САД морају да врате ову територију Русији („законитом власнику“). Постоје и они који говоре о бројним пропустима, односно неиспуњавању уговора о купопродаји Аљаске, што је довољно разлога, са правног аспекта, да се покрене процедура поништавања. Треће, на Аљасци се највише противе истополним браковима (79 одсто су хришћани). Многи руски експерти сматрају да ако Обамина влада усвоји федерални закон о легализацији истополних бракова, то ће омогућити да локално становништво организује референдум (слично кримском) о угрожености од стране припадника ЛГБТ популације и изласку из састава САД. Четврто, становници Аљаске, као и Тексаса, одавно имају сепаратистичке тежње, а оне су додатно оснажене слабим стањем у економији САД, те становници све мање желе да деле зараду од нафте, гаса, риболова и туризма са другим америчким државама. Барака Обаму и Демократску партију отворено мрзе. На сајту Владе Аљаске редовно се појављују иницијативе о одржавању референдума о осамостаљењу, али оно што посебно брине Вашингтон јесу резултати социолошких истраживања јавног мњења њених становника јер показују да постоје бројни житељи који се не противе припајању Русији… Најважнији плусеви за ову идеју крију се у томе што би се догодило велико смањење пореза, а добили би и јефтину радну снагу, такође, укинула би се жестока правила градње објеката и коришћења природних ресурса.

Тренутно је Аљаска најперспективнија територија САД, док је 70-их година прошлог века била најнеперспективнија. Једна од тада уважаваних прогноза Владе САД (1972) говорила је да ће 2022. године Флорида бити на првом месту по богатству (због туризма и бума у изградњи објеката) док ће Аљаска за САД бити терет који ће их вући у понор. Ова прогноза није се остварила, наводи портал dal.by.

 

НАТО, САД И „АГРЕСИВНА РУСИЈА“ Са друге стране, НАТО је на Самиту у Турској, одржаном 13–14 маја, разматрао одговоре на „руске изазове“. Наиме, он жели да заштити своје савезнике од повећане опасности, о чему је говорио секретар алијансе Јенс Столтенберг другог дана Самита у Белеку. Према његовим речима, ради се о „растућим изазовима безбедности нама суседних источних и јужних области“. Наиме, на „јужним крајинама ниво тероризма и насиља достигао је неочекиване размере“. Међутим, уверавао је присутне да је алијанса спремна да елиминише све опасности, додавши да су ово „највећи безбедносни изазови  колективној безбедности од времена Хладног рата“. „Ми адаптирамо алијансу према новим условима. Ојачавамо војно присуство на источним правцима, где смо значајно повећали број НАТО јединица. Такође, размештамо и своје снаге одвраћања, које могу ступити у борбу у року од 48 сати.“ Поред тога што се бави класичним војним питањима, овај савез се бави и „програмом одвраћања и борбом са хибридним претњама“.

Учесници НАТО самита у Белеку су крајње песимистички говорили о перспективама сарадње са Русијом, јер су уверени да се меша у збивања у Украјини. Секретар НАТО је изразио и забринутост поводом најаве Москве да ће разместити и нуклеарне ракете на Криму, што се, према његовом мишљењу, негативно одражава на безбедност у региону.

Три прибалтичке државе заједнички су инсистирале да постоји „повећана опасност од Москве“, те да желе да НАТО пошаље неколико хиљада војника не њихове територије, ради „одвраћања Русије од напада“. Другим речима, тражили су да Берлинска бригада, базирана у Немачкој буде пребачена на Прибалтик. Са овим је сагласан и генерал Филип Бридлав, командант НАТО снага у Европи, који се обратио чланицама преко начелника генералштабова са молбом да дају нове војне јединице „имајући у виду притисак који се тренутно осећа у Источној Европи“, преноси портал stoletie.ru.  На Самиту је посебно разматран и „вероватни напад Русије на прибалтичке државе“. Ипак, то није једини проблем за Американце и њихове савезнике. Директор за комуникације Беле куће Џенифер Псаки потврдила је у четвртак 21. маја да САД врше притисак на Вијетнам да забрани руским војним авионима слетање у бившу америчку базу Кам Ран Беј, али и да их забрињава војно присуство Русије у обе Америке.

Руска употреба аеродрома у Кам Рану (база САД током рата у Вијетнаму, а затим совјетска војна база до 2002. године) постала је предмет негодовања Америке. „Позвали смо вијетнамске политичаре да учине све да Русији онемогуће приступ бази у Кам Рану за развој активности које могу изазвати подизање тензија у региону“, рекла је Псаки.

На иступању у Сенатском комитету, 21. маја, генерал поморске пешадије Џон Кели, иначе командант Јужне команде САД, изјавио је да Русија повећава своје присуство како би обезбедила утицај у Северној и Јужној Америци. Постепено, од 2008. године, Русија је увећавала свој утицај у Јужној Америци, од пропагандних активности, преко продаје оружја и различитих машина и уређаја, али и помоћу уговора о борби против шверца наркотика и споразума о трговини. „Током председниковања Владимира Путина примећујемо снажан повратак тактици Хладног рата“, рекао је он.

Русија се враћа на Кубу, повећава присуство у Венецуели и Никарагви како би добила право на успостављање војних база и лука за снабдевање својих војнопоморских снага и стратешких бомбардера, који су намењени за дејства на западном делу Земљине кугле, нагласио је Кели. Од прошле године руски извиђачки бродови патролирају око Кубе и „неколико пута су залазили у Мексички залив и кретали се око источних обала САД“, нагласио је Кели. То је био један од аргумената да Барак Обама крене у нормализацију односа са Кубом да би „протерао руске бродове“.

Оно што је посебно привукло пажњу америчких сенатора јесте чињеница да су руски војни авиони улазили у опасне „блиске контакте“ са њиховом, односно НАТО авијацијом. Године 2014. било је 66 опасних сусрета авиона, а од почетка ове године забележено је 27 инцидената. Неки су се једва завршили без судара. У свим овим опасним сусретима руски пилоти показали су невероватну храброст и хладнокрвност, њихова обученост све више задивљује западне колеге. Такође, према подацима НАТО, руски авиони и бродови су више од 100 пута нарушили границе држава алијансе. Генерал Кели је обавестио сенаторе и да су Руси донели одлуку да упуте у патролирање стратешке бомбардере далеког радијуса дејства у област Карипског мора и Мексичког залива да би пратили војне активности страних држава, као и поморске комуникације, преноси портал newsland.com.

На другој страни, Русија је развила (док је Запад у овој области стагнирао) нове моделе подморница. Адмирал војнопоморских снага САД Мајкл Конор сматра да су руске подморнице достигле такав технички ниво да могу нанети ударе по америчкој територији и базама, пише лист Инквиситр. Ове подморнице на нуклеарни погон носе интерконтиненталне ракете „Булава“, које су погађале циљеве на Камчатки и са више од 5.500 км удаљености. Амерички генерали високо оцењују потенцијал руских оружаних снага да нанесу удар у било ком правцу, додајући да је крајње тешко да се држава заштити од подморница и поменутих ракета. Но, додатно уље на ватру додали су амерички новинари поставивши представницима Пентагона питање које нуклеарне ракете Русије су најопасније. Одговор је био изненађујућ: ракете са руских подморница Пројекта 955 „Бореј“ и 885 „Јасен“. Најопасније ракете су типа „Булава“, јер подморнице „Бореј 2“, на пример, располажу до 16 нуклеарних ракета Р-30 „Булава-30“, а оне бешумно прилазе на позицију лансирања и могу нанети велике ударе, на које није једноставно одговорити. Свака ракета носи до 10 нуклеарних бојевих глава, а домет им је до 11.000 километара.  Тамошњи новинари су ове констатације протумачили као немогућност америчке војске да заштити земљу од руских подморница и нових нуклеарних ракета, што ће свакако имати последица у политици САД.

Додатни удар на чврстину западног савезништва нанела је афера око шпијунирања европских савезника од стране САД, затим штета коју државе Европске уније трпе од санкција Русији, као и нелегална имиграција, изазвана ратном политиком Вашингтона на Блиском истоку и Северу Африке. Све ово доприноси да се државе Западне Европе више уједињују против америчке политике, односно опструирају већ договорене потезе. Немачка канцеларка Ангела Меркел је иницирала стварање „европског интернета“, због прислушкивања њених телефонских разговора, а Мађарска, Чешка, Словачка, Италија и Грчка  су лидери у отпору санкцијама против Русије, наводи chaintech.ru.

Када се на све дода и не баш сјајна економска ситуација у САД, онда крајње рационално звучи предлог Ребеке Лијао изнет за амерички часопис „Нешенел интерест“. Наиме, ова ауторка је мишљења да Американци не могу спречити развој неких држава, те да је разумно и корисно да се више не боре против њих, него да им се придруже.  Ко би рекао?

Клановска Америка

Политичка збивања у САД говоре да се двопартијски систем распада на два клана –Клинтон и Буш, којима су се протеклих година придруживале бројне породице на оси Рим – Берлин – Токио. То говори да се амерички унутрашњи сукоби протежу далеко изван граница државе, јер се ради о клановима светског значаја, те ће страна која изгуби бити избрисана са страница историје. Управо зато ће, процењују аналитичари портала regnum.ru, после председничких избора 2017. године, борба кланова у САД стећи крајње радикалне форме. Треба приметити да Бушови и Клинтонови нису израсли на подршци једне партије, већ су међупартијски кланови, тј. обе партије су подржавале оба клана, који су, заузврат, омогућавали страначку дисциплину и формирање одређене политичке филозофије и идеологије што су се протезале изван партијских граница.

Сада, када је избио сукоб два клана, све се мења. О томе сведочи и гласање о уговору са Европском унијом, тзв. Трансатлантском партнерству, за које је Обама лобирао конгресмене заједно са републиканцима, отворено показавши да је део клана Бушових, због чега су чланови његове Демократске партије торпедовали изгласавање овог документа, уз образложење да се његов садржај крије од народа. Наравно, под „народом“ имају у виду елиту Демократске партије. Када је Обама отворио специјалну „тајну канцеларију“ у којој су могли да прочитају Уговор о трансатлантском партнерству, у њу су ушла само два човека. Овакав поступак демократа не чуди, јер партију контролише Хилари Клинтон, која је у сукобу не само са Обамом већ и целим кланом Бушових.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *