Почетна / Репортаже / ИНФОРМАЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ: Додељене награде „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ЗА НАУКУ И ДРУШТВЕНУ ТЕОРИЈУ за 2014. годину

ИНФОРМАЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ: Додељене награде „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ЗА НАУКУ И ДРУШТВЕНУ ТЕОРИЈУ за 2014. годину

Историчар књижевности и писац Злата Бојовић и публициста и теоретичар Слободан Вуковић равноправни су добитници „Печатове” овогодишње Награде Печат времена за науку и друштвену теорију, а књижевници Никола Маловић и Славица Гароња ове године су равноправно поделили Награду Печат времена за књижевност.

Признање „Печат времена“, којим недељник „Печат” традиционално годишње одликује уметничко и научнотеоријско  стваралаштво, награђеним ауторима у области науке и друштвене теорије сада се додељује:

О Злати Бојовић за књигу Историја дубровачке књижевности (СКЗ, Београд, 2014.)

O Слободану Вуковићу за књигу Етика западних медија. Антисрпска пропаганда и „хуманитарна“ интервенција           (Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Институт друштвених наука, Сремски Карловци – Нови Сад – Београд,  2014.)

Књижевна награда Печат времена, коју „Печат“, такође традиционално и годишње додељује ауторима најбољих литерарних остварења објављених на српском језику, ове године припала је:

О Славици Гароњи за роман  Повратак у Аркадију („Српска књижевна задруга“, Београд, 2014.)

О Николи Маловићу за роман  Једро наде („Лагуна“, Београд, 2014.)

Овогодишњи лауреати признања Печат времена, установљеног  2011. године (сада се додељују пети пут заредом), проглашени су одлукама донетим на завршним седницама оба „Печатова“ жирија, одржаним 5. маја у Београду.

Одлуку о Награди Печат времена за књижевност донео је жири у саставу: проф. др Јован Попов (председник), Верољуб Вукашиновић, Бранко Стојановић, Љиљана Богдановић и мр Владимир Димитријевић.

О добитницима Награде Печат времена за дело из области науке и друштвене теорије одлучио је жири у саставу: проф. др Ратко Марковић (председник) проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић.

 

О    НАГРАДИ

Награду Печат времена чине Повеља и новчани износ од  500.000 динара.

Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност, у складу са наумом оснивача награде, додељују се ауторима, односно делима која су током једне календарске године значајно обележила национално књижевно стваралаштво, као и области националних друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских и политичких истраживања.

Награда се лауреатима увек уручује 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког – свеца покровитеља Награде Печат времена. И овогодишњим добитницима признање ће бити предато управо на дан овог православног празника, у уторак 12. маја 2015. године у 14 часова у Звездара театру у Београду.

Печат времена за књижевност  до сада су добили – Матија Бећковић (2011) Рајко Петров Ного (2012) Милован Данојлић (2013) Иван Негришорац (2014); Печат времена за науку и друштвену теорију био је додељен историчару Милораду Екмечићу (2011) Чедомиру Попову (2012) Милу Ломпару и Славенку Терзићу (2013) Василију Крестићу (2014).

 

ИЗ ОБРАЗЛОЖЕЊА ЗА „ПЕЧАТОВЕ” НАГРАДЕ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА”

 

КЊИЖЕВНА НАГРАДА

 

Кроз причу о посети мајчином завичају у идиличним пределима Западне Славоније, после многих година и новог циклуса крвавих збивања, нараторка Повратка у Аркадију враћа се у безбрижне дане детињства, али и даље, у мукотрпну прошлост своје породице и свога народа. Оживљавајући многобројне ликове рођака и суседа, углавном малих, обичних људи, она компонује мозаичну слику једног дела нашег националног простора у 20. веку. Приповедајући занимљивим комбиновањем првог и другог лица, префињеним стилом са изразитим лирским обележјима, Славица Гароња уткала је у свој роман обиље драгоцене фолклорне, етнографске и језичко-дијалекатске грађе, као и мноштво интертекстуалних веза, понекад јасно назначених, још чешће прикривених. Њено прустовско трагање за изгубљеним временом, потпомогнуто фотографијама из породичног албума, у раму српске историје неминовно добија драматичне и трагичне конотације. Упркос томе, наглашени осећај за лепоту природе и људи носи у себи неуништиву животворну енергију која ауторкиној прози даје главни тон.

          У роману Једро наде Никола Маловић наставља своју приповедачку пловидбу Бококоторским заливом, започету романом Лутајући Бокељ и настављену у Пругастоплавим сторијама. Пишући особеним и препознатљивим стилом, језиком у којем се древни локализми стапају са неологизмима виртуелне комуникације, аутор уобличава повест о повратку италијанског фабриканта морнарских мајица у завичајни Пераст. Привидно тривијална прича о неуспелом пословном подухвату и успелој љубавној вези са младом историчарком уметности преплиће се са реминисценцијама на догађаје из историје Боке Которске, да би постепено почела да се преображава у орвеловску негативну утопију, временски ситуирану у блиску будућност. Опчињен барокним амбијентом пераштанских здања и степеништа, Маловић техником фрагментаризоване нарације мајсторски гради атмосферу травестираних вредности, гротескних контраста и пригушеног безнађа, карактеристичну управо за европско барокно доба, али и за ово наше. Тиме његова футуристичка визија стиче карактер застрашујуће опоре сатире.

                                      II

 

НАГРАДА ЗА НАУКУ И ДРУШТВЕНУ ТЕОРИЈУ

 

У  књизи Историја дубровачке књижевности Злата Бојовић настоји да споји два различита чиниоца у објашњавању књижевних појава. Она, с једне стране, пише историју дубровачке књижевности као опис континуалне смене писаца и дела у периоду од XV до XIX века. Али, с друге стране, она приказује промене у својствима система књижевног искуства који је обухватао унутрашње трансформације жанрова и стилова.  Тако је њено настојање везано за спој историјских и системских књижевних својстава. Овај спој историје и система представља основни методолошки путоказ у интегралном објашњавању дубровачких књижевних појава, писаца, представа, жанрова, утицаја, традиција и стилова. Дубровачка књижевност је схваћена као аутономна књижевна појава испуњена „одређеном мером аутохтоности и посебности“, која – својим различитим својствима – представља укрштај различитих културних традиција…

 

Говорећи исцрпно и свестрано о антисрпској пропаганди као глобалном и ударничком прегнућу медијских посленика западног света, Слободан Вуковић у својој књизи Етика западних медија помиње (и даје одговоре на) низ важних питања, међу којима је и ово: који су то главни разлози или интереси који су натерали Запад да се прво сагласи а затим и да учествује у разбијању/распаду друге Југославије, и у исто време, покрене широку медијску сатанизацију Срба? На први део постављеног питања, како аутор наговештава, због недоступних докумената о кључним одлукама, с једне, и одбијања Запада да призна кривицу, с друге стране, још дуго ће се чекати коначан одговор. У међувремену, не само за теоријска разматрања, важно је да промислимо све оно што нам је овај аутор, у свом трагалачком напору, предочио и тако, обиљем чињеница, омогућио и да сами разложно одговоримо на „загонетке“ медијске сатанизације српског народа.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *