Почетна / Интервју / Проф. др Јовица Тркуља – Фатално путовање у погрешном возу

Проф. др Јовица Тркуља – Фатално путовање у погрешном возу

Разговарала Биљана Живковић
О актуелном тренутку у земљи, српској интелектуалној елити, приликама у свету…

Редовни професор на Правном факултету у Београду, др Јовица Тркуља, пажљиво пратећи збивања на српској политичкој сцени, критички сагледава српску реалност, без перспективе. Криваца за то је много, а он у првом реду указује на српску политичку и интелектуалну елиту.

Данашњи положај државе Србије и српског народа последица је владавине недораслих политичких елита које су током протеклих деценија разориле материјални и духовни потенцијал нашег народа. Од државотворног, историјски-културно признатог и победничког народа, претворени смо у губитнички народ, којем се отимају територије и богатство. Изгубили смо територију Српске Крајине, на којој су вековима живели Срби, и територију Косова и Метохије. Изгубили смо млађи и образовани део нашег народа, који се иселио, друштвено богатство, које се одлило у иностранство и на приватне рачуне, историјске савезнике и углед који смо имали у свету. У периоду од 2001. до 2012. из Србије је исисана 51 милијарда долара. На дну социјалне пирамиде је две трећине пауперизованог становништва док се на врху у шачици привилегованих гомила огромно богатство. (Према светској листи најбогатијих, 103 грађанина Србије су милијардери.) Наше друштво је урушило готово све вредности: животни услови су катастрофални, 788 000  (20,1 одсто) становника је незапослено, социјална сигурност никаква, здравствено стање нације болесно, просвећеност забатаљена, духовни живот занемарен. Наука, уметност и филозофија су изопштени из друштвеног живота. Уместо да нас овакво стање друштва мотивише на протест и побуну, препустили смо се равнодушности и апатији, као да је постојеће стање судбина од које нам нема спаса. Готово да нема јавне критичке речи, медији су режимски или пригушени, једва да има опозиционог живота. Практично се враћамо једноумљу, култу личности и клими неталасања, (ауто)цензури, каже проф. др Јовица Тркуља, коментаришући друштвенополитичке прилике у Србији.

Истичете да је на првом месту одговорна политичка елита.

Велика је трагедија нашег народа што смо у време тектонских померања у Европи и свету, од пада Берлинског зида 1989. до данас, имали несрећу да нам на челу државе буду људи политички недорасли времену, националним и државним интересима. Они нису видели нити данас виде даље од својих партијских кабинета и банковних рачуна. Заправо, они су нас укрцали у погрешан воз који нас од 1990. до данас, уместо ка отвореним друштвима слободе, демократије, владавине права, вози споредним колосеком у супротном смеру. Из тог воза је покушао да искочи Ђинђић и то платио главом. Возачи и сувозачи после њега су само додавали брзину, а Вучић и његови вазали само појачавају реторику. На другом месту је одговорност интелектуалних елита које су у тим драматичним збивањима изневериле свој позив. Уместо да са становишта струке понуде одговоре на изазове времена и поставе путоказе и светионике у мрачном и смутном времену – они су, у већини, или дигли руке од интелектуалног рада и стваралаштва у својим  струкама, или су ушли у политичку арену, политички се ангажовали, те на тај начин не само издали већ и аутокомпромитовали свој позив.

Шта је, према вашем мишљењу, донела петооктобарска демократија, шта је народ очекивао а са чиме се суочава?

У то време народ и грађани Србије су се нашли у мучној дилеми, сличној дилеми као супруга која се, бежећи из брачног неуспеха са пијанцем, преудала за коцкара (а он распродаје имовину и упропашћава породицу и будућност деце) те сада на новим мукама размишља о новом браку, или враћању у пропали. На наредним изборима 2003/4. ова несрећна супруга је одлучила да иде у нови брак. Избор је био између агресивног (СРС) и импотентног (ДСС–ДС) и она је као мање зло изабрала импотентног. На наредним изборима, између манекена, силеџија и наркомана изабрала је манекена („паметан, леп, проевропски тип“). Најзад, на последњим изборима окренула је леђа манекену и ушла у загрљај са демагогом, очијукајући истовремено с пијанцем. Дакле, ова несрећна супруга је бирала између зла и горег, породица јој је пропадала, деца напуштала кућу као брод који тоне. А ми смо као народ ишли из пораза у пораз, као да је пораз наша судбина. Следствено томе, свака је власт у Србији од 1990, посебно после 5. октобра 2000, до сада, служила само за легализацију резултата пљачке. Збивања након избора 2013. подсећају на славодобитну еуфорију после 5. октобра.

[restrictedarea]

Напредњаци на челу са Вучићем су, истичете, слично ДОС-у на челу са Коштуницом и Ђинђићем, успели да придобију три четвртине нације уз себе, да распламсају велике наде и очекивања грађана, али…

Ђинђић је као премијер обећао: посао, правну државу, борбу против корупције, стабилност, европске интеграције. Премијер Вучић је обећао слично: посао, правду, борбу против корупције, привредни  раст и улазак ЕУ. Међутим, будући да је данас у Србији на делу континуитет са СПС-овском и ДОС-овском владавином, Вучићев маневарски простор да оствари свих пет обећања је веома ограничен. Ограничен је споља све већим уценама и све мањим конкретним (нарочито финансијским) пројектима подршке. Спољни дуг је повећан за време његове владавине са 15,5 милијарди на 25,500 милијарди евра). Ограничен је изнутра. У његовом окружењу је најгори талог из СПС-овског и ДОС-овског времена: превише криминалаца разних боја, ратних и антиратних профитера, малих и великих тајкуна, кетмана и камелеона, белосветских протува, фабриканата магле и произвођача лажи. Погледајте само интелектуалну и медијску сцену, која је данас најгора у последњих пола века. На њој доминира политикантска, вазална интелигенција, сачињена од бројне армије партијских аналитичара, кабинетских саветника, експерата, портпарола, али и корумпираних професора универзитета, правника, економиста, политиколога, научних саветника и истраживача јавног мњења, новинара, уредника и других интелектуалних посленика.

Свестан тих ограничења, Вучић је донедавно био веома опрезан: обећавао је мање, трудио се да уради више! Последњих месеци је „прешао Рубикон“. Обећава све више, а успева да уради све мање. Све чешће моли за још две године за прве резултате своје реформе. Моја је процена да ће и он, као и његови претходници, прећи пут од плебисцитарног цезаризма (Милошевић) који је увелико иза њега, до демагошке династеје Ђинђића, Коштунице и Тадића. (По Аристотелу, династеја је комбинација најгорих особина демократије и олигархије). Њен епилог је маргинализација и одлазак са политичке сцене. Међутим, за разлику од својих претходника, Вучић политику прима као судбинско, животно питање у којем је пораз већи од смрти. Реч је о његовом карактеру као судбини, о његовој фанатичној амбицији – да за њега ништа није прихватљиво испод максимума. (Ту фанатичну амбицију сам уочио пре двадесет година у студенту Вучићу и његовом ставу  – ништа испод десетке!) Стога ће његов пут бити по ивици: или-или. Његова популарност и легитимитет цуре убрзано као песак у пешчаном часовнику. Још годину-две народ ће слушати заводљиву радикалско-досовску реторику, потом ће тражити резултате испуњења обећаног и на крају, шта је испуњено од пет олако датих обећања. Желим му да успе, али сва искуства реформатора у Србији су обесхрабрујућа.

Да ли би српски народ гласао за Вучића да је знао да ће он угостити Блера као „високог госта“ и свог „саветника“?

Извесно је да би тиме одбио велики број својих гласача и разголитио противречну и неконзистентну страну своје политике. Он се окружио саветницима који дају „добре савете“, јер више нису у прилици да дају лоше примере. (Као активан политичар, Блер је готово све упропастио чега се дотакао.) Мене забрињава да у јурњави и потрази за саветницима и саветодавцима није скокнуо до оних који су свој национални воз од 1989. усмерили у добром правцу и избегли најгоре сценарије транзиције. На пример, до Вацлава Клауса, чешког премијера (1992–1997) и председника (2003–2013). Вучић је пропустио да уради нешто што није урадио ниједан српски лидер од пада Берлинског зида, а што је урадио Клаус: окупио најквалификованије (не најподобније) личности (водеће стручњаке из разних области) формулисао националну стратегију транзиције из ауторитарног у демократски поредак (реформе државе, националне економије, права, науке, културе) постао лидер спровођења радикалних али легитимних и благовремених реформи друштва и државе. Бојим се да је за чешки и сличне успешне транзиционе моделе касно. Јер, са оваквим саветницима, својим партијским лакејима и опозиционом сувозачима, Вучић ће наставити да нас вози на споредном колосеку, у поменутом погрешном возу који све више наликује на расклимани аутобус из филма „Ко то тамо пева“.

У новом броју „Херетикуса“ – „Корупција у Србији, владавина права и немоћ институција”, објављени су извештаји о феномену систематске корупције, који је својевремено Савет за борбу против корупције доставио влади и тужилаштву. Књига говори да су политичари, државне институције огрезли у беспризорној корупцији. Списак тих политичара, бизнисмена онеспокојава!

У земљама у транзицији, карактеристике корупције су њена прилагодљивост промени друштвеноекономских услова, а последице су спутавање економског развоја, угрожавање основних људских права, разарање институција… У условима рата и кризе ови проблеми се дижу на квадрат а епилог је трагичан – охлократија (владавина олоша) која се, по првилу, устоличује у постратним олигархијама (у БиХ, Србији, Хрватској, Црној Гори, на КиМ). На пример, криминалци су најпре у ратним условима били слуге и плаћене убице а онда су у постратној демократској транзицији постали партнери у пословима с државом. Потом су отели државу и деле је са странкама и тајкунима. Корупција је данас, после сиромаштва, највећи друштвени проблем и препрека бржем економском развоју и изградњи правне државе. Бројне афере указују на то да су у Србији присутни елементи системске корупције. Њени узроци су дубоко укорењени у наслеђеним проблемима и феномену партијске државе. Уз ово, од средине 90-их година, од првих закона о предузећима,  приватизацији и слично, смишљено су уграђене норме које су омогућиле потоњу „тајкунску приватизацију“ и „легалну“ пљачку друштвеног богатства. На тексту тих закона заједно су радили тзв. правни и економски експерти заједно са будућим тајкунима, а они ће се, 20 година касније, наћи заједно и у кривичним пријавама које је Верица Бараћ поднела против председника и чланова управних одбора, као и власника спорних приватизација (Луке „Београд“, Агробанке и др). Те кривичне пријаве су још увек у фиокама тужилаца, а водећи тајкуни и остали осумњичени се бране реченицом: „Ми смо све радили по закону.“ Отуда, оно што се конкретно ради у борби против корупције у „антикорупцијском троуглу“ (Агенција за борбу против корупције – Савет за борбу против корупције  – премијер Вучић) тек је демагошко ударање прутом по води. Србија не располаже адекватним институционалним и кадровским антикорупцијским капацитетима. Посебан проблем у борби против корупције је процесуирање појединачних случајева, што указује на недопустив утицај власти и неформалних група на рад правосуђа и других државних органа. Систем финансирања политичких странака није и даље подложан транспарентној контроли и проверљивости података. После избора одржаних 2013. године, појављују се нови/стари облици политичке корупције, посебно путем праксе трговине одборничким мандатима. Нова влада је покренула широку антикорупцијску акцију, готово програмског карактера. Међутим, досадашњи резултати су скромни и обесхрабрујући. Борба против корупције је била изборни трик и од ње очито нема ништа. Стварна борба против корупције значила би сечење гране на којој седе кључни актери политичке сцене Србије.

Какву спољну политику води Србија и да ли је уопште има?

Наша спољна политика мора да пође од чињенице да је Србија мала држава и да није у могућности да утиче на глобална политичка кретања. Стога српска дипломатија треба да се прилагођава светским тенденцијама и да подржава оне велике силе које јој омогуће сувереност, територијалну целовитост и просперитет. Нажалост, у протеклој деценији наше политичке елите нису следиле историјске интересе свог народа и државе, нити су формулисале основне принципе спољне политике Србије. Напротив, све су подредиле процесу „европеизације која нема алтернативу“. То не само да није донело економски и политички просперитет и стабилност већ је суновратило земљу у друштвеноекономску кризу, административни хаос, структуралну, технолошку и финансијску зависност од међународне финансијске олигархије. Данашња политичка елита Србије наставља некритички однос према ЕУ. Она превиђа да и ЕУ доживљава стагнацију, не види велике дефиците демократије у ЕУ, која се, по речима њеног водећег функционера, Мартина Шулца, трансформише у „Франкенштајново чудовиште“. Стога се морају озбиљно преиспитати досадашњи преговори о чланству у ЕУ, будући да они, у облику у којем се спроводе, служе као изговор за непрекидне политичке уцене и наметање штетног неолибералног друштвеноекономског концепта. Стара српска пословица каже: „кад на путу којим идеш сретнеш тројицу који ти кажу да си пијан – хватај се за плот и кад си најтрезнији“. У том преиспитивању битно је стриктно поштовање Устава и стопирање свих споразума и међународних уговора који се тичу уставноправног статуса земље, као и поништавање свих оних за које се утврди да су неуставни или штетни са становишта виталних националних интереса. Ово се, пре свега, односи на Бриселски споразум као политички, а не правни акт. Дакле, у односу према великим силама треба да будемо мултиполарни а мото наше спољне политике мора бити ревитализација унутрашњег суверенитета.

Није ли тај суверенитет изгубљен 1999. са НАТО агресијом на СРЈ? Ту агресију народ никада неће заборавити, за разлику од политичара.

То је једно од тешких, судбинских питања која су пала са бомбама у пролеће 1999. на Србију. Данас, 16 година касније, уместо бљутавог јубилејског празнословља којим су нас засули наши званичници прошле недеље, ваља нам се ухватити укоштац са мучним питањима која зјапе као отворене раке. Без обзира на сву сложеност НАТО агресије на СРЈ, крајње је време да се научна мисао одреди спрам тих питања. Парадоксално је да је, како време одмиче, листа питања које је отворила та агресија све дужа, тако да су нам објективни одговори све даљи: Није ли на помолу раскид са међународним правом утемељеним на Повељи УН? Будући да заштита људских права задобија приоритет над националним суверенитетом, присуствујемо ли ми то дефинитивном крају националне државе? Није ли НАТО, бомбардујући Србију, истовремено преузео улогу тужитеља, судије и извршитеља пресуде? Нису ли тиме широко отворена врата самовољи – превласти силе над правом? Постаје ли то закон Дивљег запада, „право јачег“ – ново међународно право? Колико још треба да падне „паметних“(!) бомби и „Томахавк“ ракета на брдовити Балкан, Ирак, Либију, Сирију да би при блеску њихове светлости цео свет видео застрашујућу оштрицу НАТО-Дамокловог мача, који опако и неодговорно угрожава основе цивилизације на планети? Најзад, да ли ће човечанство, после свих својих успења и суноврата, у трећем миленијуму после Христа схватити његову једноставну поруку да зло добра донети неће? Или ће, напротив, нестати са лица Земље? Упркос критици и упозорењима својих евроатлантских партнера прљавих руку и нечисте савести – српски званичници су се на сенима страдалих и на развалинама Генералштаба заклињали да „НАТО агресију и злочине никада неће заборавити“ и да ће „љубоморно чувати своју војну неутралност“. Међутим, сутрадан после пригодних патриотских беседа, ти исти званичници су као амбициозно дисциплиновани ђаци кренули у срицање лекција својих евроатлантских партнера и тутора: од Бриселског споразума с Косовом које би да буде независно до НАТО ИПАП споразума, по којем војници НАТО треба да имају слободан транзит кроз Србију, да користе српску војну инфраструктуру и буду „заштићени“ посебним статусом док бораве на територији Србије.

Како коментаришете украјинску кризу и њен утицај на прилике у Европи и свету?

Треба имати у виду историјске процесе дугог трајања, који се некад јављају као детерминанта а некад као константа у понашању великих сила. Оно у чему се данас слажу водећи мислиоци, од Хабермаса до Чомског, јесте да је будућност Европе и света на почетку 21. века негативно запоседнута: оцртава се застрашујућа панорама угрожавања општих животних интереса. Ми у Србији смо то пре других осетили, док су 1999. падале НАТО бомбе по нашим градовима. Најновији сукоби у Украјини, бомбардовање Сирије, Ирака… показали су да ће се путем модерног технолошког рата, уз инструментализацију УН и других међународних организација и помоћу планетарне индустрије свести – одлучно уклањати потенцијални регионални хегемони и сви они који стоје на путу интересима доминантних светских сила на челу са САД. Њихова лозинка је: ако вам се не свиђа, макните се с пута! У противном, следе санкције и бомбардовање, без обзира на морална начела и норме међународног права. Сценарији у Ираку, Либији, Сирији, Украјини слични су оном у СФРЈ    90-их и у Србији 1999: криза–санкције–инсценирани злочин као основа за „легитимну интервенцију“, као „легално покриће“ за бомбардовање и почетак рата.

Будући да су се на путу доминантних светских сила и самозваних господара света сада нашле економски, војно и политички моћне земље (Русија, Кина и др.) на видику су глобални сукоби и „хистеричне помаме“ које провоцирају нереде сличне онима уочи Првог и Другог светског рата. Уколико до тих сукоба дође, извесно је да ће досадашње „Пустињске олује“ на Блиском истоку, „Милосрдни анђели“ на Балкану и слично – бити додир анђеоских крила у односу на оно што ће бити у новим ратним сукобима. Не заборавимо: велики ратови у XX веку су вођени око фосилних горива, тржишта, прерасподеле политичке доминације. У могућем великом рату у XXI веку сукоби ће бити око виталних вредности од којих буквално зависи опстанак народа и држава (вода, тло, ваздух, виталне сировине). Ту се неће бирaти средства (укључујући и нуклеарна) а епилог би извесно био трагичан за људски род и планету у целини. У том смислу ваља разумети Хабермасову тезу о „негативно запоседнутој будућности“ на прагу XXI века. Наш велики филозоф, Михаило Ђурић, своју беседу против НАТО бомбардовања априла 1999. завршио је злослутном реченицом: „Највећа невоља овога света је невоља неувиђања невоље!“

Зашто је Западу у интересу да словенски народи међусобно ратују? Англосаксонска – антисловенска политика и идеологија се повампирују?

Иако је Хладни рат завршен 1991. у главама западних политичара и у НАТО стратегији, он још увек траје. Он је важна карика у њиховој тежњи ка светској доминацији, при чему се не бирају средства. Њима не одговара стабилна, економски и војно моћна Русија. Њима је неприхватљиво да она има 36 одсто сировина и укупног богатства у свету, са само три одсто становништва. Ту су и фрустрације из историје: велики ратови које је Запад водио против Европе, од Наполеона до Хитлера – стизали су до Русије и ту доживљавали највеће поразе… Ширење НАТО на Исток, планови да антиракетне штитове инсталирају на границама Русије свакако нису због среће, мира и стабилности у свету. Идеолози новог хладног рата и стратези НАТО упадају у традиционалну заблуду да „источни проблем“ могу решити двонедељним блицкригом, када то буду захтевале „лоше прилике“, или ненасилном „розе револуцијом“ када то буду захтевале „добре прилике“.

Дали сте значајан допринос рехабилитацији политичких осуђеника и кажњеника у комунистичком режиму у Србији и један сте од малобројних интелектуалаца који исправљају историјске неправде учињене српским великанима.

Спадам у оне што сматрају да је у правном савладавању ауторитарне прошлости један од важних корака (поред отварања досијеа тајних служби и реституције) и рехабилитација политичких осуђеника и кажњеника. Тај корак је тежак и болан јер су током полувековне ауторитарне владавине и неправне државе у Србији многобројна лица била осуђивана мимо важећих правних норми или на основу непримерених и нецивилизацијских прописа. Основ кажњавања била је политика партијске државе и њена ригидна идеологија. Тиме је жртвама политичке репресије нанета велика неправда а друштву историјска срамота. Наша данашња политичка спорења и непријатељства, која су трајна друштвена опасност и велика препрека на том путу, корене вуку из блиске и даље тоталитарне прошлости. Уколико се зло те прошлости не савлада, оно ће нам се законито понављати. У периоду од 2006. до 2012. године рехабилитовано је преко 2000. људи, међу њима и великани попут Слободана Јовановића, Драгољуба Јовановића, Михаила Ђурића, Борислава Пекића, Драгослава Михаиловића и других.

Објавили сте публикацију вредну поштовања, књигу „Злочин над мишљењем, осуда, изгон и рехабилитација Михаила Ђурића“. Колико Срби данас знају о академику Михаилу Ђурићу?

Нажалост, ретки су они у Србији који знају да је академик Михаило Ђурић 1972. осуђен  на робију и удаљен са Правног факултета у Београду због критике уставних амандмана 1971. Он је тада дигао глас против разбијања српске државе, против идентитетског геноцида српског народа у Хрватској, Црној Гори и БиХ. Мало је оних који су чули тај његов глас. Још мање је оних који су озбиљно читали и студирали његова дела. Сматрао је да „човек треба да говори само онда када не сме да ћути“. Био је ненадмашан предавач, концизан у исказима, логичан и убедљив у доказима а егзактан и категоричан у закључцима. Његови „Изабрани списи у 12 књига“, које сам имао част да приредим, драгоцени су интелектуални компас за сваког мислећег човека. Ослобађајући нас једноумља, многих заблуда и предрасуда, лажне вере, наметнутих ауторитета, учинио је све да његово дело будућим нараштајима светли као путоказ, а његов живот је образац узорности, моралности и доследности. У Ђурићевом делу налазе се важне лекције којих нема код Лутера, Калвина и Вебера, нити код бриселских бирократа који нам држе лекције. Ђурић нас је учио и својим примером показивао да се може бити и Србин и Европљанин. Упозоравао је на поразну чињеницу да је српски народ у својој повести често прелазио пут од неодмереног уздизања и слављења Европе као своје духовне постојбине и највеће узданице спрам које се односио са неограниченим поверењем и страхопоштовањем – до потпуног разочарења у Европу и одбацивања свега што носи европски предзнак и опредељење.

На вашу књигу о осуди и изгону Михаила Ђурића реаговао је недавно проф. Оливер Антић. Ваша полемика са њим у „Политици“ узбуркала је јавност и изазвала бројне реакције у српским интелектуалним круговима.

У полемику сам увучен невољно. Наиме, у свом критичком тексту о Оливеру Антићу, Тодор Кулић је написао 20 речи у којима помиње један документ из моје књиге, „Злочин над мишљењем“, а који говори о Антићевој улози у чисткама на Правном факултету БУ. Међутим, у свом одговору Кулићу, Антић је више од пола текста посветио мени, покушавајући да ме, као у време када је био моћни декан-намесник и јуловско-радикалска перјаница, поново стави на стуб срама. Одговорио сам на његов напад, не због одбране, већ због чињенице да је Антић пре „идеал тип“ (јунак наших дана) него појединац, пре феномен него индивидуа. Он је жалосна потврда какви су људи испливали на површину у ова смутна времена и наплатили своје политичко камелеонство и конформизам. Ова полемика у „Политици“ је разголитила тамну страну јавне сцене данашње Србије, где се све гласније чују интелектуални посленици који су својевремено, жртвујући своју аутономну критичку позицију зарад политичких, материјалних, статусних и сличних пробитачности прихватили улогу вазала и лакеја политичких моћника. Упркос тзв. демократским променама у Србији, они би, уместо скрушеног, покајничког повлачења са сцене, и даље да осионо пресуђују као неприкосновени жреци и морално-интелектуални жандарми. Штавише, не штедећи ни мастило, ни песнице, они, на само њима својствен начин, настоје да дезавуишу људе који су се одлучно супротставили репресији и дали велики допринос демократским променама у Србији. Неретко, у тој улози су проверени возачи и сувозачи наше погибељи, посебно (анти) хероји са „идејног фронта“. Они исти који су у претходним режимима за блаћење, производњу бљувотина и беспримерне нападе на људе били задужени као најгори, они чија се „морална тарифа“ мерила баснословним цифрама, они најбестиднији чији је образ био довољно дебео да могу да поднесу све, и да се опет успињу по лествицама партијске и државне хијерархије. Већ 15 година ти исти настављају по старом, док тобоже демократски настројени политичари – правдољупци и истинољупци, браниоци људских права и тзв. независни медији не само да им се не супротстављају већ цинично и перверзно уживају у свему томе. Тако одређене личности бивају не критиковане (јер критика је нешто позитивно) већ блаћене на начин који остаје далеко испод граница људскости и елементарне пристојности. И уместо да се са том заменом теза ухвате укоштац, интелектуалци из јавног и културног живота – ћуте и гурају главу у песак. Највреднија у тој полемици је чињеница да су на светло дана испливала документа о непочинствима тих актера, која речитије говоре о њима и њиховим срамним улогама од свих њихових накнадних поправки биографија. Јер, као што је познато, вампири не воле сунце!

[/restrictedarea]