Почетна / Свет / Последње „УРА!“ Срђе Поповића

Последње „УРА!“ Срђе Поповића

Пише Стефан Каргановић
Масовни „Антимајдански“ митинг одржан у Москви 21. фебруара и објављивање у Сједињеним Државама почетком месеца књиге Срђе Поповића „Blueprint for Revolution“ (могло би се превести као „Технологија револуције“, али то је прерогатива која припада аутору) прикладно обележава почетак једне и сумрак друге епохе

Расположење учесника московског марша одражавало се у паролама као „Годину после Мајдана, не заборављамо и не праштамо“, „Не Мајдану – не рату“ и „Мајдан је превара“. На кога год се још ове поруке односиле, оне су упућене и лично Срђи Поповићу.

Епоха „обојених револуција“ у изворном облику – дефинитивно је завршена и никаквим подешавањем и прилагођавањем рецептуре та чињеница се више не може променити. Једина особа која тога није свесна је Срђа Поповић – генерал лажне светске револуције који се грчевито опире забораву и свом главном штабу нуди стратегију из прохујалих ратова, једину коју зна.

Најављено је да се српски превод Поповићеве књиге спрема „на пролеће“ (надамо се да су власти забележиле ову знаковиту календарску поруку) тако да ће јавност у Србији ускоро имати прилику да се непосредно упозна са њеним садржајем и да је оцени. Концепт књиге могао би се изложити у једној реченици: анегдотални приказ доктрине америчког идеолога „обојене револуције“ Џина Шарпа кроз перипатетичке авантуре његовог најпознатијег следбеника, Срђе Поповића. Зато се овим делом Срђе Поповића нећемо претерано бавити са становишта садржаја, него у првом реду као политичким феноменом. Без сумње, „Технологија револуције“ то и јесте. Књига је проткана заводљиво приземном и „кул“ реториком (да, cool је реч коју на око 300 страна Поповић користи најмање 278 пута више него што би требало, ризикујући да ће се пре огадити својој малолетничкој циљној групи, којој покушава да подилази). Али мисија овог мемоарског приручника је да рушилаштво рехабилитује као забавно и „кул“ занимање, а некритичко и несвесно служење непознатим циљевима невидљивих страних диригената – препоручи као врхунски идеал друштвене ангажованости савременом младом поколењу.

У поговору, обраћајући се читаоцима, Поповић то за своју књигу у основи и тврди, нудећи је као „приручник за провођење позитивних промена у вашем друштву“.

Нови политички поредак Поповићев ментор Џин Шарп познат је по томе што црта ружичасту слику светле будућности што ће наступити применом „револуционарне технологије“ коју крчми његов примерни ученик Срђа Поповић: „Нови политички поредак отвориће пут успешној примени бољих решења, што би одговарало потребама друштва и било у складу са одлукама народа (…) отварање пута за изградњу трајног, слободног и демократског система у коме ће сви добити могућност да учествују.“

Међутим, ни Шарп у својим радовима, ни Поповић у својој књизи не наводе као пример ниједну земљу која је била „ослобођена“ применом њихове рецептуре, где се примећују ефекти успешне примене „бољих решења“ о којима говоре, или где се као последица њихове интервенције било шта догађа са ослонцем на одлуке које доноси народ. Србија? Либија? Сирија? Украјина? Треба ли да набрајамо даље? Или је довољно да парафразирамо Тацита: Створише пустош, па је слободом зову.

[restrictedarea]

Ако је Џин Шарп Иван Карамазов лажне светске демократске револуције, Срђа Поповић је сигурно његов Смердљаков. Оба су податни инструменти тоталитарних сила, којима је слобода анатема осим као цинична парола за политичко ратовање. Зато и они безобзирно инструментализују све који су спремни да се потчине њиховом деструктивном утицају, наседајући на њихова лажна обећања.

Једна од основних лажи Поповићевог неискреног наратива је стварање утиска да су „ненасилни активисти“ довољни да неки режим оборе. У сценарију који предвиђа технологија „обојене револуције“ они јесу важан, али нису одлучујући фактор. Политички притисак споља, утицај заврбованих страних и домаћих медија, позамашна материјална средства која одвајају страни центри моћи заинтересовани за „промену режима“ – то су неки од фактора једнаке или још веће важности које Поповић пажљиво заобилази. (Да је Поповић имао на располагању само свој непревазиђени хумор, али без 60 милиона долара које је амбасадор Вилијем Монтгомери дотурио из Будимпеште, да ли би било Петог октобра?) Поводљиви активисти које Поповић врбује сигурно доприносе крајњем исходу, али они не решавају ништа. Они су само улична пешадија преврата, топовско месо помоћу којег се „ненасилном акцијом“ постиже прави циљ операције. Тај циљ је изазивање физичког сукоба, али под брижљиво режираним условима да би се одговорност за насиље подметнула супротној страни. Поповићев ментор, проф. Шарп то зове инсценирање „варнице“, што је увод у „big push“ (јуриш) на освајање власти. Али не у корист оних који су поверовали Шарповим и Поповићевим бајкама, лаковерно спремни да жртвују своја тела и животе.

Срђа Поповић је тога савршено свестан, али у његовим анегдотама о томе нема ни речи – зато што није „кул“ да се то зна.

Црна листа Поповићев списак за одстрел је врло индикативан. Поред Милошевића, на њему се налазе (сваки уз одговарајући епитет) садашњи или већ свргнути властодршци Грузије, Украјине, Бурме, Бразила, Венецуеле, Белорусије, Малдива, Ирана, Египта, Сирије… Коинциденција, зар не? Непријатељи империје су диктатори и уједно непријатељи Срђе Поповића. Сви пријатељи империје, без обзира на који су се начин докопали власти или како се на њој држе, по дефиницији су демократе и пријатељи Срђе Поповића. И да не изоставимо Поповићеве ватрене денунцијације „деспота Путина.“ Светски путник Поповић, како сам каже, „више времена проводи у ‚Луфтханзином‘ салону на франкфуртском аеродрому“ него код куће, у току је догађаја и зна ко је дежурни диктатор. Тренутно неангажовани глобални револуционар на империјалном бироу рада има изванредан нос за конјунктуру и непогрешиво процењује чији би скалп данас био најуносније награђен.

Што нас доводи до неколико кључних питања ако аутора, његову књигу и бренд са којим су поистовећени посматрамо са феноменолошког становишта. Пре свега, шта је могло условити помало чудну околност да Поповић није написао своју књигу на српском и издао је у Београду, већ да је писана на енглеском и објављена у САД? „Писана“, намерно се изражавамо безлично, зато што је у својству коаутора указан Метју Милер, који се, уз књигу за коју се везује име Срђе Поповића, такође води као коаутор неколико других дела различите тематике.

Неки би с правом приметили да је то небитно, и вероватно јесте, али с обзиром на акутни дефицит искрености у књизи „Технологија револуције“ – није незанимљиво. Милер је, по свему судећи, Американац, не Београђанин као Срђа Поповић, и претпоставља се да, за разлику од српског коаутора, својим матерњим енглеским језиком течно влада. То потврђују беспрекорно идиоматичан стил којим је књига писана и неке назнаке да је Милер, уз све дужно поштовање, оно што Американци зову професионални „ghostwriter“, или писац из сенке, који потенцијалним ауторима „помаже“ да се снађу у лавиринтима стила и синтаксе. То је часна професија, у то нема сумње, и од пословично речитог Џорџа Буша до Бети Форд и разних естрадних звезда многи са списатељским аспирацијама у Америци користе њене услуге.

Рођени Београђанин Па ипак, ма колико било споредно, ово није сасвим неумесно питање. Шта је Срђа Поповић у односу на књигу објављену под његовим именом? Инспиратор, чије је идеје и анегдоте неко други записивао и преточио у наратив, или писац, или барем коаутор дела које му се приписује? Питање није депласирано још и стога што се у славу лепоте Београда, у првом поглављу, помиње „величанствена архитектура која датира из периода деветнаестог века, када је Аустроугарско царство владало Београдом“ и са истом мером усхићености хвали се „Палић, српска верзија Швајцарске“. Хммм. Ниједан рођени Београђанин архитектонске лепоте свога града из деветнаестог века не би приписивао аустроугарској управи, јер зна да је тада није било. Нити би ико са овог поднебља поредио Панонску равницу са Швајцарским Алпима, из разлога који су прилично очигледни. Али неко ко се зове Метју Милер – могуће да би.

Ако бисмо пошли редом, од извесног интереса је и Поповићев издавач, „Spiegel & Grau“, у власништву највећег издавачког предузећа у САД, „Random House“. Фактички власник „Рендом хауса“, са већином од 53 oдсто акција што му омогућава апсолутну контролу, јесте немачки издавачки конгломерат „Bertelsmann SE & Co. KgaA“. Овде ствар постаје још занимљивија, поготово ако је у вези са неким чија је животна мисија – свргавање диктатора. „Бертелсман“ је тридесетих година и за време Другог светског рата био кућни издавач нацистичке партије и један од пропагандних стубова Хитлеровог режима. После рата, ова издавачка кућа је у једном периоду, због колаборације са нацистичким режимом, била затворена.

Срђа Поповић највероватније са овим чињеницама није био упознат када је потписао уговор са оваквим ликовима. Али сада је обавештен и сигурно ће политички коректније поступити ако се укаже потреба за другим издањем.

Пробрано Поповићево друштво Идемо даље. „Пројекат за проучавање 21. века“, организација која је била домаћин Срђи Поповићу на промоцији његове књиге у САД, завређује бар летимичну пажњу. Ко су ти људи? Извршни директор Питер Епс има журналистички профил из области „одбране“, а секретар Том Бизли је био официр у британској војсци. У Међународном саветодавном одбору налазе се особе разних профила, као генерал сер Грем Ламб, бивши директор британских специјалних снага, Сидни Олиник, бивша помоћница за блискоисточну политику министра одбране САД, Николас Гвоздев, професор националне безбедности на Поморској академији САД, Џон Басет, бивши функционер британске контраобавештајне службе GCHQ, сер Мајкл Ли, бивши директор у Канцеларији за проширење Европске уније и тренутно виши саветник у немачком Маршал фонду, Али Вин, сарадник Ранд корпорације, Питер Либерт, помоћник у Канцеларији за кибернетичку политику у Министарству одбране САД, Хајат Алви, професорица блискоисточних студија на Поморској академији САД, Гвен Лејн, бивши француски поморски официр, тренутно филмски режисер, Том Брукснер, официр британске војске у Центру за концепте и доктрину одбране, и Срђа Поповић, како тамо пише „српски активиста и специјалиста за ненасилне револуције“, између осталих.

Шта је проблем са овим профилима? Апсолутно ништа. Ти и разноврсни профили осталих сарадника не сигнализирају ништа посебно сумњиво или опасно. Они сигнализирају нешто сасвим друго што је у контексту публицитета који је удељен књизи и „бренду“ Срђе Поповића много знаковитије него да се ради о друштву конспиратора или анархиста. А то је следеће. Њихов заједнички именитељ је – Естаблишмент. Не његов најистакнутији део, јер ту не седи нико из Савета за спољнополитичке односе, Трилатералне комисије или неког сличног, озбиљно утицајног тела. „Пројекат за проучавање 21. века“ је неспорно „друголигаш“, једна од многих сателитских организација преко којих се популаришу и изводе програмске смернице „великих дечака“. Те установе нису срце Естаблишмента, али чак и као његов периферни део нису безначајне.

У најмању руку, када „на пролеће“ Срђа Поповић буде промовисао српско издање своје књиге у Београду, неко би требало да прикупи довољно одважности и радозналости да му постави следеће питање: шта један „cool“ револуционар тражи у друштву оваквих „fuddy-duddy“ (смарачких) Естаблишмент ликова? И зашто би га баш они гурали?

На та питања можемо да пружимо само хипотетички одговор зато што немамо привилегију да се крећемо у истом пробраном кругу као Срђа Поповић и самим тим немамо непосредан увид у размишљање његових припадника.

Кртица брани кртичњак Ако би се за Срђу Поповића могло ишта објективно рећи, то је да је он неуморни самопромотор. Ово је, наравно, намењено да буде комплимент јер бисмо га у противном назвали, рецимо, опортунистом. Зато можда он сам индиректно сугерише одговор на горња питања у осмом поглављу своје књиге, где оком професионалца подвргава критици погрешне потезе недавно угушеног покрета „Occupy“ (Окупирај) у САД, што је резултирало његовим неуспехом, и дели савете како би се почињене грешке могле поправити. Са техничког становишта савети јесу квалитетни. Али зашто би се специјалиста за смењивање режима сматраних непријатељима САД бавио исправљањем грешака неког масовног протестног покрета у САД, осим ако није наумио да смени режим у Вашингтону? У том случају, зар би га подржавао и промовисао неки део, макар периферни, америчког Естаблишмента? Ово је врло парадоксална ситуација.

Хипотеза коју ћемо поставити полази од увида да Естаблишмент који, од краја деведесетих, на повоцу држи Срђу Поповића и његову „револуционарну“ екипу за специјалне операције (а) планира неколико потеза унапред, и (б) увек настоји да контролише, управља (manage) или бар утиче на цео спектар расположивих опција, од пријатељских до отворено противничких. Њихова процена вероватног даљњег развоја на унутрашњем плану настоји да буде реална и вероватно најчешће није далеко од стварности. Џорџ Сорош, господин који сигурно није непознат Срђи Поповићу, увелико већ предвиђа „немире, увођење елемената полицијске државе и класни рат“ у Сједињеним Државама.

„Слом Совјетског система представља ванредан догађај и у развијеном свету ми сада доживљавамо нешто слично, без да смо потпуно свесни шта је то што нам се дешава“, упозорава овај врхунски инсајдер. И закључује: „У време кризе, немогуће постаје – могуће.“

Без обзира на суштинску безопасност, и без обзира колико је лако покрет „Окупирај!“ био инфилтриран, дезоријентисан и коначно онеспособљен, Естаблишмент је схватио обим потенцијалне опасности коју би представљао нови сличан покушај спонтаног и неконтролисаног окупљања, и то под друштвеноекономским условима који се незадрживо погоршавају. Зато је и активирао свој проверени кадар, помогао му да напише „бестселер“, пронашао му одговарајућег издавача и промовише његову „револуционарну технологију“ не само у САД на енглеском него и у преводима на српски и турски који ће се ускоро крчмити на другим таргетираним подручјима (па ако узгред закачи и Ердогана и још неке друге, утолико боље). Из овог угла, наизглед чудно рекламирање Поповића и његовог бренда у средишту империје више не личи на парадокс, већ напротив, на закономерну рокаду поуздане фигуре управо на терен где би тренутно могао бити најкориснији.

Сваки протестни покрет у Сједињеним Државама усмераван под инспирацијом или по формули Срђе Поповића, предвођен активистима које ће он и његова дружина истренирати, за Естаблишмент је потпуно безопасан. Осуђен је унапред на пропаст, бржу и свеобухватнију од претходних покушаја.

Срђа Поповић се мора суочити са моралном одговорношћу за огромна разарања, људске жртве и патње, изневерене наде, сломљене идеале и општу пустош што је оставио за собом као последице јавне и нечасне петнаестогодишње делатности. Он је опсенар који је завео многе, а није испунио ниједно обећање. Свуда где су он и његови „технолози“ прошли, ма колико да је некада било лоше, сада је неупоредиво горе. Сучељавање отрцаних анегдота из којих се састоји Поповићева „Технологија револуције“ са стварношћу која је проистекла из њене примене тачност ове оцене убедљиво потврђује.

Да ли је Срђа Поповић икада у нешто веровао и био спреман да се жртвује, за разлику од гурања у опасност других? То је питање на које би само Срђа Поповић, у наступу искреног самопознања, могао да одговори. Није искључена теоретска могућност да јесте.

Међутим, несретници који кнезу овога света дозволе да их преведе на другу страну, преко линије која дели добро од зла, ма колико заслуживали сажаљење, по својој суштини и даље представљају неизмерну опасност по друштво у којем се крећу. Corruptio optimi pessima.

(за Срђу Поповића)

„Демократија”!  Шта то беше?

Умешаност Срђе Поповића и КАНВАС-а, његове консултантске фирме за инсценирање „обојених револуција“ у извођењу преврата на Малдивском архипелагу, у Индијском океану, убедљиво илуструје колико им је стало до демократије и за чију агенду раде. Пошто 2008. године тадашњи председник Малдива Маумун Абдул Гајум није показао спремност да своју територију стави на располагање снагама НАТО-а, сатанизован је по стандардној рецептури као корумпирани тиранин. Поповић и КАНВАС су активирани да обезбеде његово свргавање. Супротно очекивањима, новоинсталирани председник, „демократа“ Мохамед Нашид није пожурио да отплати политичке дугове нити је оправдао очекивања својих спонзора. Уместо потписивања уговора за отварање базе, нови председник се посветио решавању еколошких питања па је зато 2012. године државним ударом нецеремонијално свргнут. Нова власт је одмах призната од стране „међународне заједнице“ и изразила је спремност да потпише Уговор о статусу снага, или SOFA, због чега је цела игра и започета. Бивши клијент КАНВАС-а Нашид тада је прешао у опозицију, протестујући идеалистички због укидања демократије на Малдивима. Након дужег периода застрашивања, у недељу 22. фебруара хунта га је ухапсила, стављајући неславну тачку на Поповићеву „демократску револуцију“ на овим острвима. Пошто су на Малдивима прави циљеви „обојене револуције“ сада постигнути, судбина Нашида и његових следбеника више никога не занима. Поповић је ионако претрпан другим обавезама у Америци, а за Малдивљане и заштиту њихових „демократских права“ више га није брига.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. …. добра поента – Срђа је заправо – `Смрђа` – секуларни „поп-мисионар“ глобалистичког естабљишмента ?

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. tko je uopste taj srdja ustvari bolje ime je smrda dno dna?!!!!!

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *