Успешне куће отпора

Најбоље од виђеног у српским галеријама у 2014.

Пише Дејан Ђорић

Најзначајније изложбе у прошлој години догодиле су се у институцијама које систематски дају отпор разулареној псеудоавангарди у служби (не)владиних организација. Спорадични успеси нису толико битни колико систематско заснивање другачијег у односу на постдемократски визуелни свет

Институције истрајног враћања сликарства на нашој сцени су београдске Галерија Медија центра „Одбрана“, Галерија РТС и ваљевска Модерна галерија. Најбоља галерија у Београду, а уз поменуту ваљевску и у Србији, по изазовном, строго заснованом програму и узорним каталозима, јесте Галерија „Hexalab“. Признање за ванредан успех припада Мирјани Пауновић, власници и директорки Завода за лабораторијску дијагностику „Hexalab“, која је уступила део просторија у Његошевој улици за Галерију а у овој години планира да цео простор оспособи искључиво за галеријске активности. Изложбе које организује Галерија „Hexalab“, стручњаке које окупља, одбациле су друге уметничке установе, сводећи програм на сумњив авангардизам и на покојег старог, међуратног уметника проверене вредности. За све друго нема места у српским галеријама и музејима па су изложбе у тој Галерији празник за публику и критику.

Претпоследња у низу у том простору била је ретроспективна изложба слика Милића од Мачве, за коју је Ђорђе Кадијевић, његов кум и најбољи познавалац опуса уметника, рекао да никада није организована боља. Изложене су све најважније Милићеве слике а повод је осамдесет година од његовог рођења. Никола Кусовац и Милићева ћерка Симонида одржали су ватрене говоре и до усијања подигли атмосферу у ионако сатима публиком преиспуњеној Галерији. Завидљивци и анационалисти могу да мисле шта хоће, али то је отварање било догађај који се памти, доказ да Београд није мртав европски град блазираних авангардиста, већ центар који може да понуди нешто само наше, типично београдско и српско. Уметност тог барбарогенија добро је позната, али увек су могућа нова читања, па је добро сликар Жељко Ђуровић рекао да би сликарство Милића од Мачве било револуционарно и да је сада настало, а камоли у време социјализма и превласти апстракције.

ЈЕДНА – ВРЕДНА Ништа мање запажене нису биле ни изложбе сликара и академика Љубе Поповића, Милићевог саборца из групе „Медиала“. Љуба је у Модерној галерији „Ваљево“ приказао једну слику у циклусу изложби посвећених капиталним сликама по формату и значењу а друга изложба је била у београдској Галерији „Париски круг“ поводом изласка другог проширеног издања Љубине монографије. Издавачи су Галерија „Париски круг“ и „Паидеја“. Љуба као сликар и мислилац изазива пажњу многих млађих сликара, окупља елиту српске уметничке и фигуралне сцене, па је значај његових изложби шири од ликовног. Доспети у круг његових миљеника доказ је изванредности, израз најдубљих досега антиглобалистичке естетике јер је Љубина строгост према сарадницима огромна а његови критеријуми високи.

Бесмислено је, као други критичари после протекле године, правити ранг-листе најбољих изложби, уметност није такмичење да би се бодовала. Треба промишљати феномене, биће уметности, а не само резултате. У свету некорумпиране ликовности значајно место припада цртачу и вајару Михајлу Геруну, чија је изложба недавно одржана у београдској Галерији УЛУС. Ако се успех и на тај начин може исказати, треба рећи да је, за разлику од дешавања у свету традиционално схваћене уметности, његова изложба привукла пажњу пре свега студената уметничких факултета. Оно што не могу да виде код својих професора понудио им је панчевачки самотњак, један од најбољих ученика Драгана Лубарде. Цртач је изванредно фине линеарности, вајар суптилно обрађених дрвених скулптура, које због оштећивања ретко излаже па је више познат по бронзаним. Герун је особена појава, морални стуб у својој генерацији, уметник који је приликом сечења целог дрвореда платана у београдском Булевару краља Александра рекао: „Боље рушите куће!“ Успео је да у цртежу и скулптури пронађе оно што зближава са уметношћу, да додирне тајну чисте ликовности.

 

[restrictedarea]

 

БИЈЕЛИЋ И ЦВЕТКОВИЋ Велики излагачки успех је откривање помало заборављеног сликара и академика Јована Бијелића у Галерији САНУ. На ретроспективној изложби, отвореној до 10. марта, уочава се заводљиви колористички шарм мајстора, способност савлађивања разних формата слике, од сценских до камерних, као и тематска и мотивска разноврсност. Немали број познавалаца мисли да су стари сликари неупоредиво бољи од савремених и то не само у занатском већ пре свега у уметничком смислу. На Бијелићевој ретроспективи се види колико су српски међуратни сликари, мада нередовно и у тешким условима школовани, озбиљно схватали уметност, колико је међу њима било дара и заноса, потраге за лепотом.

Приказ битних дешавања не би смео да се ограничи само на београдску сцену. Галерије у унутрашњости често преносе престоничке домете, постају досадне мале филијале пропалих концепција, без ичега духовног, или напора да се открију локалне вредности. Скоро усамљено се у том папагајском понављању издвојила вршачка Галерија Културног центра, алтернативни простор у старом биоскопу. Тој установи је припала част да удоми по обиму и значају већу изложбу, за коју није заинтересована ниједна београдска. Василије Васа Доловачки, сликар и професор, представио је тридесетак слика и цртежа из свог богатог опуса, тежиште је било на радовима из последње деценије. Ако смо икада у новије време имали професора који зна да поучи класичном сликарству, онда је то Доловачки. Уместо бројних реалистичких решења која само следе деветнаести век, популарних међу неким млађим сликарима, он је, уз Милана Милетића, скоро усамљено нашао пут ка савременој фигуративној слици, оплемењујући наслеђе духовним, метафизичким искуством, у којем је занатско само полазиште.

Можда најзанимљивији ликовни догађај у прошлој години збио се у простору београдске Галерије „Прогрес“, која излагачки прогресивно иде силазним путем. Чувени сликар Александар Цветковић, коме је место у Академији наука или међу професорима Факултета ликовних уметности, приказао је на два нивоа своје новије слике великог формата. Повод је излазак обимне, друге по реду монографије о овом сјајном сликару, у којој су сабрани скоро сви важни текстови и радови. Колико је Цветковић добар сликар, не види се само на сликама рафинираног колорита, мајстора који преноси реалност у више сфере уметности, сматрајући вулгарним копирање стварности. Није, релативно, толико тешко насликати колористички успешно дело, међутим, Цветковић слика и задивљујуће црно-беле слике, на којима траг четке, драма потеза, црно-белих односа маса, нијансе и преливи воде у правцу изворног ликовног доживљаја. За разлику од других апстрактних сликара, он је и врхунски фигуративац, прослављен у сарадњи са Божидаром Дамјановским, у раду на заједничким сликама непревазиђених метафизичких садржаја. Висока ликовна култура у позадини је сваког Цветковићевог дела, он је сликар коме се мора придати шира пажња, јер је међу најбољима које имамо од седамдесетих година прошлог века до данас.

[/restrictedarea]