Почетна / Други пишу / МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ – Европско буре барута

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ – Европско буре барута

Прво Француска, сада и Белгија и Немачка, пуцњава, терористички напади, хапшења и рације полиције, војници патролирају улицама, у метроу, на аеродромима. Гори ли то Европа или је само у грађанском рату?

Слатки снови о универзалној културној компатибилности замениле су ноћне море непрестаних сукоба, покољ у редакцији париског сатиричног листа показао је сву неспособност Француске да интегрише своје имигранте.

Да ли је први европско-арапски рат, заправо, започео још 2005. године, па онда и 2013, када су током масовних нереда и насиља горела предграђа Париза, и када су француске власти тврдиле да то чине француски „адолесценти”, неки Пјер, Жак, Марсел, или Алфонс.

А заправо су и они и браћа Куаши били само „технички грађани” Француске, који не мисле, или нису мислили да су они, пре свега, Французи. И који су за време уличних нереда спалили 9.000 возила. Тадашњи француски министар унутрашњих послова Никола Саркози назвао их је „шљамом”.

А то су млади људи из северне Африке, који временом све више бивају изоловани из шире заједнице и све више се окрећу свом муслиманском идентитету, који је код њих чак можда израженији него код њихових сународника са Блиског истока.

Опирући се традиционалним имиграционим калупима, ови млади људи су мање асимиловани него њихови преци, што и јесте једна врста апсурда у 21. веку.

Али француска слабост датира из 732. године наше ере, када су муслимани у својим освајањима и походима ка северу запосели Шпанију и јужну Француску стигавши све до обала Лоаре. У октобру 732. маварски генерал Абд ел Рахман и његова војска, истина нису стигли и до капија Париза, али јесу до неких 237 км југозападно од престонице, до саме светиње Светог Мартина, до града Тура.

Негде на пола пута између Поатјеа и Тура пресрела их је француска војска и зауставила. Недељу дана после тога Абд ел Рахман је умро, муслимани су остали у јужном делу Француске, Поатје је био крајња тачка западне Европе до које су Мавари успели да стигну. Да су победили и кренули даље највероватније би ушли у Париз, а после стигли и до обала Рајне.

Едвард Гибон у „Пропасти Римског царства” каже „да би се у том случају данас на Оксфорду изучавао Куран, а муслимански свештеници би обрезаним Немцима и Енглезима тумачили светли и истинити чин открића Мухамеда. Не би постојала хришћанска Европа, англосаксонци који су освојили Северну Америку били би муслиманске вероисповести, Поатје би изменио историју читавог света.”

У биткама и у рату ствари су веома јасне: једна страна је победник, друга је губитник. Европа у односу на своје муслимане нема данас пред собом тако јасну ситуацију. Јер, муслимани из северне Африке и са Блиског истока данас су без оружане борбе продрли много дубље у Европу него што је то 732. године пошло за руком маварском генералу Абд ел Рахману.

Они су данас у Бриселу где се белгијским полицајцима саветује да не пију кафу на јавним местима у време рамазана, и у Малмеу где је шведским возачима хитне помоћи потребна полицијска пратња.

Последњих неколико година француски муслимани спроводе благу форму интифаде против синагога, кошер месара и јеврејских школа. Политичари нису предузимали адекватне мере како би спречили такве нападе и сада је то у Паризу ескалирало убиством четворице Јевреја.

Шта да се ради? Циници би се подругљиво присетили Бушове доктрине да „ислам и демократија не иду заједно”. Ако је то тачно онда Ирак, Сирија и Авганистан представљају мањи проблем него Француска, Белгија и Немачка.

Америчка је штампа 2005. године поредила Париз са Багдадом, Сен Дени са појасом Газе, називајући тадашњу кризу и нереде „катастрофом социјалне природе”. Американци не заборављају самозадовољни став Француске у време рата у Ираку, али и у време преласка циклона преко Луизијане.

Освета је најбоља када је сервирана хладна. Ни Обама ни Бајден нису дошли на марш мира у Париз, Кери се сада као нешто извињава, Французи су схватили америчку поруку. Ништа од попуштања санкција Русији.

А Москва? Она понавља свој став да је безбедност Европе недељива и да сарадња у борби против тероризма нема алтернативу. Из Брисела сада управо и траже сарадњу с Москвом у рату против тероризма. Али како сарађивати када један од вођа чеченских терориста већ годинама има политички азил у Великој Британији, путује Пољском и држи говоре против Русије?

Француски модел интеграције очито је пропао, у Француској је створена једна дубоко укорењена, структурна друштвена поткласа, која продукује екстремизам, Париз данас плаћа данак својој ароганцији.

Француски модел се заснивао на мерама којима је требало да се обезбеди храна, кров над главом и школовање за сиромашне муслимане, али тај модел није ефикасно решио питање друштвене и политичке изолације и практично је ограничио њихову способност да прерасту у групу са политичким интересима. Неуспешан модел интеграције с најгорим последицама гетоизације.

Мирослав Лазански
http://www.politika.rs/

Један коментар

  1. Sve evropske zemlje koje su članice Nato pakta se ponašaju kao adolescenti, nedorasli školarci koji problem sa islamskim terorizmom ne mogu samostalno da reše, već traže pomoć Amerike.Glavna kuhinja narastajućeg islamskog ekstremizma je upravo u Americi.Jedino se toj kuhinji za sada suprotstavlja Turska, iako je članica NATO pakta.Koliko će još trajati ovakva EU, to ćemo videti uskoro, možda već u 2020.god.Bez EU, nestaće i NATO pakt.Živi bili pa videli.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *