Почетна / Култура / Манипулација није престајала, и неће!

Манипулација није престајала, и неће!

Пише Миша Ђурковић

Поводом новог издања књиге Слободана Вуковића Етика западних медија, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2014.

Када је 1991. почео процес распада друге Југославије, медији су преко ноћи постали гола пропагандна оружја. Домаћи учесници углавном су пратили медије своје стране, а тек ретки су били у прилици да виде слично извештавање и на другој страни. Противници рата тврдили су да је такво понашање овдашњих медија скандалозно и да крши норме извештавања у цивилизованом, демократском, односно западном свету. Кад би им неко указао да су управо медији тих земаља до перфидности довели софистицирану пропаганду која се користи као медијска припрема и легитимизација офанзивних дејстава према другим земљама, одговорили би да је то немогуће и да су и саме такве тврдње део овдашње националистичке пропаганде. Ова ситуација понављала се и приликом дешавања око случаја Улице Васе Мискина, Сребренице, Рачка и свих осталих кључних дешавања током деведесетих.
После 2000. године, када су Американци своје војне интервенције проширили на друге крајеве света, и када су поред хуманитарних криза као оправдање почели да користе и борбу против тероризма, спречавање ширења оружја за масовно уништавање и друге сличне измишљотине, сваком објективном посматрачу постао је јасан модел у којем блиско сарађују политичари, обавештајни сектор, приватне безбедносне компаније и коначно медији, који су често у власништву корпорација заинтересованих за продају оружја или овладавање ресурсима циљаних земаља. Мејнстрим медији на Западу постали су брутална оружја манипулације, а трагачи за правим информацијама и анализама последње прибежиште морали су да траже у просторима интернета.
Југословенска криза показала се као модел који ће касније бити примењиван на разним крајевима света. Отуд су бројни истраживачи из угрожених земаља, али и објективни западни стручњаци почели детаљно да истражују понашање западних медија и специјалне пропагандне ратове који су преко њих вођени. Данас су ретки они који ће за понашање западних медија током деведесетих тврдити да је било објективно и непристрасно.
Српски социолог Слободан Вуковић почео је овом тематиком да се бави још у време док се криза одвијала. Процес распада Југославије код њега је пробудио вишеструка интересовања. Између осталог радило се и о праћењу контроверзног питања о томе ко је кога експлоатисао у Југославији, што је на крају резултовало волуминозном књигом Српско друштво и економија (1918-1992). Почетком прошле деценије када су се поново отворила питања о кривици за распад Југославије, Вуковић је почео да систематизује прикупљени материјал. Тако је настала студија која се 2007. године појавила под називом Како су нас волели: антисрпска пропаганда и разбијање Југославије. Фокус ове књиге био је на детаљној и бројним примерима поткрепљеној анализи континуиране и систематске антисрпске пропаганде у германским, америчким и британским медијима.
Две године касније Вуковић је под називом Етика западних медија понудио прерађено, знатно проширено и допуњено издање претходног рукописа. Детаљна анализа посебних случајева допуњена је знатно ширим уводним делом где је пробао да изнесе теоријски модел обједињеног деловања горепоменутих субјеката, као и да на примерима Улице Васе Мискина, Сребренице и Рачка покаже како се инсценација и подметање великих злочина користи као медијско легитимисање војних акција у најбољој традицији такозваних „фолс флег“ акција, какве су Американци користили од потапања брода Мејн 1898, преко инцидента у Тонкиншком заливу до данашњих дана. Вуковић је јасно показао да се радило о организованим кампањама манипулације и посебно је инсистирао на евидентним уским везама политичара и уредника медија. Све ово му је било важно да би разбио мит о наводној објективности западних медија и показао да они једнако и још бруталније служе интересима онога што политичари дефинишу као националну стратегију. Све то наравно нема никакве везе са било каквим демократским начелима нити са наводном бригом за унапређење људских права мањинских заједница. У питању је константно тражење повода за насилно ширење и очување своје зоне утицаја.
Под утицајем последњих америчких интервенција које су повезане са такозваним „арапским пролећем“, аутор је сакупио још један низ значајних примера и референци, те проширио и ојачао своју првобитну аргументацију заиста фасцинантном количином случајева и навода. Тако је настало друго и претпостављамо коначно издање ове књиге које представља заокружену целину изнету на преко 500 страница, где само извори заузимају више од 50.
Ова књига је дефинитивно показала непринципијелност и директну усмереност западних медија ка реализацији геополитичких и спољнополитичких циљева својих земаља. Њена вредност је и у показивању континуитета метода и модела пропаганде који се против Срба користе без обзира на природу режима у Немачкој нпр, и без обзира на то да ли Срби живе у демократској Србији или комунистичкој Југославији. Срби су нпр. за Немце увек непријатељ, а за Британце такође најчешће исти предмет поруге сем у оним тренуцима кад их треба охрабрити да за рачун Краљице проливају своју крв.
Српска страна је током ових сукоба углавном парцијално реаговала на западне манипулације и ретко покушавала да на њих одговори систематски и макар озбиљно покаже њихово проблематично делање. Вуковић је учинио досад најозбиљнији покушај да то уради и то је чини се извео на веома заснован и поткрепљен начин. Велика ствар је и то што су издавача и аутор пре неколико година учинили велики напор да се верзија ове књиге појави и на енглеском језику. У време украјинске кризе, покушаја извођења обојене револуције у Хонг Конгу и очигледних припрема НАТО-а за нове војне интервенције, ова књига добија много шири значај који превазилази балканске просторе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *