Љубомир Кљакић – Идеја светске власти и феудализација света

Разговарао Александар Лукић

Да ли нам ново глобално уређење нуди концепт који представља повратак у феудалне матрице друштвене конституције

Светски поредак данас одликује тежња ка стварању центра моћи који би управљао светом. Из тог разлога националне државе све мање одлучују о битним питањима. У њихово име то чине својеврсни „апатриди“, моћни људи који се не осећају обавезним ни према једној посебној држави. За сада светска власт ипак не постоји, јер отпор таквим настојањима постаје све јачи, а да ли ће доћи до директног сукоба цивилизација о којем је писао Хантингтон, тешко је предвидети. О тим проблемима разговарамо са политикологом Љубомиром Кљакићем.

Свет је у великој кризи. Према вашем мишљењу, да ли је у питању историјска демисија светског поретка? О чему се заправо ради?

То је увид који сам преузео од великих истраживача ових феномена, Фернана Бродела и Имануела Волерстина, који су седамдесетих година 20. века дошли до закључка да је светски капиталистички систем ушао у циклус последње историјске кризе, јер је све своје унутрашње потенцијале манифестовао, дошао до крајњих граница и сада је принуђен, логиком своје унутрашње структуре, да се трансформише и радикално преобликује, тако да из њега настане један нови, не нужно и бољи, историјски систем. Често и опширно писао сам о томе протеклих година, нарочито у својој књизи Студије будућности 1987–2004 из 2005, као и у књизи Криза. Корисни идиоти и колапс Србије из 2011.

У чему се састоји рефеудализација света? Како је могуће да феудализам оживљава?

У питању је својеврстан регрес и у том смислу се установе модерног света трансформишу у нешто што се у историји већ одиграло. Локализованим центрима моћи управља, по правилу, неки надређени центар, на који ови подређени, рекао бих, вазали тог глобалног центра моћи, немају практично никакав утицај. Свет је хијерархијски уређен између оних који владају и оних над којима се влада. Светски односи су модификовани утолико што више нису државе те које играју одлучујућу улогу, иако то тако изгледа, већ су то структуре моћи које реално контролишу све инструменте управљања друштвом. Светски капитализам представља регрес у правцу недефинисаног поља сукоба различитих нивоа моћи. При томе се све врти око једне гравитационе тачке коју представља светски савез корпоративне олигархије. Ради се, дакле, о концепту који представља повратак у феудалне матрице друштвене конституције.

Феудализам одликује и постојање царства. Ако је у питању неофеудализам, да ли то значи да царство, тј. империја, у неком виду и данас постоји?

Када је покренута тзв. неолиберална револуција или другим речима, конзервативна контрареволуција, на таласу тзв. тачеризма и реганомике, створени су услови да се оствари концепт по којем би моћ што производи светски поредак била пренета на САД, као једину силу која, према замисли, истовремено може да успоставља и унутрашњи и спољашњи, односно светски поредак. Сходно томе, САД се саморазумевају као практична империја, као историјски модификовани облик империјалне моћи, трансферисан из моћи некадашње Британске империје. Главни савезник САД у тој ствари је ЕУ. Међутим, америчка империја, са својим главним савезницима, дошла је до зида, јер њени капацитети очигледно нису довољни да без великог, очигледног, светског конфликта, односно рата, своју моћ успостави на планетарном нивоу. Друго лице империјалног концепта, Европска унија, после једног периода узлета и неупитног напретка у свим својим програмима, и сама се нашла пред зидом, при чему је половина чланица доведена унутар саме Уније у стање радикалне потчињености и експлоатације – Кипар, Грчка, Италија, Шпанија, Португалија и др.

Да ли је у питању нови тоталитаризам?

Мислим да јесте и да то може да се аргументује на много начина. Захваљујући Едварду Сноудену, свет је упознат са операцијама тоталног надзора, које изводе обавештајне службе САД и њених главних савезника. У питању је група земаља позната као Пет очију, Five eyes (FVEY) – САД, Велика Британија, Аустралија, Нови Зеланд и Канада. Ради се о најближим могућим сарадницима у операцији, која је, као што смо сазнали, имала за циљ да се дословно све што има електронски облик на планети Земљи и представља неки информациони догађај надзире и колекционише. До појаве Сноуденових докумената, за то се знало (нпр. Програм „Ешелон“) али довољно несумњивих доказа није било. У тој операцији, у којој главну улогу имају обавештајне агенције пет земаља, у ствари, још важнију улогу имају приватне корпорације, које те земље, односно њихове обавештајне агенције ангажују за рад у својој служби. Испоставило се да, када су, на пример, САД у питању, читавих 70 одсто свих тих послова са илегалним надзором и репресивним последицама обављају приватне корпорације, које су у односу уговарача са владом САД.

У ком смислу је једна од суштинских особина Новог светског поретка и фалсификовање? Да ли је то средство без којег власт не може да се освоји и одбрани?

Последњих 6.000 година наилазимо на континуирану праксу фалсификовања, сузбијања итд. Илустроваћу то веома свежим податком. Тиче се израза „политика штедње“, који је и код нас последње две године веома присутан у свакодневној политичкој и јавној употреби. Тај израз је превод на српски језик, који у оригиналу гласи „austerity policy“. Овај енглески израз, када се преведе на српски језик, има сасвим другачије значење него што је штедња. Прави превод могао би да буде „политика насилног одузимања“. Језички обрт има за циљ да прикрије радикалан захват у друштвено ткиво. Из „политике насилног одузимања“, „austerity policy“, развијена је концепција смрти тзв. социјалне државе. То значи да је држава себе ослободила било каквих одговорности према друштву, које наводно треба да организује. Све досадашње одговорности за социјалну политику пребацила је на приватне грађане, али је себи оставила могућност да и даље суверено интервенише у јавној сфери, нарочито када су у питању два кључна елемента ове политике – тзв. кресање буџетских трошкова, које по правилу иде за тим да се смањују социјална давања (јавно здравље, образовање, култура итд.) као и радно и пензионо законодавство (радикално погоршавање услова рада, смањивање плата и пензија). „Политика насилног одузимања“, „austerity policy“, која суштински значи насилно наметање ситуације у којој сте принуђени да се одрекнете нечега што је до тог тренутка било ваше, преводом у „политику штедње“ представља се као једна врста бенигне штедње, као ситуација у којој то што вам је вишак остављате негде са стране да бисте нешто уштедели. Никакве штедње овде нема. У питању је операција која у Европи траје од 2009. и суштински има за циљ да из земаља које су принуђене да прихвате ту политику здраво за готово експроприше милијарде долара и евра како би се ублажио ефекат дубоке структурне кризе који је захватио светски корпоративни поредак и његову хијерархију моћи.

Укидају се социјална давања, односно многи елементи социјалне државе. Међутим, нека врста социјализма опстаје. Богати људи живе у „социјализму“, јер се ради о социјализацији губитака великих корпорација, а сиромашни живе у суровом капитализму, јер је у питању и приватизација профита. Да ли се ради о капиталистичком социјализму?

У питању је до краја доведено својство капитализма као светског система. Нека истраживања која су се појавила прошле године (нису их радили критичари поретка, већ делови корпоративног система, као што је, на пример, америчка Сити банка) показала су да је тренд социјализације губитака и приватизације профита довео до структуралне поделе становништва, и локално и глобално, на узак олигархијски слој са једне и све већу масу прекаријата, са друге стране – људи који живе у условима потпуне нестабилности, без редовног запослења, са нередовним условима на радном месту итд. Једно истраживање у Лондону је показало да 83 појединца располажу са 43 одсто светског богатства. Када је 2008. године дошло до слома финансијског тржишта, банке које су биле одговорне нису расформиране, већ је њима влада САД дала 650 милијарди долара да покрију губитке, при чему се „загубило“ 10–15 одсто тог новца. То упућује на дубоко корумпирану структуру на местима где се одлучује о судбини читавог човечанства.

С обзиром на приватизацију друштвеног богатства и корпоративни поредак, какво је место намењено нашој земљи?

Намењено јој је место као и свакој земљи која је жртва таквог поретка: да буде део светског поретка корпоративне дистопије. Србија није смогла унутрашњу снагу да промисли о свим тим стварима, да нађе унутрашње капацитете, да препозна шта се ту догађа. Приставши на такве пропозиције, као што је, на пример, „политика насилног одузимања“, „austerity policy“, пристало се на корпоративну дистопију. У протекле три године стидљиво је објављено и код нас и у свету постојање гигантске суме украденог новца из различитих земаља. Из Србије на пример, за десет година, од 2001. до 2011. – „нестала“ је 51 милијарда долара. На Кајманским острвима и другим тзв. пореским рајевима идентификована је сума од 32 хиљаде милијарди украдених долара. У питању је, дакле, огромна пљачка која се дешава широм света. Публиковане су врло разложне, аргументоване студије о томе. Међутим, нико, ни у једној од тих опљачканих држава, укључујући и Србију, није ништа предузео поводом тога. Србија сада покушава да тзв. „политиком штедње“ од становништва прикупи 800 милиона евра, а притом јој је саопштено да је из ње изнета за десет година, од 2001. до 2011. године, 51 милијарда долара. Србија ову чињеницу није ни коментарисала. Није чак рекла ни да то није тачно. Просто није рекла ништа. У томе није усамљена, па је очигледно да дисциплиновано поступа по одређеном правилу понашања, по којем поступају и друге земље.

Шта је онда излаз?

Једино што може да спасе човека и човечанство јесте оно што Касторијадис назива имагинативна моћ друштва. Нужна је, наиме, снажна социјална имагинација која може да представи и постави једно другачије, што значи боље, праведније и слободније структурирано друштво.

Интервју је настао на основу разговора у емисији „Гозба“ Радио Београда 2