Почетна / Друштво / Србија да одлучи где припада

Србија да одлучи где припада

Пише Војислав Коштуница

Заштита државне целовитости Србије, њен економски опоравак и развој, као и очување њеног културног и духовног идентитета, могућни су само под условом редефинисања односа са ЕУ, односно прекидања европских интеграција

Од када је у пролеће 2008. године потписан Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, живот у Србији одвија се у знаку добро познате пароле да Европска унија нема алтернативу. Као што је некада под комунизмом на овим просторима постојао пут са којег се није смело скренути, тако је и пут у чланство ЕУ, када је реч о властима и владајућој политици, постао данас неупитан. Као што се некада сматрало да комунизам нема алтернативу, тако се и данас тврди да ЕУ нема алтернативу. Када је то тако, када власти у Србији у последњих шест година долазе и одлазе заричући се да нам нема живота без ЕУ, када је српско питање замењено европским питањем, када је ЕУ постала наша најдрагоценија реч, права је прилика да се подсетимо шта је пут у Унију до сада донео Србији. Као што је и права прилика да се запитамо, упркос свакодневним порукама и упозорењима, да ли је тај пут у ЕУ за Србију једини и богомдани, као и да се запитамо да ли ЕУ ипак има алтернативу.

НОВА ПОЛИТИКА О овим питањима, о потреби нове државне политике Србије према Европској унији, више сам се бавио у књизи Зашто Србија а не Европска унија, која је објављена 2012. године. Годину дана касније у књизи Политичка неутралност или Европска унија изнео сам још подробније разлоге зашто је Србији потребна нова државна политика и нови однос према ЕУ, политика другачија од владајуће политике безусловног подређивања интереса и будућности Србије чланству у Унији.

Та нова политика, другачија од владајуће политике од 2008. године до данас, своди се једноставно на став да Србија не треба да буде члан ЕУ, већ треба да буде политички неутрална, односно да треба да сарађује са свим државама, па и са политичко-економским савезом држава каква је ЕУ, у складу са својим интересима, а нипошто на своју штету. У интересу је Србије да кроз различите конкретне уговоре развија сарадњу са ЕУ, пре свега економску, али није у интересу Србије да буде члан ЕУ. Постоје европске земље које нису чланице ЕУ, постоје земље које су пред самим уласком у ЕУ прекинуле приступне преговоре (Исланд) постоје чланице ЕУ којима предстоје референдуми о изласку из ЕУ (Велика Британија). Зато и одлука Србије о редефинисању односа са Европском унијом, прекидом приступних преговора, није ни конфликтна ни изолационистичка, као што није ни нереална ни неспроводљива. До одлуке о прекиду приступних преговора Србија може, наравно, доћи само демократским путем, после широке јавне дебате и изјашњавања народа на ваљано припремљеном, слободном и поштеном референдуму.

Ма колико били познати разлози зашто Србија не треба да буде члан Европске уније, односно зашто треба да буде политички неутрална, није наодмет на њих подсетити. Европске интеграције, односно кретање земље у правцу иначе неизвесног чланства у Унији, несумњиво су на штету Србије после једностраног и противправног проглашења независности Косова 2008. године, које је подстицала а затим и подржала Европска унија. Тада се крајње јасно и поставило питање да ли Србија може да буде прва и једина држава која треба територијом и уништавањем својих државних институција на тој територији да плати улазак у ЕУ. Да ли Србија може да постане члан заједнице држава уколико је та заједница, Европска унија, као најбитнији услов за настављање европских интеграција поставила не само скраћење Србије отимањем Косова већ и радикално уставно преуређење Србије у складу са интересима Уније?

 

[restrictedarea]

 

Поред овог првог и основног разлога зашто је за Србију погубно чланство у Унији, такође су важни и економски разлози који говоре о штети коју Србија свакодневно трпи на путу ка Унији. Применом одредби Споразума о стабилизацији и придруживању о укидању царина на робу из ЕУ од 2008. године губици Србије су велики, а они постају тек огромни са укидањем царина на пољопривредне производе из ЕУ од 2014. и омогућавањем странцима да купују земљу у Србији од 2017. године. Недавна судбина пројекта „Јужни ток“, која је погодила не само Србију већ и више суседних земаља чланица ЕУ, још један је пример данајских дарова чланства у Европској унији.

Истовремено, незапосленост, смањене плате и пензије, изумирање индустрије у Србији, раст спољног дуга земље, сиромаштво, апатија и безнађе које се шири – опора су стварност Србије на њеном европском путу. Најаве и заклињања да ће економским реформама по аршинима ЕУ и ММФ, без оживљавања и обнове српске привреде, грађани Србије за коју годину живети спокојније и боље ако марљиво следе курс владајуће евроунијске политике демантује стварност и проблеми и недаће са којима се обичан свет свакодневно суочава.

 

СЛОБОДА И НАТО Како је сама ЕУ у озбиљној кризи, што се види кроз ширење незапослености, сиромаштва, корупције и презадужености, више је него очигледно да европске интеграције представљају препреку развоју и извор нестабилности. Поред ових економских разлога, ништа мање нису важни политички разлози, односно чињеница да Унија, као наднационални конгломерат институција и процедура, све више доводи у питање темељна демократска начела и угрожава саму слободу као највећу вредност демократских држава. О таквом, стварном стању у ЕУ, било да је реч о дубокој економској кризи или дефициту демократског одлучивања, посебно говори најављени референдум о изласку из Уније, ни мање-ни више него једне Велике Британије. Какав парадокс: за Британију је добро да изађе из Уније, а за Србију да постане део Уније.

Даље приближавање Србије ЕУ, затим, повећава притисак да се Србија одрекне војне неутралности, проглашене резолуцијом Скупштине Србије 2007. године, и да постане чланица НАТО. Чињеница је да је апсолутно за сваку од држава које су од 2004. ушле у ЕУ (сем Кипра и Малте) важило правило да прво постану чланице НАТО јер, како се повремено али доследно упозорава, ЕУ није само заједница заснована на трговинским везама па је зато логично и да чланица ЕУ буде и чланица НАТО. Односно како ће у једном интервјуу шаљиво и јасно рећи Милорад Екмечић: „Европа није чоколада већ војни блок.“

Само помињање војне неутралности подсећа нас како је настао сам израз политичка неутралност. По аналогији са изразом војна неутралност, употребио сам и израз политичка неутралност у књигама које сам навео. Значење тог израза јасно и једноставно своди се на то да Србија треба да сарађује са ЕУ, али не и да буде њен члан. Као што је у интересу Србије, из добро познатих разлога, да не буде члан једног војног савеза какав је НАТО, већ да буде војно неутрална, тако је у интересу Србије, из разлога који су наведени, и да не буде члан једног политичко-економског савеза какав је Европска унија, већ да буде политички неутрална.

Оправданост израза политичка неутралност потврђују у више својих изјава западни званичници и представници у нашој земљи, који стављају до знања и упозоравају да Србија не може да буде неутрална, већ да Србија треба да одлучи где припада. Таквим изјавама, нарочито од украјинске кризе и одлуке Уније о санкцијама Русији, Србија је засута месецима. Док су садашња и претходна власт упорно обмањивале јавност тврдећи да је могућно спајати нешто што је за Запад неспојиво („ЕУ и Косово“ или „ЕУ и Русија“) Запад је поручивао да Србија треба да се определи. Ако хоће у ЕУ, мора да се одрекне Косова, укључујући и признање његове независности. Ако Србија хоће у ЕУ, своје односе са Русијом, политичке и економске, мора да сведе у оквире у којима са Русијом сарађују чланице ЕУ.

Неколико насумице изабраних изјава европских представника и званичника о томе најбоље говоре. Тако је амбасадор Немачке у Србији недавно поручио: „Не бих рекао да је Србија неутрална. Србија се налази у преговарачком процесу о чланству у ЕУ. Ваша држава се одлучила за европски пут и изабрала је да буде чланица ЕУ… а од земље кандидата и земље која преговара очекује се да подржава политичке одлуке које доноси ЕУ.“ Слична је и порука шефа делегације ЕУ у Србији: „Европска унија има спољнополитичке циљеве и очекује од земаља које желе да постану њени чланови да усвоје те циљеве као своје.“ Нешто раније и словачки дипломата Мирослав Лајчак је упозорио: „Питање Косова је веома осетљиво у српској политици. Многи представници Србије настојали су да успоставе равнотежу између националног интереса у европским интеграцијама и тог питања. То, међутим, више није начин који води напред – да би се постигао успех, неопходна је потпуна пажња приступању ЕУ.“

Са овим ставовима сагласна је власт и владајућа политика у Србији од 2008. године, само би да по сваку цену макар вербално избегне то непријатно и мучно „или – или“. Политика Демократске странке од 2008. до 2012. вођена је под геслом да ЕУ нема алтернативу, а политика Српске напредне странке да Србија „припада ЕУ и да ту нема повратка“, што му, заправо, дође на исто. Треба свему овоме додати и да платформа председника Републике из 2012. за тзв. бриселски дијалог, као и ових дана најављена његова нова платформа за тобожње „коначно решење“ косовског питања, нису ништа друго него провидни покушај да се прикрије да Србија свој пут у ЕУ плаћа одрицањем од Косова.

Овај став актуелне власти по правилу се у изјавама садашњих српских званичника допуњава или разјашњава и дефинисањем односа према Русији. У недавном интервјуу немачком „Билду“ председник владе Србије тако каже: „Србија поштује Русију као велику силу и партнера, али циљ Србије је улазак у ЕУ.“ Кратко речено, за ЕУ чланство, а за Русију поштовање. Истовремено, у изјавама наших званичника све више се може чути, додуше на увијен начин, да чланство Србије у ЕУ не мора да искључује, пре или касније, ни чланство у НАТО. Није зато необично што у већ помињаном интервјуу председник владе на питање да ли посвећеност Србије чланству у Европској унији значи да ће Србија постати чланица НАТО одговара да је то „шкакљиво питање“ јер је НАТО бомбардовао Србију 1999. године, али да Србија ипак има добре односе са НАТО и да остаје да се види „куда ће нас то одвести“.

ИЗБОР СРБИЈЕ Европске или евроатлантске интеграције су „бити или не бити“ Србије и њене будућности. Заштита државне целовитости Србије, њен економски опоравак и развој, као и очување њеног културног и духовног идентитета, могућни су само под условом редефинисања односа са ЕУ, односно прекидања европских интеграција. Србија, историјски, политички, економски и културно, не може а да не буде део Европе, али Србија може да не буде део Европске уније. О томе, о чланству Србије у ЕУ, једино може и мора да се изјасни народ на референдуму. Зато је први, основни, пресудни избор за Србију да ли ће она бити или неће бити члан ЕУ.

Када се све сабере, из ставова садашње власти избија тврдо, заправо заветно опредељење да Србија мора да буде члан ЕУ и да јој нема живота ван ЕУ. Тај став се само зарад унутрашњополитичких потреба и из опортунистичких разлога прикрива позивањем на тобожњу неутралност: Европској унији припадамо, а Русију поштујемо. Наравно да овде нема ничег што би подсећало на политичку неутралност у правом, суштинском смислу речи.

Насупрот овоме ставу садашње власти, постоји у нашој јавности један критички став према владајућој политици, али који нешто што је сасвим конкретно, одређено и спроводљиво, а то је јасно, процедурално, референдумско разрешење дилеме о чланству Србије у ЕУ, заобилази и не ставља на прво место. У складу са тим, иначе неспорним ставом да Србија није слободна, да је окупирана, да живимо у временима „тихе“ окупације тврди се да целокупно политичко деловање треба усмерити тако да Србија поврати изгубљену слободу. Другим речима, смисао овог схватања је, како се каже, да људи у Србији треба да одлучују како ће овде живети, а не да се о њиховим животима и судбини одлучује у Бриселу и Вашингтону. Поставља се, међутим, с разлогом питање да ли Србија може да узме своју судбину у своје руке, да се ослободи, ако претходно не прекине преговоре о приступању Унији. Да ли има пречег и јаснијег политичког задатака од овога? На тај начин у Великој Британији се размишља и у владајућој Конзервативној странци, као и у све јачој тамошњој евроскептичној, заправо индепендистичкој странци.

Дајана Џонстон, у чију објективност и добронамерност не треба сумњати, узима у обзир и стање у којем је Србија данас и њен геополитички положај („ЕУ је свуда около, а Русија далеко“) и покреће још једно питање, односно указује на још једну могућност: „Можда је најбоље решење да Београд настави да одуговлачи, као што ради и Брисел, а да истовремено учини све што може да развије добре односе са Русијом… Србија може третирати пријатељство са Русијом као неопходну чињеницу, и чланство у ЕУ као корисну фикцију. Никада не треба да жртвује стварност у корист имагинарног.“ Проблем је, међутим, у томе што одуговлачење преговора Београда са Бриселом и чланство Србије као корисна фикција има цену коју Србија не би престала скупо и прескупо да плаћа. Утолико пре што Унија и не тежи да Србија постане чланица, већ да непрестано испуњава услове који јој се постављају у Бриселу.

Европска унија јесте свуда около и околне земље су попустиле и подвргле се безусловној контроли Уније. Једини изузетак је Република Српска. И није то случајно јер српски народ никада у својој историји није трајно потпадао под западну доминацију. Зато се на питању односа према Европској унији ломи наша дугорочна судбина. Када смо 2006. године донели Устав, то je јасно био Устав за самосталну и слободну земљу. Зато ће и питање опстанка или рушења Устава значити опстанак самосталне Србије или њено потчињавање Европској унији. Народ ће о томе одлучити на референдуму, јер нема промене Устава без потврде, сагласности народа на референдуму.

Али, на самом крају, када се каже да је чланство Србије у Европској унији њено „бити или не бити“, онда мислим и на још нешто, ништа мање важно. Стварање и настанак Југославије после Великог рата, уз све узимање у обзир и уважавање спољних, међународних интереса и околности, заснивало се, ипак, на заблуди и погрешној оцени најутицајнијег дела српске елите да циљ Србије може бити вишенационална држава, а не национална држава, која је претходно и кроз историју била најпоузданији чувар и гарант српских националних интереса и идентитета. Данас, по други пут, стотину година касније, власт у Србији затвара очи и поводи се за новом заблудом да Европска унија као наднационална творевина може бити циљ Србије, уместо да то буде Србија сама и њени интереси и традиционалне вредности. Улазак Србије у ЕУ, са свом досадашњом штетом и будућим несагледивим погубним последицама, није усуд Србије. Србија данас има избор. Србија једноставно треба да одлучи где припада: Европској унији или себи самој, дакле – Србији.

[/restrictedarea]

 

7 коментара

  1. Држави Србији је потребна нова политика, којом Србију треба отргнути од политике која ју води у поданички положај, отргнути ју

    од политике чији је циљ да велики део суверених права државе Србије, Српског народа и њених грађана, ултиматумима, притисцима и

    уценама, преноси на моћне војне савезе.
    Србија треба постепено да редефинише односе са Европском унијом , као и приступне преговоре, који никао неби требали бити

    конфликтни, нити изолационистички, већ демократски.
    Држава Србија треба да јасно изнесе свој став у вези пропагандне политике ЕУ , која је директно уперена против државних и

    националних интереса Србије, коју запад креира, тумачећи да је Србија специфичан случај – што се тиче КиМ и да треба да буде

    држава, која треба територијом и уништавањем својих државних институција на тој територији да плати улазак у ЕУ.

    Запад треба да зна, да је свака држава специфична за себе и да нема ниједне државе без својих специфичности, које их чине онаквим

    какве јесу и кроз које су описани и обиљежени, њихова прошлост – хисторија.

    Држава Србија мора почети заступати своје државне нтересе, како би се бранила од свакојаких напада и насртаја на њен суверенитет и

    територијални интегритет.
    Један од начина одбране и одговора наше државе, требао би да гласи :
    Да држава Србија НЕ БИ ТРЕБАЛА ИМАТИ ОБАВЕЗУ да поштује суверенитет и територијални интегритет држава, које су

    учествовале и које и дан данас учествују у рушењу њеног суверенитета и територијалног интегритета.




    0



    0
  2. Bio i ostao gospodin. Znao je kako se vodi drzava a da se sacuvaju svi vitalni interesi. Narod je bio zaslepljen pricom o EU ali danas je sve jasnije i jasnije da je ta prica bila, a i sada je, samo bajka za naivne koji nas dovedose do konacne bede i propasti,




    0



    0
  3. Politika zapada je jasna kao dan i ogleda se u stavu-NI KOSOVO,NI RUSIJA.To su tzv.“evropske integracije“.
    Ulazimo u katolicku sektu,kako drugacije?
    BEZ KOSOVA I BEZ MOZGA.
    Dakle,ono sto Vrabac vidi,Vucic ne vidi,ili nece da nam kaze,da ne bi licio na Vrapca…
    Ali,Vrabac nije Srbin,i da izda,sta da radimo,istorija ga ne moze preterano okriveti…
    Euroanaliticari iz Beograda ce tada konstatovati da su nas u istoriji najvise rasturili Tito i Vrapci!
    VRABAC JE PREUZEO ULOGU TITA,MAJKU TI BOZIJU,DONOSI „TESKE ODLUKE“…bice naslovi po tabloidima,iznad najnovijeg modela turbosisa „Mice muske ubice“…
    Ali,lako ce mo za Vrapca,kako Srbin da se postavi?
    Izmedju te teske MORALNO-POLITICKE DILEME Vrapca i Vucica,najvise ce da se okoristi,buduci predsednik Srbije,verovatno…Vesic.
    SRBIJA IZMEDJU VRAPCA KOJI VIDI,VUCICA KOJI ODLUCIJE I VESICA KOJI VLADA…TO JE BRISELSKA SRBIJA,MALA KAO BRISELSKI KUPUS.
    Jos kada se umesa resavanje „pitanja Roda“ …iz dunavskih ritova oko Apatina,dakle,pitanje drzavnih granica izmedju Srbije i Hrvatske,kao ZADNJE PITANJE PRED ULAZAK SRBIJE U TU EU,eto prave ludnice…jer Hrvatska ce se za svako kilo dunavskog peska i za svaku Rodu,boriti do iznemoglosti,svim silama i vekovima…ako treba,A TREBA ,kazu oni.
    A Vrabac,Vucic i Vesic,ima da sve prelome preko kolena…EVO VAM KOSOVO,EVO VAM RUSI,EVO VAM PESAK,EVO VAM RODE…HRVATSKE RODE!




    0



    0
  4. Врабац нема корак он скаче од зрна до зрна, или од убеђења до ПРЕОБРАЖЕЊА, ALL RIGHT што рекли његови ментори. А где се ту налази СРБИН где и кад је изгубио осећај припадности српској нацији. Тоје питање свих питања БРАЋО СРБИ. Тај врабац је наследио и прихватио оно што су ЦРНИ ГАВРАНИ ОРЛУШИНЕ припремиле.
    Дали ћесе на горама Србије појавит СИВИ СОКО да растера врапце и
    гавране.




    0



    0
  5. Srbija je svojim geografskim polozajem vec u EU. Okruzeni smo zemljama clanicama i prirodno je da i nas nekoliko drzavica pristupimo. To ce takodje rezultirati relaksacijom kosovskog pitanja jer se u Evropi primenjuju naj isi sfandardi u oblasti prava manjina,ljudykih i svih drugih prava. Drugim recima Evropa je nacivilizovaniji deo planete i ubedljivo po svim parametrima najbolji za zivot. Postujem tudja misljenja,ali tesko ce me neko ubediti da bi nam bilo bolje da smo sami ili nedaj Boze u nekom evroazijskom eksperimentu.




    0



    0
    • Marko Koljibabic

      Jedan poznati nemacki novinar izjavio da evropska sarena laza ima prodju samo na balkanu.ps pogledajte samo kako je islandjani pametno uradili,povukli kandidaturu.A nasi politicari su evropski fanatici,Srbijo nek ti je bog na pomoci.




      0



      0
  6. Da je Koštunica za socijalnu pravdu, za nacionalizaciju fabrika i zemljišta, za odvajanje Crkve od Države/vraćanje popova u crkvena zdanja/, za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu, nasuprot profesionalne/plaćeničke vojske i mnogobrojnih agencija za bezbednost/svileni gajtani u rukama Države i bogatih slojeva/, da je za Srbiju bez nezaposlenih, za Srbiju bez javnih kuhinja,bez pošasti stranih banaka… I tako redom. I KOštunica bi bio taj predvodnik pravi , narodni!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *