Почетна / Култура / Окупација пацовских биоскопа (без размишљања о постојању)

Окупација пацовских биоскопа (без размишљања о постојању)

Пише Владислав Панов

Јубиларно издање Фестивала ауторског филма у Београду било је обележено једном малом окупацијом, посредно сасвим спонтаним антикапиталистичким револуционарним гестом, што она суштински представља, али и врло јаким филмским насловима који су, иако тематски разнолики, углавном приказивали и коментарисали поражавајућу стварност нашег доба

Изгледа да ће јубиларно двадесето издање Фестивала ауторског филма остати упамћено по једној малој окупацији. Можда по тренутку када су, због дуготрајних напора сила глобалистичке демократизације овога друштва кротки и послушни одлучили да не буду више тако безнадно анестезирани, нaправивши први корак револта, сасвим безазлен и мали за човечанство, али могуће, велики за нас. Реч је, наравно, о „спонтаној“ окупацији (преузимању) руине која је после „приватизације“ Београд филма остала од биоскопа Звезда, изнад чије сале су биле канцеларије управних органа ове одавно демонтиране и заборављене приказивачке институције. Тиме је овај биоскоп постао симбол отпора против демолирања, распродаје и отимања у здањима културе, као и другде, пошто смо се одлучили за модел западног, правичног и просперитетног друштва. Звезда је, дакле, од фестивала добила подршку и филмове за репризне термине у својој површно обновљеној и за ту прилику овлаш умивеној, али и даље тужно и неизлечиво мусавој дворани, кроз коју је продефиловало мноштво истинских и фолирантских поборника овакве „револуције“. Испред биоскопа су представници „преврата“ сачекивали госте и „жицали“ добровољне прилоге од пролазника да би се финансирао наставак „поштене окупације“. Ова неочекивана, свакако антикапиталистичка народна експропријација свете, (не)законитим отимањем стечене приватне имовине мешетара неће, наравно, подићи из пепела ни Београд филм, ни биоскопе који су му некада припадали (укључујући и Звезду) што годинама у мрак својих офуцаних сала привлаче једино пацове. Они (пацови) и даље ће безбедно и сасвим симболично остати једини гледаоци ничега и заједно ће са свима нама у рушевинама просперитетне цивилизације „чекати Годоа“.

Између комерцијалности и елитизма Што се тиче самог овогодишњег фестивала, чији су организатори, ето, као револуционарне јуначине, појурили да стану у прве редове окупационе силе која кидише на пацовске биоскопе, његов је програм, као и ранијих година, покушај да се истовремено улагују елитистички настројеним љубитељима, врсним познаваоцима „правог филма“ и онима који то из свих других разлога нису, али свеједно искрено воле филм. На тој клацкалици између барем умерене комерцијалности, коју је, ипак, чак и ако се успут борите против капитализма, пожељно досегнути, и такозваног уметничког елитизма, ове је године досегнута прихватљива равнотежа. Већина пројекција главног програма, као и један део пратећег, били су пристојно попуњени. Нека су приказивања имала и пуно гледалиште. А, опет, одабрани филмови нису комерцијални. То је, уосталом, и поносни концепт овог фестивала од његовог оснивања. Београд је Фестивалом ауторског филма добио нешто што ФЕСТ више није желео да буде и што му је зато, ценило се, било неопходно. И то би вероватно и било тако да за овакав концепт има довољно заиста добрих, важних, оригиналних и уметнички напредних филмова. Свакако да их, по систему еклектичког избора који овај фестивал примењује од настанка, мора бити довољно за то једно његово издање у години. Иако је светска филмска продукција и у том уметничком (ауторском) смислу одавно у неизлечивој кризи, програм је могуће учинити репрезентативним и оригиналним када не би морао да буде резултат различитих уступака и диктата што дистрибутера, што свакојаких помагача за набавку филмова, па и интереса, односно концепата утицајних стручњака за те ствари који сами себе постављају на командне позиције. Слично као, уосталом, и код осталих фестивала, па и ФЕСТ-а, и овај ауторски мора да удовољи свим тим струјама и да ипак остане окренут уметности.

[restrictedarea]

Свет (за већину) није лепо место Отуд је фестивал, како и даље врло поносно у Манифесту председника Савета Фестивала стоји, покренут у време када је Србија била у мраку, „изопштена од свих културних и цивилизацијских догађаја“, да би нам тај мрак коначно угасила филмском светлошћу напредног Запада, који нас је и гурнуо у тај мрак. Данас, под свом силином демократских рефлектора, под којима, ето, коначно и ми стојимо, имамо пред собом филмске призоре с краја западне цивилизације − све само не нешто што би могло да представља светлост у тами. Психичко и физичко насиље у породици, расуло, девастирајућа сила зла и потпуна немогућност комуникације у њему, као тематика новог филма француског Канађанина Ксавијера Долана „Мамица“ (прославио се пре пет година филмом „Убио сам мајку“!) добар је лајтмотив преовлађујућег стања у модерном западном друштву, односно узрока безнадежно еродиране савремене цивилизације. Иако то није била намера селектора филмова за главни програм, оно што су понудили у одабраним кадровима, ма како на први поглед било разнолико и уметнички ослобођено дневне политике и тривијалности свакодневног битисања ма где се то одвијало на овој планети, уопште није много различито. Да, свет више, за већину, скоро свуда, није тако лепо место. Ако је икада и био. Отуда, рецимо, имате прилику да се упознате са две наизглед опречне слике, с потпуно супротних страна цивилизације нашег доба, у филмовима француског глумца − синеасте Метјуа Алмарика „Плава соба“ и афричког аутора Катера Ходјерна „Рибари без мрежа“. У првом пратимо бесмислену, тривијалну и безнадежну љубавну авантуру двоје прељубника, ситих свега што чини живот, а у другом покушај да се разлози настанка модерних гусарских банди објасне очајем у борби за опстанак на негативном полу те цивилизације, у афричкој беди. Усамљеност, отуђеност и немоћ љубави провлаче се кроз бројне филмове овог фестивала (јапански „Умири воду“, француски „Парти девојка“, турски „Зимски сан“, добитник, иначе, овогодишње Златне палме у Кану, афрички „Бела сенка“, Жан-Лик Годарова тродимензионална авангардна гимнастика „Збогом језику 3Д“, британски „Војвода од Бургундије“…) и сваки од њих на свој начин открива до које је мере тај пораз постао трајан и неизлечив. С друге стране, с драматично експлицитним поетским реализмом допринос у описивању нашег света понудили су филмови где су у првом плану насиље, злочин и криминал. Брутални, потресни и за уметнички филм донедавно неуобичајено агресивни призори чине основне елементе запажених понуда представника кинеске кинематографије („Црни угаљ, танак лед“) као и корејске („Један на један“) индијске („Тигрови“, „Суд“) словеначке („Косач“)…

Нешто умеренију, оригинално уметничку, повремено поетичну, да не претерамо кад кажемо оптимистичнију, али свакако позитивнију, чак и религиозно-симболичну, па ту и тамо и филозофску слику о животу, људима, љубави, цивилизацији нуде руски филм „Левијатан“, шведски „Голуб седи на грани размишљајући о постојању“ и аргентински „Хаука – рај на Земљи“. Негде између свега овога је хит овогодишњег фестивала, који може да се похвали и распродатом пројекцијом, домаћи дугометражни првенац Мине Ђукић „Непослушни“. Он успоставља везу, најпре духовну, али сасвим опипљиво и материјалну, између природе и људи, али и љубави и света где је она озбиљно потцењена, угрожена и деградирана. Овогодишњи је Фестивал ауторског филма, отуда, свеобухватно илустративан. Био је омеђен једино приступом селектованих аутора у третирању тема, као и физичким ограничењем које временски оквир намеће. Већи би број филмова, отуда, свакако био још илустративнији и вероватно тематски шири. Без обзира на то, није изостала још једна опомена уметности да нам је свет у озбиљној кризи. То што је већина приказаних филмова на овом фестивалу освојила награде на најчувенијим смотрама филма у свету током ове године ваљда је и доказ да је ова опомена ипак успела да се домогне свести људи. Да ли су те опомене одмах заборављене и да ли ће бити присутне у моментима када свако од опоменутих, макар као гласач, буде у прилици да нешто измени, потпуно је неизвесно питање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *