Почетна / Свет / Коме звоне звона у Хавани

Коме звоне звона у Хавани

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Педесет година америчког притиска да се Куба „припитоми“, изолује и уђе у њихову орбиту – политика чије су опело у среду огласила хаванска звона

Прошле среде Хаваном су зазвонила сва црквена звона да огласе „историјски догађај“ – почетак краја полувековног америчког мрцварења кубанског народа, политичког, економског и сваког другог. Док су тамо одјекивала звона, у Вашингтону је председник Барак Обама објављивао панегирик (фактичком) поразу једне политике којој је требало педесет година да спозна сву своју узалудност.

Договор да се окрене лист – што је Хавана тражила од почетка шездесетих година прошлог века, а Вашингтон упорно игнорисао – утаначен је за само 45 минута телефонског разговора између Барака Обаме и кубанског лидера Раула Кастра. Докле ће Обамин гамбит у реалном животу да добаци, остаје широко отворено питање, али је већ белодано да је 50 година америчког притиска да се Куба „припитоми“, изолује и уђе у њихову орбиту била политика чије су опело у среду огласила хаванска звона…

ВАТИКАНСКА ЗАСЛУГА Истина, ни овај пут у Вашингтону се не објављује пораз него, напротив, да је поражена и сломљена Кастрова –Фиделова и Раулова – политика отпора неоколонијалној политици САД. Некако тако Џејмс Рубин, подсекретар Стејт департмента у Клинтоновој администрацији, управо доживљава и тумачи Обамино „историјско“ кубанско отварање: „Супротно раширеном мишљењу, санкције могу да буду успешне“, спинује Рубин пораз америчке кубанске политике у недељном издању лондонског „Тајмса“ и за такву тезу има аргументе: санкције, као ове наметнуте Куби, показале су се „успешним“ другде у свету и као примере наводи Србију, Јужну Африку, Бурму и Либију. У свим овим земљама „међународни притисак је довео до фундаменталне промене политичког курса“.

Ма како да се даље одвија кубанска сага, заслуга за први директни званични контакт између две стране припада Ватикану, који је, по већини анализа у Лондону, на време „осетио“ да Вашингтон емитује знаке спознаје о бескорисности наставка досадашње политике према Куби, након што је, од Кастрове револуције 1959, опробао сва средства, од економске блокаде до војне интервенције у Заливу свиња.

Лондонски „Тајмс“, у опширној причи о кључној улози Ватикана у целој афери, износи да је „детант“ почео још приликом посете папе Јована Павла Другог (1988) када је понтиф допутовао на Кубу. Ватикански „инсајдери“ који су пратили ову посету забележили су како је папа Војтила био упоран, током разговора (у четири ока) са Фиделом Кастром, у инсистирању да се Куба „отвори према свету“ и за ту прилику рекао како би се, ако га Кастро послуша, „свет отворио према Куби“.

[restrictedarea]

У папином тиму налазио се и кардинал Хорхе Марио Бергољо, тадашњи архиепископ Буенос Аиреса, а садашњи папа Фрања.

Паралелно, високи свештеници у Ватикану наглашено су лобирали код америчких емисара, приликом сваке њихове посете, да Вашингтон „релаксира“ економску блокаду Кубе, што је пак било синхроно са притиском Ватикана да Кастро „омекша“ односе са „остатком света“, при чему се, пре свега, радило о Америци.

У амбијенту такве дипломатије, кардинал Ортега, тадашњи католички свештеник највишег ранга у Хавани, минуциозно је изграђивао личне односе са Фиделом Кастром и његовим млађим братом Раулом. У истом том контексту је и податак да је кардинал Ортега требало да се пре три године пензионише – будући да је већ био ушао у 75. годину живота – али га је папа Бенедикт XVI замолио да, управо због Кубе, остане и даље на дужности. Од њега је то, из истих разлога, касније затражио и актуелни папа Фрања, који је за његовог наследника затим поставио монсињора Паролина као врховника ватиканске спољне политике. А поверљиви ватикански извор пренео је „Тајмсу“ да је Паролин „најбољи свештеник-дипломата кога сам икада срео“.

У сваком случају, папа Фрања је у једном тренутку тајног преговарања са кубанском владом одлучио, тврди „Тајмс“, да је „ствар са Хаваном“ тако узнапредовала да би он лично требало да „узме ствари у своје руке“. То се одиграло некако баш када је Барак Обама, прошлог марта, стигао у посету Ватикану и био „очаран“ личношћу понтифа. У том пак моменту Паролин је управо био пренео папи „проверену информацију“, према којој амерички председник, после изборне победе 2012. године, нормализацију односа са Кубом види као један од приоритета који би могао да му осигура „трајно место у историји“ пошто напусти политику. И, заиста, за време разговора с папом, Обама се неколико пута враћао на тему Кубе, што папи није промакло. У саопштењу за медије након разговора, ова латиноамеричка земља, међутим, није ни поменута – договорено је да до даљњег све остане у пуној тајности.

Пол Волели у последњем „Сандеј тајмсу“ тврди, на основу извора при Светој столици, да је Обама у току разговора са папом показао јасне знаке спремности да се „отвори“ према Хавани, али да је предуслов за то да Куба ослободи више година заточеног америчког „хуманитарног“ активисту Алана Гроса (ослобођен у најновијем аранжману Кастра и Обаме).

„Тајмс“ даље наводи да „само што је Обама отишао из Ватикана“, папа позива Ортегу, који је, после тог разговора, успео да (у јуну) аранжира прве контакте између Американаца и Кубанаца. Преговори су, у пуној тајности, вођени у Канади.

Ортега је у јулу био послат у Канаду и већ у јесен папа Фрања пресавија табак и пише Кастру и Обами; тражи да „преузму ризик“, а узима на себе да ће обе стране да преговарају у пуној дискрецији и у „доброј намери“. Та „добра намера“ значи да ће Кастро и Обама „поштовати договорено“.

Ватиканским дипломатама директно укљученим у преговоре папа Фрања налаже да „не оклевају у преузимању ризика“. У октобру, оба преговарачка тима иду – тајно – у Ватикан на коначну рунду преговора где се усаглашавају детаљи о размени „шпијуна“. У свему активно учествују Паролин и Ортега. Америчка страна прихвата да укине рестрикције путовања на Кубу и обавезује се да ће дозволити продају телекомуникационе опреме Хавани, и укинути ембарго на увоз кубанских производа у Америку, пре свега шећерне трске. Две стране се, затим, обавезују да ће отворити путеве за финансијске трансакције између две земље и, на крају, америчка страна пристаје да Кубу скине са листе земаља које „спонзоришу тероризам“.

Уговор је потписан после телефонског разговора Кастро – Обама, који је трајао 45 минута.

ПОРАЗ ВАШИНГТОНСКЕ СТРАТЕГИЈЕ Споразум је сада кренуо на прву миљу пута од хиљаду миља. Али, већ на првој миљи је видно да је, ако у целој саги има победника, једини губитник Вашингтон. Од 1960. године стратегија Вашингтона била је да Кубу изолује као „лош“ пример другим латиноамеричким земљама у њиховом отпору према америчком неоколонијализму: „Све могуће методе треба да се одмах предузму како би се подрио економски живот на Куби. Морају да се предузму енергичне, драстичне мере које ће да ослабе привреду ове земље; мора да се спречи доток новца и робе, да се смање плате, да завлада глад, безнађе и да се издејствује пад режима.“ То је била константа америчке политике на Куби, коју је овим речима сумирао 1960. године Лестер Малори, тадашњи подсекретар у Стејт департменту. Та политика је, евидентно, оманула, кубански тигар је платио скупу цену, али није променио шаре. И једини уступак који је Хавана направила у преговорима био је пристанак на размену америчких шпијуна за ослобађање пет Кубанаца заточених у Америци. Већ на почетку разговора о нормализацији, Кастров став је био да ће да разговара о свему, али без икаквих америчких предуслова.

Остаје сада да се види како ће и у којој мери две стране да изврше свој део обавеза према Ватикану и папи. Мада обе стране већ оглашавају победу. Обама држи да је кубанским гамбитом осигурао нешто за шта би историја требало да му буде захвална; Куба је пак добила бар обећање да ће почети процес демонтирања полувековне изолације, мрцварења и изгладњавања кубанског народа од комшије од којег га дели само 90 морских миља. Папа Фрања, који у септембру планира прво путовање у Америку, бар је показао да преузимање ризика у име Бога и Библије може да донесе и овоземаљске плодове… Али, на крају биланса, остаје да политика изолације, изгладњавања, сиромашења и мрцварења Кубанаца није дала резултат, али јесте скупо коштала обе стране. Куба остаје и даље „лош пример“ у латиноамеричком простору држава које одолевају ароганцији америчке неоколонијалне конквисте.

Уосталом, и Џејмс Рубин у лондонском „Тајмсу“ пише да „Бела кућа можда још може да се нада како ће Обамино кубанско отварање бити записано у историјским књигама у равни отварања према Ирану или окончавања рата у Авганистану и Ираку“, док већински инстинкт независних посматрача у Лондону сугерише да овим потезом Обама неће додати никакав нови, лажни сјај својој Нобеловој награди за мир. Нити ће пак Вашингтон успети да „из чељусти пораза на Куби ишчупа илузију победе“.

„Иако је наша политика (према Куби) била базирана на добрим намерама, она није, ипак, остварила наше интересе“, објаснио је Обама Американцима своју нову кубанску политику. Та „добра намера“ била је, иначе, да се затре семе Кастрове револуције, да се у Хавану врати амерички човек Фулгенсио Батиста, а Куба сачува у америчкој орбити. И Обама сада покушава са Раулом Кастром милом, оно што није са Фиделом Кастром успевало силом.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Где се Американци (јенки)крећу ту трава не расте, жао ми је народа Кубе, Стварно ми је жао.—-милан




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *