Графика са позлатом

Поводом изложби у београдским галеријама УЛУС-а и Коларчеве задужбине

Пише Дејан Ђорић

Уметност графике – на другој страни од „јефтиних, допадљивих али и краткотрајних визуелних сензација“ комерцијализоване савремености

Недавно су у београдским галеријама УЛУС-а и Коларчеве задужбине одржане две квалитетне изложбе графика, које отварају питање актуелности те уметности. Као традиционалне, графичке дисциплине су агресијом нове уметничке праксе угрожене, чини се да све више недостаје и стручни професорски кадар да би се та некада високо позиционирана уметност обновила.

LA DIVINA! Многи садашњи графички радови су аматерски и сасвим је очигледно да Факултет примењених уметности у овом времену даје боље уметничко образовање од Факултета ликовних уметности. У том смислу је драгоцена професорка Милка Вујовић (Подгорица, 1965) истовремено сјајна сликарка и графичарка. Њена академска каријера је беспрекорна: после дипломирања на Факултету примењених уметности, магистрирала је на истом и ангажована је у својству обдареног лица. Постала је затим доцент и ванредни професор а била је и сарадница цењеног професора Бранислава Макеша, графичара и сликара, кога је наследила на Одсеку графике на примењеном сликарству, где предаје Графичке технике. Њен уводни текст у каталогу је битан за разумевање данашње позиције те уметности, на другој страни од „јефтиних, допадљивих али и краткотрајних визуелних сензација“ комерцијализоване савремености.

Милка Вујовић је посвећеница графичке уметности и даровита сликарка. На изложби је представила двадесетак графика већег формата урађених искључиво у класичним графичким техникама линореза и литографије, са детаљима у техници сито штампе. Додавала је и листиће двадесетчетворокаратног злата на одређене површине отисака а колорит постизала са најмање пет (поједини листови имају и до дванаест) пролаза на преси. Ручно рађена, без угледања на помодну и за израду лаку дигиталну штампу, њена графика није манипулативна, већ настаје на основу кодекса графичара професионалца, како налаже историја те уметности.

 

[restrictedarea]

 

Колористички и линеарно богате, разигране и ведре, графике ове уметнице преносе нешто данас ретко – високи еротизам и дамску женственост уметнице коју занима аристократска појавност. Удаљена од актуелне представе младе жене, робиње тетовирања, пирсинга, техно, садо-мазо и неоготик естетике, која јој немилице троши интиму и обликује је медијски и са великог екрана, недирнута идеолошком корозијом феминизма и нових (злих) теорија, Милка Вујовић је уздигла њено заборављено величанство – лепу и отмену даму. Зато што стваралачки, а не епигонски, другачије од осталих, следи естетику Обрија Бердслија, Густава Климта и Фужите, није само у матици традиције већ и испред времена. Са њеним остварењима видимо како би се модернизам развијао да није запао у безизгледност антиуметности. Ова професорка заговара нешто сада у свакој уметности ретко и скоро изузетно – лепоту и нормалност. Својим графикама, и још више сликама, које се могу видети на сајту са њеним именом, враћа поверење у уметност као израз радости, уздижући на тај начин са разних страна угрожено људско достојанство. За њу се може рећи да има најбоље уметничке особине: радознала је и без предрасуда.

Највредније од ових графика тематски следе њене слике, па се можемо упитати где престаје графичка а започиње сликарска уметност. Остварила је визуелно упечатљиву представу, оригиналну, стилизовану и чулну, ослањајући се на издуженост готских и маниристичких фигура, али и на ексклузивну појавност прерафаелита и симболиста. Зато ову уметницу можемо назвати по једном њеном раду: „La Divina“!

 Сасвим другачију ликовност заступа Мирјана Томашевић (Београд, 1967) некада студент и магистрант а сада доцент на Факултету примењених уметности у Београду, за предмет Графика на Одсеку Примењена графика. Њене акватинте и комбиноване штампе великог формата (70х100 цм) у духу су уметности неговане у београдском графичком кругу. Реч је о ненаративној визуелности, ослањању на искуства српског међуратног модернизма и поратног високог модернизма, у којем до изражаја долазе вредности чисте ликовности. Одбацивши фигуру, али не и симболику, њена изложба, с правом насловљена „О асоцијацији, о простору“, отвара питање сведене стварности, реалности као предлошка уметничког дела, на основу којег се филтрацијом и апстраховањем долази до чистих и стога упечатљивих ликовних односа, хармонија форми и боја. Уметница спроводи извесну аскезу у приказивању, тиховање, или како слови један њен рад, занима је шта долази „После сјаја“. Можда су данас, како тврде постмодернисти, испричане све велике приче, али нису мале, поједини уметници и историчари уметности у том смислу не воле ни ренесансу сматрајући је исувише свечаном.

Монашки смирена у изразу, Мирјана Томашевић вредно обнавља традиционалне графичке вештине, али појавност њених радова није нимало назадна. На средини између реалног и апстрактног, простора и подсећања на њега, макро и микро космоса, као да само следи природне трагове, откривајући процесе, стања и снове невештачког, правог, првог или старог света. Њени „Ћилибари“, „Мехури“ и „Острва“ воде у други, данас скоро заборављени, митски свет природе и њене неизвештачене визуелности. Уметница само прати извесне трагове а графика постаје прелаз ка нетехнолошком, изворном и дубљем.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Avatar

    Dvanaest otisaka na jednom istom papiru je dokaz ozbiljnosti,posvećenosti, i istrajnosti da se ideje sprovedu što bliže perfekcionizmu.U istinu, za svaku pohvalu su izvedeni radovi,pogotovo što su u formatima kakvih je vrlo malo i iz vremena kada je to bilo lakše ostvarljivo.Zbunjuje pomalo jedino korišćenje 24 karatnih zlatnih listića.Pitam se koliko studenata iz njene klase može sebi priuštiti kupovinu samo papira za otiske svojih grafika.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *