Почетна / Свет / Европска игра на Темзи

Европска игра на Темзи

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Велика Британија има председника владе Дејвида Камерона смештеног негде између евроскепсе и еврофилије; председник владе има коалиционог партнера, либерале – осведочене еврофиле, а сви заједно имају електорат већински опредељен за напуштање Европске уније

Изнад целе ове контрадикције надвило се 10 милиона становника Лондона, који су за једну опцију ако Камерон испуни обећано а немогуће, и за другу, ако не испуни обећање. А обећао је да ће остати у Унији само ако је пре тога промени „из темеља“.

Зима британског незадовољства Камероновом европском политиком увелико је већ сишла на Темзу. Све упућује на то да председник владе неће моћи још дуго да пали антиевропски мигавац, а да истовремено скреће у проевропски правац.

Видно нервозни премијер је прошле седмице коначно ушао, бар на јавној сцени, у судар са Европском унијом гледајући како му евроскептични електорат и еврофобична, све популарнија Независна партија Уједињеног Краљевства (УКИП) тутње иза леђа и припремају драму на парламентарним изборима идуће године.

Растућа популарност УКИП истерала је Камерона на ветрометину и тражи од њега да без „ако“ и „али“ Британију изведе из ЕУ, овакве каква је сада. Тренутна кључна тема предизборне Британије је имиграција из земаља Уније.

Да би, пре свега, спречио даље осипање људства међу својим конзервативцима, али и у врху партије одакле су већ два првака пребегла у УКИП Најџела Фараџа, Камерон је прошле седмице у дуго најављиваном говору о даљој будућности Британије у Европској унији изашао, за почетак, са предлогом пакета о решавању питања имиграције, што се може сматрати поклоном Најџелу Фараџу.

Говор у Стафорду дошао је после обећања да ће Британце извести на референдум о даљем останку у ЕУ или изласку из ње, али да ће то да учини тек када покуша у преговорима са Унијом да издејствује „темељне промене“ односа Лондон − Брисел.

У Стафорду је премијер коначно признао оно што је свима било већ јасно − да би „темељне промене“ захтевале пристанак свих 27 чланица Уније, што је пројекат који се граничи с фантастиком.

Стафорд је дошао, такође, после премијеровог обећања да ће миграцију „Европљана“ на Острво скресати на 100 хиљада годишње. До тада је у току године улазило 260 000 људи, који су све више, као јефтина радна снага, остављали британске грађане без посла.

[restrictedarea]

Пакет панике И Камерон сада креће са својим „пакетом панике“: не може да забрани слободан улазак људи из земаља ЕУ на Острво, јер је слободно кретање Свето писмо Уније, али може да им „отежа живот“ или, како каже Квентин Летс у Мејлу, да им огади Британију пре него што крену на пут преко Канала.

Ево како то замишља британски премијер:

Имигрант из ЕУ неће моћи четири године након уласка у Британију да ужива било какве пореске и друге олакшице − помоћ коју су до сада добијали.

Ако дошљак у року од шест месеци не пронађе посао, биће одмах депортован.

Имигранту ће бити забрањено да, у периоду који још није дефинитивно одређен, доведе и породицу на Острво.

Камерон предвиђа забрану уласка у Британију за имигранте из новопримљених ЕУ земаља све док њихове економије „не буду саображене нашој“!

Критичари Камеронове европске политике, која је и даље „и хоћу и нећу“, слажу се да „пакет панике“ неће допринети решавању британског проблема са емигрантима из простог разлога што већина њих не долази да „глувари“ на Острву и ужива социјална давања, него да ради за наднице и плате какве ни издалека не могу да имају у својим домицилним земљама, на пример, у Румунији, Бугарској, Пољској, Грчкој, балтичким земљама, па и Португалији.

Дејвид Камерон је, пре него што је изашао са планом „нових односа“ са Бриселом, телефонирао Ангели Меркел и Жан-Клоду Јункеру и обавестио их шта се спрема да учини и „чиме им прети“. Цео пакет носи на састанак Савета министара ЕУ идућег месеца.

„Са њима ћу да преговарам о реформисању Уније и о новим односима Лондона са Бриселом. Уколико успем, агитоваћу у кампањи на референдуму за останак Британије у ЕУ“, поручио је премијер у Стафорду, али је одмах додао оно што ће да годи уху Најџела Фараџа и већински евроскептичној земљи. „Ако се у Бриселу оглуше о нашу забринутост, ја онда ништа не искључујем.“ Ово у преводу значи да ће се залагати за излазак Британије из ЕУ на референдуму који је обећао Британцима до 2017. године. Ово, наравно, подразумева још једно „али“, а то је да победи на парламентарним изборима идуће године, што је пак све мање изгледно ако је судити по истраживањима јавног мњења и све већој популарности Најџела Фараџа.

Из Европске уније већ је стигла порука да ће Камеронове претње „проучити смирено и пажљиво“, а Ник Клејг, лидер Либералне партије, коалиционог партнера у Камероновој влади, и жестоки еврофанатик, настојећи да не уђе у директни сукоб на јавној сцени и сачува ионако климаву коалициону владу, изражава само „неверицу“ да ће чланице Уније „потписати сваку тачку и запету“ из пројекта преуређења односа са Бриселом.

Излазак на чистину Камероново „хоћу − нећу“, „хоћу, ако“ и „хоћу, уколико“ сада је коначно присиљено да изађе на чистину. Опсежно истраживање у Ивнинг стандарду јасно показује да премијерово хазардирање са темом Европске уније прети да му се обије о главу на следећим изборима.

Оно, истовремено, открива занимљиву панораму. Стандард је гласило Лондона и о Лондону, па је природно да се посебно бави расположењем бирача у метрополи, која пак има више од десет милиона душа. Стандард налази да већина житеља Лондона подржава останак у Унији, али у исто време, уколико Камерон темељито не преуреди односе Британије са Бриселом, та већина гласала би за одлазак из Уније. Треба, међутим, имати у виду да огроман број становника Лондона представљају странци, натурализовани Британци и посебно дошљаци из прекоморских колонија. Са таквим профилом становништва Лондон традиционално гласа за чланство у Европској унији.

На питање како ће да гласају на референдуму о даљем чланству Британије у ЕУ ако  председник владе не успе да је редефинише, надмоћна већина је за „бај,бај“ Бриселу.

Још једна занимљивост − уколико би Камерон издејствовао лимитирање броја имиграната из земаља ЕУ, 58 одсто житеља престонице би остало у Европи а 25 одсто би отишло.

Посматрачи су јединствени у оцени да би овај специфични налаз о ставу Лондона према Бриселу требало да буде аларм за бриселску централу. Лондон је одувек и у свим досадашњим истраживањима словио за „најевропскији“ град у Британији. У остатку земље Британци који су за излазак из Уније, без „ако“ и „уколико“, константно су у већини, од 60 до 70 одсто.

На рубу апсурда је мишљење већине посматрача на свим странама, по којем је Камерон и сам уверен да Европи не може да „промени шаре“. Али, истовремено рачуна да без велике политичке штете не може да настави са игром по жици.

„Његова наводна одлучност  у којој је, међутим, било више безнађа, имала је једну адресу. Та адреса су разне Меркелове и Оланди, а порука је била да је маса дошљака из ЕУ постала наша предизборна тема број један и зато смо видели како у Стафорду Камерон стеже песницу и каже: ‚Ништа, понављам, ништа није искључено ако Европска унија буде игнорисала забринутост Уједињеног Краљевства због имиграната‘“, описује Летс у Мејлу Камеронов наступ у овом енглеском граду. Да би Брисел боље чуо поруку, а да би истовремено угодио евроскептичној земљи, још је појачао утисак: „Речи значе оно што значе: теткица је љута, теткица није задовољна“ (енглеска фраза).

Рачунајући да је Камеронов „новоговор“ мање претња Унији него што звучи и да је више предизборни материјал у ситуацији када му рејтинг опада, у Бриселу су углавном остали хладни, изузев мале опомене да је слободно кретање људи фундамент ЕУ. Премијер је у Стафорду затражио још да се уведу и другачија правила за приступ нових чланица Унији, односно да њихове привреде морају да достигну одређени ниво пре него што њиховим грађанима буде дозвољено слободно кретање у ЕУ. Запретио је да ће, док се тај захтев не испуни, Британија ставити вето на улазак људи из тих земаља: „Ми ћемо захтевати да се у будућности правило о слободи кретања не примењује на становнике ових земаља чланица све док не постигну одређени ниво економског развоја.“

Шта значи „одређени ниво“, нико на Острву засигурно не зна. Уосталом, као што је тешко наћи одговор на питање − предизборни гамбит на страну − где је заиста Дејвид Камерон на скали између еврофобије и еврофилије.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. …. оно што не примећује, јесте, да је ЕУ, попут бивше СФРЈ, `нормативно` прилично `увезана` ? Па каква је то била `гаранција` за бившу „Југу“ ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *