Почетна / Документи / Мрак надолазећег рата

Мрак надолазећег рата

Пише Милорад Екмечић

Посезање за светском моћи Фрица Фишера дело је које није утицало само на немачку и светску историјску науку него је одгојило нову политичку свест немачког народа, каже наш најугледнији историчар  у предговору који објављујемо

Књига Фрица Фишера о политици ратних циљева Царске Немачке у време Првог светског рата (Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914−1918) од првог њеног немачког издања 1961. утицала је на развој српске науке, посебно оног њеног дела који се односи на питање одговорности за избијање Великог рата 1914. године. Можда је то још више случај са његовом другом књигом „Савез елита: о континуитету структура моћи у Немачкој 1871−1945“.

ИЗДАЛЕКА СЕ ДАЉЕ ВИДИ Рано преминули Андреј Митровић био је наш најбољи познавалац Фишерових дела, као и немачке историјске науке уопште. Разлика између ове две књиге у изворном немачком издању је кратко раздобље од 10 година, 1961−1971. Оба дела ипак имају једну научну и филозофску основу, иако друго дело није имало онај значај какав би досегло да није било бурног одјека прве књиге, најпре у Немачкој, а затим и целој западној историјској науци. Тек је четврто издање књиге о ратним циљевима из 1967. постало стандардни модел по коме се равнају све остале. Није крив само стогодишњи јубилеј Великог рата 1914. да се и у нашој земљи јави потреба за превођењем већ и чињеница да је Фишерова прва књига ојачала атмосферу у галаксији дела из савремене светске историје. Историјски значај нечег што се десило не долази од оцена историчара који пишу о њему, већ сам његов смисао одређује наредни догађај. Издалека се боље види.

За дело има мањи значај чињеница да се овакво дубинско сагледавање појавило у науци. Фишерово остварење би требало доживљавати изван свог доба, не као узрок ни плод овог општег развоја. Није Први светски рат значајнији од Другог само по броју погинулих у њему већ и по промени структуре друштва које је наступило после рата. Данас се Први светски рат 1914−1918 сматра другим великим калупом („caracterе matriciel“) за накнадни развој, као Француска револуција од 1789. до 1799. године (ако бисмо последњи датум сводили само на ту годину). Велики рат 1914−1918 вечна је тема науке. Вечно ће се трагати за новим угловима посматрања.

Теорија о „савезу елита“ односи се на процес задржавања водећег места у друштву од стране оних друштвених слојева који су га водили у почетку. У немачком случају то би значило да се нацизам, са расним теоријама о Немцима као водећем народу у свету, није случајно и изненада појавио након слома 1918. године. Фриц Фишер чак иде још даље и закључује да су се све идеологије и покрети између два светска рата, све до 1945, појавили пре 1914. године. То није долазило само од чињенице да су процеси за стварање нових друштава у европским земљама, кап по кап, производили нова решења која раније нису постојала.

 

ОКРЕНУТИ СЕ ЗАПАДУ-ИЛИ УМРЕТИ Култ демократске државе у Француској није настао само иза победе у рату 1918. него и као идеологија која је у самој основи процеса епохе националног буђења („reveil national“) од 1814. до 1914. године. Губитак покрајина Алзаса и Лорене подизао је све више и више Француску на ноге. Шарл Сењобос има право кад закључује да је то био један необјављени рат са Немачком, који је био исто тако скупо стајао као да се радило о правом рату. То је заиста био први Хладни рат у европској историји, јер се водио истим методама и циљевима као и онај наредни иза 1945. године. Тада се култ демократске државе преносио и на Србију као главног следбеника Француске пре 1914. године. Јован Скерлић је ово назвао „законом живота“, јер се неће све словенске реке „слевати у руско море“ − како су неки, на челу са идеолошки превртљивим Стјепаном Радићем мислили − него је требало окренути чело и срце западној страни света. Русија је, каже Скерлић 1904, била аутократска, Немачка милитаристичка, Хабзбуршко царство клерикално, Британија плутократска, а само је Француска, Србији за узор, била демократска. Окренути се том Западу, па живети, или му се супротставити и умрети. Преживео је Јапан који је копирао западне узоре, а ишчезли амерички црвенокошци који су се супротставили све док нису сасвим ишчезли са земље.

 

ДРАГА, КРВАВА БРАЋО На самом почетку рата 1914. Немачку је носио нови талас осећања моћи њеног економског и политичког напредовања у то време. Немачка је од 35,9 милиона становника 1850, до 1910. порасла на 65 милиона. Француска за то време са 35,4 на 39 милиона. Немачка је добила готово 30 милиона нових људи, а Француска само четири. Раст Русије са 57 на 111 милиона не треба приписати само експанзији у Централној Азији после 1885. него и већој плодности њених жена. Ове бројеве не прати у сваком случају и слично повећање економске моћи. На крају, појам и статус велике силе одређује број народа и економска моћ у дато време. Немачка је 1870. производила само 300.000 тона челика, а 1914. целих 14 милиона. Аустроугарска нема података за почетну годину, али је 1914. производила само 2.700.000 тона челика, мало више од смедеревске Железаре данас. Економску доминацију Сједињених Држава одређује њена производња од 32 милиона тона челика. Русија је пред рат 1914. производила 4.100.000 тона. Закључак се сам по себи намеће да је Немачка производила колико и читава остала Европа заједно, а Сједињене Државе као читав преостали свет заједно. Францу­ска је због слабог раста становништва морала да продужи војни рок на три године, док су остале силе остале на стандарду од две године.

Немачка је била у предности у односу на остале још и по чињеници да Русија, њен најопаснији противник, све време слаби изнутра и понаша се као оронуло тело уморног старца (Григориј Николајевич Трубецкој: Russland als Grossmacht, 1910, 1917). Пораз у рату с Јапаном 1904−1905, а одмах затим и револуција у њиховом друштву годину дана касније, створили су широко убеђење, и код куће, и у иностранству, да је унутрашњи револуционарни слом неизбежан и скор. Нису само социјалисти позивали на рушење трулог Царства него се то ради у свим слојевима уопште. Ајвар Спектор (Ivar Spector) у делу о утицају Руске револуције 1905. на Азију, тим поводом цитира попа Гапона, вођу синдиката радника у које су цареве трупе пуцале на отвореној улици. Социјалисти су свештеника Гапона оптужили за исход револуције, али је он сам после 1905. написао: „Драга крвава браћо. Меци царских војника су убили нашу веру у цара. Хајде да му се осветимо, њему и целој његовој породици. Освета против свих његових министара и свих експлоататора руске земље. Идите, опљачкајте царске палате! Све војнике који су побили наше невине жене и децу, све тиране и угњетаче руског народа.“

Русија није имала економску моћ да створи адекватну армију, достојну задатака који су им долазили са скорим ратом 1914. године. У просеку, само прве линије на фронту имају пуну опрему, а оне иза њих чекају да покупе пушке оних које непријатељ покоси из прве линије. Због тога немачки Генералштаб жури да Русија за три годи­не не стане на здраве ноге.

[restrictedarea]

НЕВИДЉИВИ БАУК НАД НЕМАЧКОМ У трци за јачање поморских снага, Британија се упињала да очува превласт над светским морима, а пред све јачом немачком флотом. Немци су ојачани и савезом са флотом Аустроугарске и главним котвљењем у Пули и Котору. Русија је у рату с Јапаном 1905. на Далеком истоку изгубила своју Балтичку флоту. Мање немачких лађа на Балтику значило је и њихов бољи учинак на Атлантику. Почетак рата 1914. француски, немачки и српски војници доживели су као ослобођење. У Бечу се такво одушевљење глуми само на главним улицама. Председник аустријске владе је на седници од 2. маја 1913. рекао како влада опште убеђење да „Монархија не може заштитити своје интересе и да ће и Далмација и Приморје бити изгубљени“. Слично је стање било и крајем рата, када генерал Саркотић обавештава председника мађарске владе да у Далмацији сви, а у Хрватској и Славонији 60 одсто становништва, желе издвајање у југословенску државу. Само је већина босанских муслимана против Југославије, иако је појава „Младих муслимана“ Мехмеда Спахе („група Спахо − Храсница“) и ту начела исламску погачу. Њихове присталице ругају се конзервативној већини да су остали исти каквим их је описао везир Намик-паша 1831: „Бошњачко зло ми је све зло завршило. Од седамдесет и седам милета (колико их броји Куран) од бошњачког нема горег милета.“ Непрестано и од срца су се противили било каквим реформама старог исламског устројства.

Овакво расположење духова и развој околности у европским земљама пред рат 1914. представљали су невидљивог баука који је у то време кружио над Немачком. Ова авет у ваздуху није се дала статистички премерити, па је оправдан страх истраживача узрока и тока Првог светског рата (да је научно истраживање) исувише било везано за дипломатску грађу и шта је који министар казао оном другом на супротној страни.

 

ОДВАЈАЊЕ УКРАЈИНЕ ОД РУСИЈЕ У Немачкој је опште расположење било, како закључује Фриц Фишер, да је рат са Француском и Русијом неизбежан и да се за победу у њему треба спремати. Он је закључио да су све установе, идеологија и коренови који су створили три тираније након 1918. стварани и пре рата 1914. године. Ту се на првом месту налази антисемитизам, у Немачкој као и у целом католичком свету у западним земљама. Хитлер је као добровољац ступио у баварску армију 1914. године. Стекао је искуство ратовања са чином каплара, али и уз читање књига генерала Лудендорфа, да је рат 1918. изгубљен због верске нејединствености немачког народа подељеног у две нације („Kirchen Völker“) и да би, уместо развијања јединствене немачке националне свести, требало развијати ону о јединственој немачкој раси (Kriegsführung und Politik, 1921, 1922).

До краја рата 1918. будући националсоцијализам није имао војску, али је имао до краја израђену идеологију и партијске симболе. У „Mein Kampf-у“ Хитлер пише да до 1918. није добро знао стандардни немачки језик и у дневном се говору служио баварским наречјем којe Немцима на северу није било разумљиво. До 1914. је заједно са породицом био присталица антисемитског покрета Карла Лугера „Хришћански социјализам“. Брзо је еволуирао у покрет и идеологију Георга Шенерера. Лугер је своју странку претворио у главну потпору престолонаследника Франца Фердинанда. Хитлера је одбио јер је предвиђао немачко национално јединство у две монархије, док је Шенерер развијао идеју да темељ немачког јединства мора почивати на слободним сељацима и социјално умиреним радницима. Главни противници били су „Judea und Slavia“. Заставу са кукастим крстом Хитлер је прихватио од калуђера реда Темплара, Јерга Ланца Либенфелса и његовог часописа „Остара“, а још 1908. поседовао га је као сиромашан матурант.

Наука је одавно установила да је Немачка социјалдемократска странка, као најјача и најбогатија таква странка у свету, слала финансијску помоћ руским социјалистима са циљем да раде на подизању револуције у Царској Русији. Установила је и то да је иза тога стајао немачки Генералштаб. То је било у уској повезаности са стално растућим антисемитизмом у свету. Један углађени пољски јавни радник 1908. држи у Загребу предавање са тезом „да смо уочи расула славенскога царства које као да већ сада жидовству отвара неисцрпно врело материјалног добитка“.

Фриц Фишер је приказао да је немачки циљ био да се Пољска стави под католички патронат, да се Русији одузме Украјина и да се цела Русија врати у претпетровске границе. Лист „Украјина“ почиње да излази у Берлину 1884. и разрађује ову перспективу. Ако би се ишло шемом Фрица Фишера да постоји „савез елита“, које раније циљеве пребацују у нове историјске услове, онда би се и напори нацистичке Немачке 1938, у покушају да поново одвоји Украјину од Русије, морали оценити само као једна карика у дугом ланцу. Нацисти су 1938. поставили задатак да се отвори нови животни простор за прехрану становништва Рајха од близу 100 милиона људи. Африка није долазила у обзир, већ се стварао план о „Великој Украјини“ као самосталној држави под немачким протекторатом, стављајући западне савезнике пред свршен чин. Оно што се данас дешава у Украјини и око ње има дубљу историју, која нимало није безазлена. Фашистичке земље су 1938. имале бољу и јачу авијацију, Совјетски Савез управо је ту 1938. прогласио „годином авијације“. Британија је тек била на путу да надмаши Немачку у производњи ловачких авиона.

 

НАЦРТ ЗА ЦРНУ ЛЕГИЈУ У време када Аустроугарска 1913. настоји да поново отвори албанско питање, Арнолд Тојнби („Nationality and the War“, 1915) вели да „Албанија нема историје“ и да је у питању само ширење Османлијског царства под контролом Аустроугарске и Немачке. Посета лорда Киченера Истанбулу 1910. открила је тужну спознају да Турским царством владају Немци и да су све војне установе (војска, морнарица) под немачком контролом. Хабзбуршка монархија 1913. почиње економску мобилизацију, купују се крда говеда и коња за трећи балкански рат, преко Албаније, на јесен те године. Беч смирује страх да Србија води јужнословенски свет у Монархији, да од 1903. постоји покрет омладина („Млада Хрватска“, „Млада Далмација“, „Млада Босна“ − после 1907). Очекује се јужнословенска револуција за ослобођење. Мисли се да је једини лек против тога удар на Србију, као гнездо будуће југословенске државе. Под кишобраном Фрица Фишера, његове филозофије о „савезу елита“, стоји и идеја о враћању Србије на њен историјски почетак. Током Анексионе кризе 1909. у кругу око надбискупа Стадлера (Иво Пилар, Исо Кршњави, Никола Мандић) расправља се о одговору припремању српске револуције у Босни, о Чистој странци права преко ових челника који стварају њене циљеве, сања о затирању сваког језгра за будућу Југославију. Ствара се нацрт за Црну легију и први пут у историји настаје израз „Хрватске народне усташе“. Отворено се умује о чишћењу етничког простора од реке Дрине до Пуле, искорењивању Срба, Јевреја и Цигана, а затим мешању католичког становништва како би се створила хрватска нација. Народ на том простору још нема изграђену хрватску етничку свест, нити је победило име Хрват. У демонстрацијама 1912, полиција хапси студенте Анту Павелића и Милу Будака, будућег поглавника и доглавника независне државе прокламоване под немачким окриљем у априлу 1941. године.

Реч „усташа“, за револуционаре за разарање југословенске државе, ушла је у моду и после 1935. заменила је назив „домобран“, пошто је надбискуп коадјутор Алојзије Степинац створио програм револуционарног решења хрватског националног питања у Југо­славији од стране наоружаних група у фашистичкој Италији око Анте Павелића. Симбол тих група, велико слово „У“, са бомбом и упаљеним фитиљем на њој, вероватно је нацртао неки италијански уметник, јер симбол за револуцију, упаљена бомба са пламичком фитиља, постоји само у Италији тог доба. Носе га Мусолинијеви јуришници („Ардити“ као и жандармерија и карабињери). Јуришници су чинили добровољачку војску Фашистичке милиције. Више је него јасно да су усташке легије у „усташкој војсци“. Конзул из Загреба јавио је да су чинови у усташкој војсци, по узору на Италију, само кроатизована реч „милиција“.

 

ПРУСКИ РАСИЗАМ АНТИСЕМИТСКИХ БОЈА Ово је био леп доказ за тезу Фрица Фишера да су све политичке формације радикалног смера, као и њихова идеологија и партијски симболи, били створени пре 1914, када се није ни слутило какве ће то страховите последице имати деценију касније. Фриц Фишер у својим делима стално говори о расизму у политици Царске Немачке, али га углавном веже за пруску државну традицију. Нико то не пориче, али би требало имати у виду да је антисемитизам био најсудбоноснији и да је најгора фобија у савременој историји. Свака фобија − русофобија и србофобија као њен издвојени рукавац − увек је иза себе имала неку велику религију и цркву. Пруски расизам био је антисемитских боја, али се пред 1939. разбуктао у свим земљама. Открили су да је и Винстон Черчил, у време потпаљивања гасних комора по Пољској 1941, објавио велики чланак о Јеврејима у једном лондонском листу. Каже како се они никада ни у једној земљи нису асимиловали у дотичну нацију и поделили судбину с њом. То објашњава зашто англосаксонска штампа 1941. касни у оптужби нацизма за прогоне Јевреја. То се правда као да за то нису знали. Прећуткује се да је после рата 1945. враћен брод (са јеврејским бегунцима од европског Холокауста) који је већ био стигао надомак америчке обале, јер се америчка влада бојала да су Јевреји носиоци идеје о социјалистичкој револуцији. Антисемитизам као европска фобија пред 1939. имао је универзално значење. Без религије и Католичке цркве иза себе, никада не би био у стању да поприми тако трагичне последице које се, нажалост, још нису окончале. Пред сваки велики рат нека је фобија припремала духове против уреченог непријатеља. Ширење такве фобије мора се узети као индикатор и мерило до којег је степена досегао мрак наилазећег рата. Русофобија и србофобија данас један су од таквих индикатора.

Књига Фрица Фишера, која се овде нуди и српском читаоцу, дело је које није утицало само на немачку и светску историјску науку него је одгојило нову политичку свест немачког народа. Од „шкргутања зубима“, како Фишер назива одзив немачке јавности на њу од објављивања 1961. до данас, објављују се књиге и написи против њених закључака. И његов блиски сарадник, Имануел Гајс са Бременског универзитета, пребегао је на другу страну.

Ипак, она има и значајних слабости.

 

КАТОЛИЧКИ ТАЛАС Улога Католичке цркве у формирању немачких ратних циљева 1914−1918 значајнија је него што је овде приказано. У немачком јавном мњењу одавно траје католички талас како је управо због тога за немачку спољну политику кључно Источно питање и савез са Аустроугарском. Нацрт за то дао је 1848. Чезаре Балбо (Cesare Balbo: Delle speranze d‘ltalia, Paris, 1848). Од 1853. у томе се истиче католички публициста Франц Шузелка (Franz Schuselka: Die Orientalische Frage das ist Russische Frage). Чезаре Балбо дао је идеју о потреби немачке политике да се колонизује Босна и Херцеговина католичким досељеницима. Уместо да се Немци исељавају у Америку, они би требало да стварају своје ратарске колоније у Босни и Херцеговини и Пољској. Када 1876. Бизмарк вели у немачком Рајхстагу да Немачка није заинтересована за Источно питање, да све те паланке око којих се (од 1876. до 1878.) воде национални ратови не вреде добрих костију једног померанског војника, одговара му шеф католичке партије у Немачкој (Zentrumspartei) Лудвиг Виндхорст да све то што канцелар каже може бити тачно, али да од Источног питања зависи ко ће владати будућим светом − Германи или Словени. Партија центра била је прва која је одмах 1878, пар дана након Берлинског конгреса, почела са остваривањем планова које је 1848. зацртао Чезаре Балбо. Наредне године скупљен је новац, купљено је земљиште од муслиманских бегова у долини реке Врбас и одмах је створена прва колонија којој су службено дали име Виндхорст. Три су немачка села названа по шефу немачке католичке странке. До 1914. насељено је 240 000 немачких (делом пољских и мало италијанских) сељака. Хабзбуршка држава је то преузела као свој државни програм. Од 1911, када се ствара „Landwehr“ у Босни и Херцеговини, „Schutzkorps“, те добровољачке формације, попуњавају се једино муслиманима и католицима, одвојено. Главни им је задатак да помажу редовну војску у рату против Србије, али и да са српском војском гоне са територије Источне Босне српско становништво. Цела Источна Босна, до покрајинске престонице Сарајева, проглашена је за побуњено подручје (Insurgiertes Gebiet) на коме важе посебни закони. Циљ је био − од 1872, када Јулијус Андраши преузима хабзбуршко Министарство иностраних послова − да најпре наговори турску владу да у Подрињу насељава католике и муслимане како би се прекинуо српски етнички континуитет у Србији, Босни и Хрватској.

 

БОСНА – „ТУЂИНСКА ЗЕМЉА“ Од три „филије“, како се назива политика Ватикана од престанка Kulturkampf-а у Немачкој (Deutschephilia до 1918, Naziphilia 1933 − посебно од Aншлуса Аустрије 1938. − и Americophilia од тајног споразума Регана и папе Војтиле 1984. − „Света aлијанса“) политика Kатоличке цркве у стратешкој је основи спољних политика трију немачких држава до данас.

Католичка црква претворила је пруски бирократски антисемитизам од 1933. у немачки народни покрет. Немци досељени у Босну и Херцеговину почели су да мењају слику градских насеља, која, по писању Јована Грујића, Босну претвара у „туђинску земљу“. У Првом светском рату давали су добровољце у шуцкоре, а од 1941. па до исељавања фолксдојчера из Босне 1943, попуњавају добровољачке СС формације.

По питању одговорности за избијање Првог светског рата, немачки досељеници и планови хабзбуршког Генералштаба да насељавају католике у Источној Босни по систему латифундија играју врло значајну улогу. Та улога траје до Хитлерове одлуке 1943. да би после Стаљинграда требало очувати немачки етнички простор према Пољској, те Немце из Босне населити у област Познања. Она је остала непознаница у светској литератури о одговорности за избијање Великог рата 1914. године. „Шкргутање зубима“ на појаву књиге Фрица Фишера било би још гласније да је, барем он, одредио у немачкој науци значај савеза Немачке и Католичке цркве у два последња светска рата све до данас.

У двадесет и три поглавља, на колико је подељено ово дело Фрица Фишера, пратимо циљеве Царске Немачке да се створи њен нови поредак у Европи. У првом поглављу разрађује се политика неизбежности рата, до циљева претварања Царства у светску силу. Још 1914. прелази се са политике превентивног рата на тезу да је Царство нападнуто, да је немачка улога да се одбије напад. У последњем поглављу разрађује се политика задржавања победничких ратних циљева на Истоку, а споразумевање на Западу на основу Вилсонових начела, о миру без победника и побеђених. „Савезу елита“ од 1871. до 1945. требало би приписати то да је долазак нациста на власт 1933. само покушај да се циљеви из 1914. пренесу до стаљинградске трагедије 1943. године.

Превођењем књиге Фрица Фишера цела је српска култура, а не само историјска наука са својим варљивим опредељењима, добила један вредан поклон.Београд, 5. октобра 2014.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *