Почетна / Интервју / Мр Љубинка Шкодрић, виша архивисткиња – Интимне с непријатељем (1. део)

Мр Љубинка Шкодрић, виша архивисткиња – Интимне с непријатељем (1. део)

Разговарала  Наташа Францисти

Од краја 1942. нацисти почињу да показују посебно занимање за децу рођену из веза немачких војника на Источном фронту, а њихове су процене казивале да ће годишње број те деце превазићи један милион

Пораз у рату и нацистичка окупација у покореним европским земљама током Другог светског рата симболички су означили неуспех борбене, мушке снаге нације. Поразом домаћег маскулинитета сексуалност је постављена као смерница у односу жена према окупатору. Окупација је на европској територији уздрмала породични живот услед бројних веза немачких војника са женама на окупираним територијама. Појам „хоризонтална колаборација“ настао је у француској историографији, али користи се и блажи термин „сентиментална колаборација“ у циљу означавања сексуалних или љубавних веза жена са окупатором, односно интимне блискости са непријатељем. Овај вид колаборације се разликује од других, пошто је једини вид искључиво женске колаборације и иако законски није прекршај и нема утицаја на ратни исход, снажно утиче на јавно мњење и представља претњу националном јединству, каже у разговору за „Печат“ виша архивисткиња у Архиву Србије, мр Љубинка Шкодрић, аутор књиге „Хоризонтална колаборација“ – интимне везе жена са немачким окупатором у Србији 1941–1944.

Чиме мотивисана су била „дружења“, пре свих, жена словенског порекла са окупатором и с друге стране, како су немачки војници мирили ове авантуре са учењем о расним разликама?

Може се разликовати неколико типова интимних веза са окупатором – од проституције, дискретних веза, дружења са групама немачких војника до веза које су настале из симпатија за нацистичку идеологију. Немачки војници, овенчани славом ратних победника и материјално обезбеђени, поседовали су моћ да заведу, а везе са њима могле су бити вид заштите и стратегија опстанка ради приступа храни. За многе жене таква веза је представљала вид бекства од тмурне свакодневице, али и могућност краткорочне афирмације и друштвеног уздизања. У интимним везама са окупаторским војницима није било искључиво интереса већ и емотивних садржаја. Неки парови су се заљубили, али су везе са обе стране углавном значиле самозаваравање и без обзира на мотивацију, представљале су у основи неједнак однос.

У покореној Европи, у областима са блажим режимом окупације постојала је и већа толеранција према понашању жена. У Норвешкој и Данској благ режим окупације и бројност немачких трупа представљали су значајан фактор честог ступања жена у везе са окупатором. У Норвешкој је рођено око 9 000 деце из веза са немачким војницима, а скоро 50 000 Норвежанки било је у везама са немачким војницима. На везе француских жена са окупатором утицала је чињеница да се велики број Француза налазио у ратном заробљеништву. Историчари процењују да је из веза немачких војника са Францускињама рођено између 50 000 и 75 000 деце, али новија истраживања подижу тај број до 200 000.

На територијама са строгим режимом окупације интимне везе са окупатором имале су нарочиту тежину пошто су биле повезане са спровођењем расне политике. У Чешко-моравском протекторату интимни односи са окупатором су потпомагали програм германизације. С друге стране, на окупираним совјетским територијама, немачка команда је узалудно настојала да спречи сексуалне контакте војника са, како је сматрано, расно инфериорним словенским становништвом. Од краја 1942. нацисти почињу да показују посебно занимање за децу рођену из веза немачких војника на Источном фронту, а вршене су процене да ће годишње број те деце превазићи један милион. У случајевима када су совјетске жене остајале у другом стању са немачким војницима морале су да прођу расну инспекцију да би се утврдило да ли су погодне за германизацију, што је подразумевало процењивање изгледа, особина, порекла и сексуалне историје, али је постојало генерално уверење да су у питању расно непожељне жене, а чак их је и сама чињеница да су ступиле у везу са непријатељем чинила непожељним.

[restrictedarea]

Како се у српском друштву котирала жена прељубница чији избор је био окупатор?

Мотив женске прељубе са окупатором представљао је болну тему у српском друштву још од Првог светског рата, а свој одраз нашао је и у књижевности. Адвокат и књижевник, а затим и идеолог равногорског покрета, Драгиша Васић, који је у приватном животу доживео сличну судбину, аутор је приповетке „У гостима“, у којој описује послератни алкохолизам и депресију ратног ветерана оптерећеног женином прељубом током окупације у Првом светском рату. Осуда ступања у љубавне везе са окупатором спомиње се и код других аутора, али су постојали и другачији аспекти сагледавања тог чина. Научник Милутин Миланковић је забележио да је београдска јавност са захвалношћу посматрала делатност пријатељице аустријског гувернера окупиране Србије, која је свој положај користила и као начин да многима помогне. Њена делатност описивана је  констатацијом: „Грешница је − али доброчинитељка!“

Ступање жена у интимне односе са окупатором било је очекивано у јавности већ на почетку окупације Србије у Другом светском рату. Овим очекивањима је погодовала чињеница да је постојао велики број жена чији су се мужеви нашли у ратном заробљеништву. Већ у јулу 1941. забрањено је давање позоришне представе „Жена у позадини“ због вулгарности, исмевања и нетактичности у садржају комада који је говорио о неморалном понашању жене чији је муж у заробљеништву. Ступање у сексуалне везе са окупатором представљало је честу и популарну тему у домаћој јавности, а оптерећеност сумњом у женину верност била је мотив и популарних дела послератне књижевности која су описивала партизанско ратовање у Србији. Добрица Ћосић је у роману „Далеко је сунце“ описао партизанског командира Вука чију су жену одвели четници, а кога море мисли о женином односу према њима услед очекивања да би као жена партизанског командира требало да погине бранећи своју част.

Да ли је окупација у Србији била скопчана са флертом, љубавним изазовом или проституцијом?

Први сусрет са окупаторским војницима оставио је на припаднице женског пола у Србији позитиван утисак. Немачки војници били су углавном младићи који су се пристојно и коректно понашали, нарочито према женама. Међутим, такво стање се врло брзо изменило. Најбоље немачке снаге упућене су на Источни фронт, а у Србији су ред одржавале малобројне немачке трупе углавном састављене од старијег људства, недовољно дисциплинованог, склоног опијању и неуљудном понашању према становништву. Осим војних снага, становништво се сусретало и са чиновницима немачког окупационог апарата чије је држање углавном било арогантно и надмено, а уживали су у погодностима намештења које их је држало далеко од фронта и већих ратних окршаја. У приватном животу били су добро ситуирани, већином су имали љубавнице и волели су да конзумирају алкохол. Немачко железничко особље које је боравило у Нишу имало је љубавне везе са локалним женама, а неки од њих су своје пријатељице водили у посетe кући у Немачку.

Пошто је немачка војна команда настојала да обузда сексуално насиље, подстицала је контакте војника са проституткама, али строго водећи рачуна о заштити од полних болести. У том смислу, подручје Србије је третирано као ризична област са великим бројем полно оболелих и било је подвргнуто строгој санитарној контроли. Штаб војног команданта Србије упутио је већ 14. маја 1941. распис локалним окупационим органима у којем је истицана забрана полног сношаја са српским женама услед опасности од венеричних болести, а посебно је упозоравано на жене које се баве проституцијом ван јавних кућа.

Општа немаштина и морално посрнуће које је рат донео утицали су на огроман пораст проституције током окупације. По налогу окупатора, већ почетком маја 1941. предузете су у Београду мере за регулисање проституције. Она је легализована и законски контролисана, а праћено је здравствено стање проститутки, као и владање особа које су биле сумњиве да нелегално обављају сличне послове. Присуство немачких војника у градовима повећало је потражњу за услугама кафана и других локала који су држали проститутке. У већим центрима убрзо су почеле да се оснивају и посебне јавне куће намењене искључиво немачким војницима. У децембру 1941. функционисала је јавна кућа за немачке војнике у Улици Мајке Јевросиме у којој се у том периоду налазило 15 проститутки. Бордел Вермахта отворен је и у Пожаревцу, где је у једном локалу било одвојено седам проститутки које су биле приступачне само немачким војницима. Слична установа постојала је, по свему судећи, и у Ваљеву. У Смедеревској Паланци основана је јавна кућа за немачке војнике под називом „Пуф“, али је у њој радио мали број проститутки које су се често смењивале.

Проститутке су често мењале места у којима су радиле, али се мењао и садржај њихових односа са појединим окупаторским војницима. Једна од проститутки коју је ангажовао Вермахт у мају 1941. године радила је у јавној кући за немачке војнике до почетка 1942. када је одустала због превеликог броја муштерија, што је био повод за личну забринутост за здравље. Након што је једно време самостално радила као проститутка, почела је да ради у јавној кући у Улици Жоржа Клеменсоа. У тој јавној кући је упознала немачког војника који се заљубио у њу, изнајмио јој стан у Кнез Михаиловој улици и издржавао је, што је довело до љубоморне сцене када ју је срео на улици са немачким официром. Том приликом је клекнуо и молио је да му се врати.

[/restrictedarea]

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *