Почетна / Колумне / Молитва (не) помаже

Молитва (не) помаже

Драгомир Антонић 

Претходни дани су били препуни догађаја. Смењивало се лепо и ружно. Тако је и у свакодневном животу. Богу хвала, ружног је било мање, али се мора поменути. Пуцњи на успешног и у послу виспреног Милана Бека, није дао Господ, нису постигли оно што је убица желео. Беко је преживео. Лекари су обавили своје. Сад је ред на полицију.

Лепе ствари су почеле да се дешавају у петак кад је у Саборној цркви у Београду одржана доксологија у славу Руског патријарха Кирила. У препуном храму, где је поред  верујућег народа било и дивних девојака и момака обучених у српске народне ношње, све је прошло у најбољем реду. Сви смо се пропињали на прсте не би ли видели њихове светости. Виши растом су успели. Други нису. Испред мене је стајала омања девојка окружена стаситим момцима. Док се пропињала,  један је упита мало иронично: „Шта си ти видела?“ А девојка му одговори: „Видела сам крстић на капи Руског патријарха и душа ми се благошћу испунила!“ Некад је сасвим мало довољно да се нечија душа осети срећном.

 

ПОЧЕТАК СРПСКИХ ПОБЕДА? У суботу на Тргу Републике уприличен је дочек Војислава Шешеља, победника монструозног Хашког злочиначког трибунала. Окупило се мноштво света. Желели су да виде Србина који је после дванаест година проведених у евроунијатском нацистичком логору изашао жив. Нарушеног здравља, али жив. То многим Србима није пошло за руком. Да победе бесрамне злочинце, такозване судије и остану живи. Војислав Шешељ је успео и зато је заслужио звање победника. У складу са стално понављаним принципима које је устоличио Ивица Дачић „да Срби више не би требало да славе поразе – Косовску битку, цар Лазара, Милоша Обилића,  Хаџи-Проданову буну, Албанску голготу – већ да је крајње време да почну да славе победе“, очекивао сам да ће се на бини и он појавити. Била је то прилика да са окупљеним народом прослави прву велику победу Срба и Србије у двадесет првом веку. Победа је тешко извојевана, али је тим дража. Даће Господ да је ово почетак Српских победа.

У недељу је дан почео Светом литургијом у Храму Светог Саве. Служили су Руски и Српски патријарх, а саслуживали многи архијереји.  Православни хорови су својим појањем по ко зна који пут показали зашто се Света литургија зове и Небеска. Међу верницима у Храму, био је присутан и председник државе Србије Томислав Николић. Лепо је видети Председника који се са народом моли. По завршетку литургије размењени су поклони. Срби су добили честицу мошти светог Александра Невског. За православне вернике дар од непроцењиве духовне вредности. Затим су патријарси и председник државе отишли у Улицу Краља Милана и освештали споменик светом Николају Романову, цару Русије, који је страдао мученичком смрћу и због помоћи нападнутој Србији.

[restrictedarea]

ПРЕДУЗЕЋЕ ЗА РУШЕЊЕ Сви догађаји су прошли у миру без иједног инцидента. Срби су као и увек били добри домаћини. Са радошћу све пратили. На велику жалост непријатеља. Кад Срби ни најмање злобе нису показали, почели су да се оглашавају евроунијате. Прва је била некадашња чланица УЈДИ-ја (ако се неко још сећа тих комуниста нагло преобраћених у демократе с почетка 90-их година) Весна Пушић. Док је била у УЈДИ-ју, млатарала је Београдом паролом „Нека цвета хиљаду цветова“ (узгред, то је смислио кинез Ден Пинг). Кад је постала министар у Хрватској, она Србији „изражава сућут што њеним улицама шета полулуд ратни злочинац“. Што ти је речник неког ко тврди да је корисник „тисућулетне културе“. За њом се јавио и Немац Зигмар Габријел, који изјави: „Србија је посебно значајна, јер је највећа и не сме да буде препуштена себи.“ Као да је Србија ретардирана па не зна шта је њен интерес. То мисли и Ангела Меркел, којој смета руски утицај у Србији и  руски техничари у Нишу, „јер су шпијуни“. Што је председник Румуније постао Немац, то  је  у реду. Ни екселенција Кирби није хтела да изостане. Изјавила је да Србија мора увести санкције Русији, ако хоће међу евроунијате, где иначе неће бити примљена сигурно у наредних пола деценије.

У процепу између насилних моћника и мирног народа наша власт се ових дана понашала у стилу народне пословице „Повика на вука а лисице месо једу!“ Док је народ уживао са драгим гостима и повратником међу своје, власт је урадила неколико ствари које ће нам се свима обити о главу: дозволила је да се са косовским пасошем може улазити и излазити из земље Србије. Значи, признала је шиптарска документа; давањем специјалних прерогатива наводним официрима за везу одбацила УНМИК; предложила у Нацрту Грађанског законика олакшице за странце који би да усвоје српску децу, а уједно укинула породиљама у Србији додатак – због штедње; сељацима је укинута субвенција за млеко, које је било седам динара по литру; подржала оснивање новог удружења адвоката како би се осветила адвокатима који траже своја, Уставом загарантована права; престала са плаћањем 2 000 радника на северу Косова и Метохије; Зорана Михајловић би да сруши 300.000 кућа подигнутих без грађевинске дозволе. Можда би се могло основати Јавно предузеће за рушење. Кад градња не иде од руке, можда влада са рушењем буде успешнија. И тако редом. Не сме народ ни преко викенда да се опусти.

Не заборавимо Радована Караџића, Ратка Младића, архиепископа Јована. Молимо се за здравље генерала Лазаревића и за друге хашке заточенике. Молитва помаже. Како? Ја не знам. Господ зна.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *