Почетна / Интервју / Игор Стрелков – Бог је био на нашој страни

Игор Стрелков – Бог је био на нашој страни

Ексклузивно за „Печат“ из Москве Сергеј Белоус
У Славјанску смо имали око 200 бораца – они су сматрали да нас има око 1 000. Често су се чак, имајући велику бројчану предност, припремали за одбрану: копали ровове, дизали утврђења – у ишчекивању нашег напада, иако ми нисмо имали ни приближно довољно снага. Али смо увек имали иницијативу – стално смо нападали, боцкали и окруживали противника. Имали су много веће губитке него ми. Али генерално, био сам свестан да нас могу смрвити било који дан

Свако ко иоле прати збивања на истоку (бивше?) Украјине зна за Игора Стрелкова, бившег министра одбране непризнате Доњецке Народне Републике и вођу народне војске која је у подручју Славјанска месецима одолевала и бројчано, и у оружју неупоредиво надмоћнијим снагама кијевских власти. Док га неки мрзе, други славе, а трећи посматрају с подозрењем, готово нико не спори једно: Стрелков је већ део историје, уписан за векове.

Стрелков, чак и после изнуђене оставке, ужива огроман ауторитет код војника ДНР, који буквално сањају његов повратак на чело армије, где га зову симболичним надимком „Први“. Све што сам сазнао у последњих пола године, и у Москви, и у Славјанску, и у Доњецку – о његовој дубокој хришћанској вери, о скромности на ивици аскетизма, о интелигенцији и строгости –  потпуно се потврдило током нашег разговора, који је протекао у искреној атмосфери у његовом малом, једноставно опремљеном кабинету у згради православне семинарије. Ово је његов први интервју за српску јавност.

 

Игоре Ивановичу, битна прекретница у вашем животу био је рат у Босни. Неки чак пишу да сте тада били заменик командира Друге добровољачке јединице. Да ли видите неке паралеле између рата у Републици Српској и рата у Донбасу?

Прво, хтео бих рећи да никада нисам био заменик командира Друге добровољачке јединице. Тада сам био обичан војник − стрелац. У јединици је било пет људи, ја сам обављао дужност стрелца бацача, тј. носио сам са собом, осим пушке, још и карабин СКС (полуаутоматски карабин „Симонова“) и 10 граната. Касније, када је јединица постала већа, био сам нишанџија минобацача 82 мм. Али никада нисам био заменик првог командира Мухарева, „Аса“, ни Едика који је сменио „Аса“. То је већ надоградња моје биографије. У поређењу са дешавањима у Босни, рат у Донбасу је знатно озбиљнији:  број погинулих – много већи. Битака какве се воде у Донбасу тамо није било. Макар за тих пет месеци мог боравка у Босни тако тешких битака није било.

Што се тиче општих карактеристика ових ратова, сада ме ситуација у Донбасу са војнополитичке тачке гледишта подсећа на дешавања у Книнској Крајини. То јест, Русија помаже, као што је и Србија тада помагала Книнској Крајини, у оружју, инструкторима, и још понечему, са надом да ће локална армија сама задржати позиције, а Запад, са своје стране, помаже украјинској војсци, обнавља је, на исти начин као што је Хрватска стварала војску у своје време. Очигледна је опасност да ће се све завршити као у Книнској Крајини – одлучним ударцем. Када је хрватска војска била сигурна да Србија неће доћи у помоћ, нанела је завршни ударац и очистила регију од Срба. Слична слика се може, под неким условима, појавити и у Новорусији.

Очигледно да мотиви и реторика добровољаца из Донбаса имају много тога заједничког са онима из Босне. Како ви видите ову сличност?

Што се тиче мотивације, она је, наравно, слична. Људи долазе да бране пре свега своје право на национални развој. Срби у Босни бранили су своје право на национални развој, а руски добровољци су хтели да им помогну. Исто тако је у и Новорусији. Људи се боре за право на своју културу – да сами одлучују на којем ће језику говорити, чему ће учити децу. Споља су им ултимативно наметнуте неодговарајуће форме понашања. Против тога су се побунили. Природно је да добровољци из Русије виде у онима које су дошли да штите крвну браћу: они су један народ. Тако и Срби који су долазили у Босну нису осећали разлику: дошли су да штите своје – не неке „Бошњаке“, већ Србе. Тако и Руси – иду да бране Русе. Зато је мотивација идентична. Такође, као и у Босни, идеологија појединца овде не игра неку посебну улогу. Њих све обједињује исти циљ – заштита руског народа, заштита свог народа.

[restrictedarea]

Постоји много спекулација око питања зашто је био изабран Славјанск: да ли због симболичног назива, или због јаких веза града са руском привредом. Како се десило да се из Крима ваша јединица упутила баш у Славјанск, који је постао легендаран, па су га чак прозвали „Славјанград“ по узору на Стаљинград?

Славјанск, наравно, није био Стаљинград, ни по величини, ни по разорности битака. Сам град је релативно мало настрадао. Семјоновку (предграђе) су разнели, у потпуности уништили. А сам Славјанск се релативно слабо гађа. Што се тиче избора, он се десио на територији Доњецке области: када смо прешли границу, нисам био сигуран куда ћемо се упутити. Ја сам, рецимо, размишљао о Шахтјорску – он је релативно близу руске границе. Схватили смо да треба заузети неки град и направити га центром отпора. А Доњецк и Луганск су велики градови, група од 50 људи би се стопила са масом и ништа не би урадила. Зато смо тражили град са 100 000 становника. У Славјанску је било 150 000 житеља, могли смо одмах преузети контролу над свим институцијама и дићи барјак устанка. Али прво смо морали добити подршку локалног становништва. И то одмах! Притом, не пасивну подршку, већ активну, да нам се људи одмах прикључе и крену у акцију. Зато сам све локалне активисте који су ме сретали већ у колима питао: „Где је тај град који ће нам обезбедити потребну подршку, где нећемо бити ‚странци‘, већ ћемо постати део локалне устаничке групе?“ И рекли су – Славјанск. Људи који су нас пресретали нису знали наше планове. Дакле, одлука о заузимању Славјанска била  је донета у колима, на путу. И после доношења ове одлуке једноставно смо кренули тамо и заиста, прикључило нам се око 200 људи (чак и више, али после заузимања локалног Одељења Министарства унутрашњих послова). Тада смо могли да наоружамо око 150 људи и одмах повећамо нашу бројност 3-4 пута. Дакле, ни назив града, ни његов положај нису играли никакву улогу, они су се као „аутоматски додали“ (осмех).

У чему је тајна вашег војног успеха, како сте са тако малим силама успевали тако дуго бранити град и спречавати даљи продор многобројне украјинске армије?

Сматрам да не можемо причати о неком „војном успеху“, с обзиром на то да смо ипак били принуђени да оставимо Славјанск и повучемо се, такође и из свих градова које смо заузели ослањајући се на њега, то јест, из Дружковке, Краматорска, Константиновке, ми не можемо…

… да, али је невероватно да сте га држали тако дуго са малобројним људством, притом нисте имали тешку артиљерију…

Уопште, одбрана Славјанска трајала је скоро три месеца. Од 15. априла до 5. јула. Сматрам да је за успех у одбрани Славјанска, за то што смо се тако дуго држали и нисмо сви изгинули, заслужна Божја помоћ. Што се тиче конкретних разлога, има их много: неодлучност противника, не заборавите да је Украјина тада била на ивици – тамо није било легитимне владе, „хунта“ (како су је сви тамо звали) тек је узела власт, многи војници су били „изгубљени“, њихов главнокомандујући је био свргнут, не заборавите да у том моменту кијевска власт није била легитимна за велики број војника, стога они нису журили да испуњавају њена наређења. Осим тога, можда је играло улогу и то што је В. В. Путин обећао помоћ у случају терора над цивилима. То их је на почетку спречавало, као и несугласице у државном апарату. Такође и њихова неспособност, јер Украјина није ратовала од 1991. године, када је настала. Битно је и што смо ми све време били одлучни, агресивни и офанзивни. Зато је противник сматрао да располажемо много већим снагама. Реално, у Славјанску смо имали око 200 бораца – они су сматрали да нас има око 1 000. Често су се чак, имајући велику бројчану предност, припремали за одбрану: копали ровове, дизали утврђења – у ишчекивању нашег напада, иако ми нисмо имали ни приближно довољно снага. Али ми смо увек имали иницијативу – стално смо нападали, боцкали и окруживали противника. Имали су много веће губитке него ми. Ипак, генерално, био сам свестан да нас могу смрвити било који дан. Било је неколико изузетно тешких криза, али сваки пут нас је нешто спасавало, и то „нешто“, по мом мишљењу, јесте непосредно Божја помоћ. Јер, може се објаснити сваки појединачни случај, али када је тих случајева много и сваки пут планови противника не успеју, а наши успеју, то показује да је Бог на нашој страни.

Тада су кружиле гласине да украјинске снаге дају побуњеницима камионе са оружјем. Да ли можете потврдити или оповргнути ову информацију?

Добровољно – не. Морали смо их сатерати уза зид да бисмо узели оружје. Друга је ствар што сам ја водио информациони рат: активно пуштао гласине о томе да нам помажу украјински војници, али циљ тога је био да деморалишемо противника, да га збунимо.

За Стрелкова православље је основа наше државе

Александар Мухарев, међу саборцима познат по надимку „Ас“, бивши командант Другог руског добровољачког одреда у Босни, односно у Републици Српској, у чијем је саставу био Стрелков, каже за њега да је још тада показао неке изванредне особине.

„Потпуно самоорганизован човек, који упорно иде ка зацртаним циљевима, понекад и малим корацима, али упорно, превазилазећи све препреке без обзира на њихову тежину и број – то је Стрелков“, сведочи Мухарев. „Ако је нешто започео, завршиће тај посао, засигурно. Једноставно, човек за узор.“

Разговарамо са Мухаревим управо о неким узбудљивим моментима из минулих ратова.

Да ли се издвајао од осталих бораца у одреду? 

Стрелков је имао посебно место у јединици – као најобразованији од нас, учио нас је руској историји и историји уопште. Добар познавалац српске историје, причао нам је о српским владарима, њиховој улози у историјским процесима, о биткама, ратовима, о историјским последицама. Нама је све то било веома занимљиво јер ми, отворено речено, скоро да ништа нисмо знали о Србији, па ни о Косову, или Босни. Као дубоко религиозан човек полако нас је привлачио вери, и то не проповедима, већ причама о јунаштвима и делима монаха, владара и свих оних који су посветили живот нашој земљи. За Стрелкова, православље је основа наше државе.

Како се понашао на ратишту, у борби?

Једном приликом, у бици, неколико људи било је рањено и нису се могли извући. Чим је то схватио, одмах је организовао спасавање. Неки међу њима су били озбиљно рањени, изгубили су много крви, али су захваљујући његовој акцији преживели. То је снага духа.

Како ви, као Стрелковљев бивши командант, процењујете његову интелигенцију, логику вође?

Блистава интелигенција, а он сам веома добро користи своју памет. Јапанци кажу да од начина размишљања зависи успех оних акција које се неким другима могу учинити неостваривим, па и немогућим. Ум вође мора бити пун знања, спреман за рад, кадар да разуме актуелна дешавања и да их стално изнова анализира. Да направи реалне прогнозе за будућност. А Стрелкова управо та способност највише одликује, то је његова највећа предност.

Царска Русија као инспирација

О Игору Стрелкову за „Печат“ говори и Александар Кравченко, добровољац Другог руског добровољачког одреда (РДО) а данас оснивач и вођа добротворног удружења „Косовски фронт“

Какав први утисак је на вас оставио Игор Стрелков када сте дошли у Други РДО?

Стигли смо у Вишеград увече, мрак, новембар месец. То је била основна школа, где се налазило руководство Вишеградске бригаде, на истом месту спавали су добровољци из Србије и Русије. Руски добровољци имали су своју собу – учионицу, спавали су на душецима испод клупа. Увече, када смо ишли на спавање, један од њих је клекнуо на колена поред свог лежаја и почео да се моли. Не наглас, али је правио покрете по којима се видело да се моли. Други то нису радили, а ја сам први пут видео човека да се моли ван храма. То је оставило на мене веома снажан утисак. Тај човек је био Игор Стрелков.

Чиме се он још издвајао?

У поређењу са другим добровољцима, издвајао се својим интелектуалним способностима, својим интересима. Јако је добро знао историјске и војне аспекте тренутних дешавања (у Босни) и могао је да да стручну оцену или информацију о свакој појави са којом смо се сусретали непосредно у рату. Да не причам већ о томе како је, као човек упознат са православљем, могао да објасни било који аспект службе, о чему ми, совјетски људи, нисмо имали појма. И на крају, имао је јаку идејну мотивацију. Можда чак највишу од свих нас. Зашто тако мислим? Зато што је управо он схватао значај овог рата из угла православља, а своју улогу кроз призму историјског искуства, не свог личног, већ оног којем је тежио. Конкретно: бели покрет, Царска Русија. Било је очигледно да руски војник мора бити тамо где се одвија борба за православље, за Словене, руске интересе (иако су тог момента интереси званичне Русије били негде у сасвим другој равни). Осим тога, Игор је јако тежио војсци. Свој дуг пред Русијом, православљем видео је као војник, иако до тада није био у војсци. Хоћу да кажем – за њега је то био већ други рат. Први у Придњестровљу, а овај у Босни – други, али у војсци никада није служио. Тј. служио је рок у Русији тек 1993. године (у Чеченији – прим. аут).

Како се Стрелков показао као војник? 

Игор је непосредно учествовао у планирању операција и у скоро свим биткама, као и у првој бици наше јединице. Било је то 5. новембра 1992. године. Тада је, у принципу, почео легендарни пут наше јединице. Мислим да је било у питању некакво „узнемиравање“ непријатеља или извиђање терена где је била прилично велика и добро утврђена тачка, на којој се настанио гарнизон (по мојој процени, 150 до 200 људи са артиљеријским наоружањем). Напасти га, било је нереално, наша група је тада имала само петоро припадника, али на крају крајева, успели смо да на неки чудесни начин уђемо у центар непријатељског места. Тај округ је обухватао неколико села, али и позиције са којих су муслимани директно гранатирали Вишеград.

Прошли смо положај муслимана, они нас нису приметили, а ни ми њих. Нашли су се у центру села, где су се сударили са групом противника, која их није очекивала и била је заузета цепањем дрва. Непријатеља је ухватила паника, наши момци су чак пробали да их заробе. Резултат је био да је противник изгубио доста људи покушавајући да елиминише нашу групу. У то време су Срби слушали њихове радио-везе: тај утврђени рејон је звао помоћ из Горажда, да им дође још један батаљон у помоћ, „јер овде Руси нападају“. Наравно, након тога су нашу групу свугде поздрављали као националне хероје, а сваки Рус је у Вишеграду био, ако не Рамбо, онда некакав суперспецијалац.

На истом месту је трећег децембра била битка у којој смо доживели прве озбиљне губитке. Погинуо је Игоров пријатељ, Андреј Нименко, добровољац. Тада је Игор, у суштини, мени спасао живот, извукавши нас све из непријатељског окружења у којем смо се налазили.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Strelkov je skroz u pravu. Rusija ce proci kao Srbija, a Novorusija kao Krajina. O tome vec pisu i kod nas:

    http://svetskakriza.wordpress.com/

    Sa ovakvom „mudrom“ politikom, Rusija ce uskoro ostati i bez Krima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *