Почетна / Документи / РЕАГОВАЊЕ – Одговор Санди Рашковић Ивић

РЕАГОВАЊЕ – Одговор Санди Рашковић Ивић

Пише Драган Јочић

За Санду Рашковић Ивић свако легитимно питање које се поставља кандидату за председника ДСС представља ниске ударце и прљаву кампању. А за мене је то крунски доказ да она не треба да буде председник ДСС

Санда Рашковић Ивић није нашла за сходно да одговори на мој текст о кандидатима за председника ДСС, већ је свој текст насловила Уместо одговора Драгану Јочићу. И у свом тексту она констатује да се спремила на „ниске ударце“ и да је унапред знала да ће против ње „бити вођена прљава кампања“. Наравно, њено је право да не одговара на мој текст и да га наслови онако како га је насловила. Исто тако је њено право да сматра да је реч о ниским ударцима и прљавој кампањи.

Ако је то њено право, исто је тако моје право да поделим мишљење и јавно расправљам ко је бољи кандидат за председника ДСС. Никада се нисам бавио ничијим приватним животом, нити ме уопште интересује било шта из приватног живота Санде Рашковић Ивић, већ желим јавно да расправљам о политичким темама које се односе на кандидате за председника ДСС. Зато са потпуном индигнацијом одбацујем сваку помисао да је реч о ниским ударцима и прљавој кампањи. И ако је ова неистинита, али крајње срачуната изјава Санде Рашковић Ивић имала за циљ да ућутка сваку расправу о кандидатима за председника ДСС, то јој неће поћи за руком. Зашто неће? Па зато што ћемо се, ево, поново позабавити политичком темом кандидата за председника ДСС. Мислим да је јако важно ко ће бити председник ДСС и да о томе треба да се води дебата.

Могуће је да је Санда Рашковић Ивић узела наслов Уместо одговора Драгану Јочићу и због тога што у њеном одговору нема ни једне једине речи о низу тема које су у мом тексту покренуте. Она је заборавила да прокоментарише, макар и у оскудној форми, чињеницу да је припадала Демократском центру Драгољуба Мићуновића. Кандидат за председника ДСС не треба да скрива да је некада припадао левичарској партији, а већ сама пристојност налаже да понуди какав-такав одговор. Још је непристојније да Санда Рашковић Ивић у свом одговору наведе да је прошла кроз „топлог зеца“ од Демократске странке 2003. године. И опет заборавља да је Демократска странка аминовала њено постављање за комесара за избеглице. Да не говорим да нема ни помена у њеном одговору о томе како је могла да буде амбасадор у Риму од 2008. године, дакле да служи Борису Тадићу, док се он свим средствима обрачунавао са Коштуницом и ДСС. А зашто нема ни коментара на њену веома усрдну молбу Николићу да је постави за амбасадора у Аргентини, сада постаје потпуно разумљиво. За Санду Рашковић Ивић свако легитимно питање које се поставља кандидату за председника ДСС представља ниске ударце и прљаву кампању. А за мене је то крунски доказ да она не треба да буде председник ДСС.

Има у њеном одговору једна тема о којој је ипак нешто рекла. Реч је о питању суверености. У први мах може изгледати да је сувереност слична неутралности и само због тога је код нас смишљено да се термин „сувереност“ потури као кукавичје јаје. Циљ је да се политичка неутралност убије сада када је ДСС у кризи и превирању. Јер, ако успеју сада да замене политичку неутралност са испразном фразом о суверености, тешко да ће поново на српској политичкој сцени оживети политичка неутралност. Видимо и да западни амбасадори без рукавица нападају неутралност, настојећи свим средствима да Србију баце у ланце Европске уније и НАТО. Они су проценили да је ово кључна битка за опстанак или убијање неутралности.

Колико је сувереност саморазумљива и подразумевајућа ствар, која припада свакој независној држави, најбоље се види из чињенице да Повеља Уједињених нација свакој међународно признатој држави признаје сувереност. О суверености има смисла говорити када се неки део државе одваја из шире заједнице, па су у том случају суверенисти или сепаратисти они који тек очекују да задобију признање од других држава. Када је разбијао Југославију, суверенистом су називали Фрања Туђмана.

Дотле, политичка неутралност је нешто сасвим више и другачије од суверености, која припада свим државама. Као што војна неутралност битно одређује једну државу, исто тако је то и са политичком неутралношћу. За Србију у конкретном случају политичка неутралност пре свега значи да неће да буде чланица ЕУ. Истовремено, политичка неутралност омогућава билатералну сарадњу са сваком државом, а животни интерес Србије је најближа сарадња са Русијом.

Али, када смо се већ дотакли питања суверености, постоји једно јако важно питање за Санду Рашковић Ивић. Наиме, она је у хрватској штампи (ШибеникИН, 21. новембра и Слободна Далмација 22. новембра 2013.) објавила интервју са крајње поражавајућим насловом: „Тешка срца морам признати, Хрватска је имала право на успоставу јурисдикције у Книну“. У овом интервјуу новинар поставља следеће питање: „Али, је ли по вама то подручје требало доћи под јурисдикцију Републике Хрватске?“ На ово невероватно питање Рашковић одговора потврдно: „По ономе што је Бадинтер рекао, ја тешка срца морам рећи да јест… То је међународна комисија и то се, молим лијепо, мора слушати.“

Дакле, кандидат за председника ДСС ипак добро зна шта је сувереност. По њеном суду, Хрватска је имала право да успостави суверенитет над Книнском Крајином. Није овде реч о питању признавања Хрватске када је рат завршен и када је пала Крајина. Већ овде Санда Рашковић Ивић тврди да је Хрватска имала право да успостави сувереност над Крајином. Она им тиме даје потврду да су били у праву када су наумили да остваре свој злочиначки подухват. Који део Србији она уопште може бранити када је на овакав начин признала Хрватској да је имала право да успостави сувереност над њеном родном кућом и над територијом прогнаних Крајишника?

Све што сам рекао јесу крајње начелни разлози зашто мислим да Санда Рашковић Ивић не треба да буде председник ДСС. Уверен сам да је ДСС драгоцена партија за Србију и да би било погубно да сутра неко изнесе ове чињенице за председника ДСС. Својом ширином ДСС је увек показивала да жели да окупља људе који прихватају њен програм. Али питање председника ДСС је посебно важна ствар. Председник ДСС мора имати беспрекорно чисту политичку биографију, јер ће се суочавати са тешким искушењима у вођењу странке. Разумем амбицију Санде Рашковић Ивић, али поред амбиције за председника ДСС потребно је да постоји испуњење неопходних услова. Нажалост, те услове она не испуњава. Ни по коју цену ДСС не сме постати дворска пудлица за разоноду режима. Зато скупштинари ДСС треба да изаберу достојног председника, а то је у овом случају Милош Алигрудић.

Један коментар

  1. Aman ljudi,ne rusite i to malo kuce, sto vam Voja u amanet dade.
    Su cim cete izac pred birace? Nas nije 2 miliona pa da se delite k’o
    amebe na „narodne“,“pravoverne“ i“konvertite“.Sram vas bilo!Sve!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *